„Barem možemo da krenemo od tog mesta. Tom je mislio da će nam tamo pomoči.“
„Ne mogu... Rande, oni su svuda.“ Met spusti pogled i kao da se skupio, pokušavajući da pobegne od ljudi koji su bili svuda oko njega. „Gde god da odemo, oni su odmah iza nas ili nas čekaju. Biće i u Kraljičinom blagoslovu. Ne mogu... Ja... Ništa neće zaustaviti Sen.“
Rand zgrabi Meta za okovratnik. Svim silama se trudio da smiri drhtanje ruku. Met mu je bio potreban. Možda su ostali bili živi — Svetlosti, molim te! — ali tu i tada, bili su samo Met i on. Na pomisao da nastavi sam... Progunu jako, osetivši kiselinu.
Brzo se osvrnu oko sebe. Izgleda da niko nije čuo kada je Met spomenuo Sen. Ljudi su se gurali u gomili pored njih, obuzeti sopstvenim brigama. Približi lice Metu. „Stigli smo dovde, zar ne?“, upita ga promuklim šapatom. „Još uvek nas nisu uhvatili. Možemo da stignemo do kraja, samo ako ne odustanemo. Ja nemam namera da se jednostavno predam i da čekam na njih kao ovca na klanje. Neću! Dakle? Da li ćeš da stojiš tu dok ne umreš od gladi? Ili dok te ne nađu i strpaju u vreću?“
Pustio je Meta i okrenuo se. Nokti su mu se usekli u dlanove, ali šake su i dalje drhtale. Iznenada, Met je hodao pored njega, gledajući još uvek u kaldrmu. Rand dugo uzdahnu.
„Žao mi je, Rande“, promumla Met.
„Zaboravi“, reče Rand.
Met jedva podiže pogled dovoljno da ne udara u ljude, a reči su navirale iz njega beživotnim glasom. „Ne mogu da prestanem da mislim da neću više videti dom. Hoću da se vratim kući. Smej se ako hoćeš, nije me briga. Ne znam šta ne bih dao da čujem kako me majka zbog nečega grdi, baš sada. Kao da mi neki usijani tegovi pritiskaju glavu. Stranci su svuda, a ne znaš kome da veruješ, ako ikome možeš verovati. Svetlosti, Dve Reke su tako daleko — kao da su na drugoj strani sveta. Sami smo i nikada se nećemo vratiti kući. Umrećemo, Rande.“
„Nećemo još“, uzvrati Rand. „Svi umiru. Točak se okreće. Ali ja nemam namera da legnem i čekam da se to desi.“
„Zvučiš kao gazda Al’Ver“, progunđa Met, ali zvučao je malo obodren.
„Dobro“, reče Rand. „Dobro.“ Svetlosti, samo neka su ostali dobro. Molim te, ne dozvoli da budemo sami.
Počeo je da se raspituje za Kraljičin blagoslov. Odgovori su bili različiti: psovka za sve koji nisu ostali tamo odakle su ili sleganje ramenima, ili, najčešće, prazan pogled. Neki bi samo prošli i ne pogledavši ga.
Neki čovek širokog lica, koji je bio velik gotovo kao Perin, nakrivi glavu i reče: Kraljičin blagoslov, a? Vi, seljačići, vi ste kraljičini ljudi?“ Nosio je belu značku na šešira širokog oboda i beli povez na rukavu dugog kaputa. „Pa, stigli ste prekasno.“
Otišao je urlajući od smeha i ostavio Randa i Meta da se gledaju zbunjeno. Rand sleže ramenima; bilo je dosta čudnog sveta u Kaemlinu, ljudi kakve nikada ranije nije video.
Neki od njih su se isticali u gužvi. Neki su imali suviše tamnu ili suviše svetlu kožu; bilo je neobičnih krojeva ili jarkih boja, šešira sa šiljatim vrhovima ili dugim perjem. Neke žene nosile su velove, neke su bile u glomaznim haljinama, širokim koliko su one bile visoke, neke su nosile toliko otvorene haljine, kakve nije video ni na jednoj služavki u krčmama kroz koje je prošao. Povremeno bi se kočija, sva u živim bojama i pozlati, progurala kroz zakrčene ulice iza četiri ili šest konja s perjanicama na oglavima. Nosiljke su bile svuda; nosači su ih gurali kroz gomilu, ne obraćajući pažnju na to koga gaze.
Rand je video kako je tako izbila i jedna tuča. Bučna gomila ljudi vitlala je pesnicama dok je neki bledi čovek u kaputu s crvenim prugama silazio iz spuštene nosiljke. Dva loše odevena čoveka, koji su delovali kao prolaznici, zaskočili su ga pre no što je uspeo da izađe. Gomila koja je stala da bi posmatrala počela je da divlja, mrmljajući i stežući pesnice. Rand povuče Meta za rukav i požuri dalje. Meta nije trebalo mnogo ubeđivati. Urlik male pobune pratio ih je niz ulicu.
Umesto da oni prilaze ljudima, nekoliko puta se desilo obrnuto. Prašnjava odeća govorila je da su tek stigli u grad i bila je izgleda kao magnet za neke osobe. Bili su to zagonetni ljudi koji su nudili Loganove relikvije na prodaju, sklanjajući pogled sve vreme, spremni da pobegnu. Rand pomisli kako mu je ponuđeno dovoljno plašta lažnog Zmaja i delova njegovog mača da se naprave dva mača i pola tuceta plaštova. Metovo lice ozarilo se zanimanjem, barem prvi put, ali Rand im je svima odgovorio kratkim: „Ne.“ Oni su to prihvatili uz klimanje glave i brzo: „Svetlost obasjala kraljicu, dobri gospodari“, i nestajali. Većina radnji prodavala je tanjire i šolje oslikane kitnjastim prizorima koji su prikazivali lažnog Zmaja u lancima pred kraljicom. A bilo je i Belih plaštova na ulicama. Pred svakim od njih otvarao se slobodan prostor i pomerao s njima, baš kao u Baerlonu.
Rand je mnogo razmišljao o tome kako da ostanu neprimećeni. Držao je ogrtač preko mača, ali to nije moglo još dugo biti od pomoći. Pre ili posle, neko će se zapitati šta to krije. On nije hteo — nije mogao — da prihvati Bantov savet i da ga ostavi. Nije mogao da prekine tu vezu s Tamom. Sa svojim ocem.
Mnogi u gomili nosili su mačeve, ali niko nije imao mač sa znakom čaplje koji je privlačio poglede. Svi stanovnici Kaemlina, kao i neki stranci, umotavali su kanije i balčak svojih mačeva u kaiševe tkanine. Bilo je to crveno platno povezano belom uzicom, ili belo povezano crvenom. Stotinu znakova čaplje moglo je da se krije ispod tih ovoja, a da niko ne vidi. Sem toga, ako prihvate lokalni običaj, manje će se izdvajati.
Ispred velikog broja radnji bile su tezge na kojima su se prodavale tkanine i uzice, i Rand je stao ispred jedne od njih. Crvena tkanina koštala je manje od bele, iako je jedina razlika bila u boji, tako da ju je kupio zajedno s belom uzicom, uprkos Metovim žalbama da im je preostalo malo novca. Trgovac tankih usana odmeri ih od glave do pete, nakrivivši usta dok je uzimao Randove bakrenjake. Opsovao ih je kada je Rand upitao da li može da umota svoj mač unutra.
„Nismo došli da vidimo Logana“, reče Rand strpljivo. „Tek smo stigli u Kaemlin.“ Seti se Banda i dodade: „Najlepši grad na svetu.“ Trgovac je još uvek imao grimasu. „Svetlost obasjala dobru kraljicu Morgazu“, reče Rand pun nade.
„Napravite li bilo kakvu nevolju“, reče čovek kiselo, „ima stotinu onih koji će me čuti i pobrinuti se za vas, čak i ako Garda neće.“ Zastao je i pljunuo pored Randove noge. „Gledajte svoja prljava posla.“
Rand klimnu kao da gaje čovek veselo pozdravili odvuče Meta. Met se stalno osvrtao prema radnji, gunđajući sebi u bradu, sve dok ga Rand nije uvukao u praznu uličicu. Okrenuli su se od ulice, tako da niko od prolaznika nije mogao da vidi šta rade. Rand otkopča opasač s mačem i poče da umotava kanije i balčak.
„Kladim se da ti je naplatio dvostruko više za tu prokletu tkaninu“, reče Met. „Trostruko.“
Nije bilo lako kao što je izgledalo, vezati kaiševe tkanine i uzicu, tako da sve ne spadne prvom zgodnom prilikom.
„Svi oni pokušavaju da nas prevare, Rande. Misle da smo došli da vidimo lažnog Zmaja, kao i svi ostali. Imaćemo sreće ako nas neko ne ubije na spavanju. Ne bi trebalo da budemo ovde. Ima previše ljudi. Hajdemo da krenemo odmah za Tar Valon. Ili na jug, u Ilijan. Ne bih imao ništa protiv da vidim okupljanje za Lov na Rog. Ako ne možemo kući, hajdemo jednostavno negde drugde.“
„Ja ostajem“, reče Rand. „Ako nisu već ovde, stići će pre ili posle, tražeći nas.“
Nije bio siguran da lije uvio mač kao svi ostali, ali čaplje na kaniji i balčaku bile su sakrivene i on pomisli da je mač bezbedan. Kada se vratio na ulicu, bio je siguran da sada ima jednu stvar manje o kojoj mora da brine. Met se nevoljno vukao pored njega, kao da je na povocu.
Malo-pomalo, Rand je saznao ono što je tražio. U početku usmeravanja su bila nejasna, kao „negde u onom pravcu“ i „tamo negde“. Ali, kako su se približavali, to su uputstva bivala sve jasnija. Naposletku su stajali pred širokom kamenom zgradom sa znakom iznad vrata koji je škripao na vetru. Na tabli je bio nacrtan čovek koji kleči pred ženom crvenozlatne kose i s krunom, a ruka joj počiva na njegovoj pognutoj glavi. Kraljičin blagoslov.