„Jedi“, reče Rand nežno. Posmatrao gaje dok Met nije počeo da žvaće parče govedine.
Pustio je da mu ruke miruju pored tanjira neko vreme, pritisnuvši ih o sto kako se ne bi tresle. Bio je uplašen. Ne zbog gazda Gila, naravno, ali bilo je dovoljno razloga za strah i pored njega. One visoke gradske zidine neće zaustaviti Sen. Možda je trebalo da ispriča gostioničaru za to. Ali čak i da mu Gil poveruje, da li bi i dalje želeo da im pomogne ako bi očekivao da se Sen pojavi u Kraljičinom blagoslovu?A tek pacovi. Možda su pacovi zaista nadolazili tamo gde je bilo mnogo ljudi, ali pamtio je iz Baerlona san koji nije bio san, i male kičme kako pucaju. Ponekad Mračni koristi strvinare kao svoje oči, rekao je Lan. Gavranove, vrane, pacove...
Nastavio je da jede, ali kada je završio, nije mogao da se seti ukusa nijednog zalogaja.
Služavka, ona koja je brisala svećnjake kada su ušli, odvela ih je do sobe u potkrovlju. Prozor je bio na kosom spoljnjem zidu, s krevetima s obe strane i vešalicama pored vrata, na kome su mogli da okače stvari. Tamnooka devojka vrtela je suknjom i kikotala se kad god bi pogledala Randa. Bila je lepa, ali on je znao da će ispasti budala ako joj bude nešto rekao. Zbog nje je poželeo da se bolje snalazi s devojkama, kao Perin. Bilo mu je drago kada je otišla.
Očekivao je da Met kaže nešto, ali čim je ona otišla, Met se baci na krevet, u ogrtaču i čizmama, i okrenu se prema zidu.
Rand okači svoje stvari, gledajući mu u leđa. Učini mu se da Met drži ruku pod kaputom; ponovo je stiskao onaj bodež.
„Da li nameravaš da ležiš ovde i da se kriješ?“, reče naposletku.
„Umoran sam“, promrmlja Met.
„Još uvek treba dosta toga da pitamo gazda Gila. Možda će čak moći i da nam kaže kako da pronađemo Egvenu, i Perina. Možda su već u Kaemlinu, ako su sačuvali svoje konje.“
„Mrtvi su“; reče Met okrenut prema zidu.
Rand je oklevao na trenutak, a onda odustade. Tiho zatvori vrata za sobom, nadajući se da će Met zaista spavati.
Dole, međutim, gazda Gila nije bilo nigde, iako je oštar pogled kuvaričinih očiju govorio da ga i ona traži. Rand je sedeo neko vreme u trpezariji, ali nakon nekog vremena shvatio je da odmerava svakog gosta koji bi ušao, svakog stranca koji bi mogao biti bilo ko — ili bilo šta. A pogotovu kada bi u dovratku video siluetu čoveka u crnom plaštu. Da Sen uđe u sobu, bilo bi to kao da je lisica upala u kokošinjac.
Uđe i gardista. Čovek u crvenoj uniformi zaustavio se čim je ušao i hladno odmeri one goste koji su bili očigledno stranci. Rand nije podizao pogled sa stola dok gaje gardista posmatrao; kada je pogledao ponovo, vide da je čovek otišao.
Tamnooka služavka prolazila je noseći pune ruke peškira. „Rade oni to ponekad“, reče mu poverljivo u prolazu. „Tek da vide da li ima nekih nevolja. Brinu se o dobrom kraljičinom narodu, dabome. Ti nemaš razloga za brigu“, reče kikoćući se.
Rand odmahnu glavom. On nema razloga za brigu. Nije to ništa da gardista priđe i upita ga da li zna Toma Merilina. Postajao je kao Met. Odgurnu stolicu i ustade.
Druga služavka proveravala je ulje u lampama duž zida.
„Da li postoji još neka soba gde bih mogao da sedim?“, upita je. Nije želeo da ode u sobu i zatvori se s natmurenim Metom. „Možda je slobodna neka odvojena soba za ručavanje?“
„Postoji biblioteka.“ Pokazala je ka vratima. „Onuda, pa desno, na kraju hodnika. Trebalo bi da je sada prazna.“
„Hvala ti. Ako vidiš gazda Gila, da li bi mogla da mu kažeš da Rand al’Tor hoće da razgovara s njim, ako bude imao vremena?“
„Reći ću mu“, reče, a onda se osmehnu. „I kuvarica ga traži.“
Gostioničar se vero vatno krije, pomisli dok je odlazio.
Kada je ušao u prostoriju u koju gaje uputila, stao je i zabezeknuto se zagledao. Na policama mora da je bilo tri ili četiri stotine knjiga, više no što je video ikada ranije najednom mestu. Tu su stajale knjige povezane u tkaninu i kožu, s pozlaćenim hrbatima. Samo nekoliko imalo je drvene korice. Pogledom je proždirao naslove, prepoznajući stare miljenike. Putovanja Džaina Lakonogog. Eseji Vilima od Manečesa. Dah mu zastade kada je video primerak u kožnom povezu Putovanja među Morskim narodom. Tam je oduvek želeo da je pročita.
Zamislio je Tama kako premeče knjigu rukama, s osmehom na licu, upoznajući se s njom pre no što sedne pred kamin sa svojom lulom da čita. Stegnu balčak mača, osećajući gubitak i prazninu koji su nadjačali sve zadovoljstvo zbog knjiga.
Neko iza njega pročisti grlo i on iznenada shvati da nije sam. Okrenu se, spreman da se izvini zbog svog nepristojnog ponašanja. Navikao je da bude viši skoro od svih, ali ovoga puta pogled mu se penjao, a usta su mu bila širom otvorena. A onda ugleda glavu koja je dodirivala gotovo deset stopa visoku tavanicu. Nos je bio širok gotovo kao i lice, toliko da je više bio njuška nego nos. Obrve su visile poput repova, a ispod njih su gledale svetle oči velike kao šolje. Kroz čupavu crnu grivu virile su uši, sa čupercima na vrhovima. Trolok! Rand dreknu i pokuša da se odmakne i isuče mač. Umesto toga, saplete se o sopstvene noge i svom težinom sede na pod.
„Voleo bih kad vi ljudi ne biste to radili“, progunđa glas kao iz bunara. Snažno trznu čupavim ušima, a onda tužno reče: „Tako malo vas se seća. Pretpostavljam da je to naša sopstvena krivica. Malo nas je bilo s ljudima otkako je Senka pala na Puteve. To je... oh, šest generacija do sada. To je bilo odmah posle Troločkih ratova.“ Čupava glava odmahnu i ispusti uzdah na kome bi mu i bik pozavideo. „Predugo, predugo, a tako malo putuju da vide, skoro niko.“
Rand je tako sedeo neko vreme, razjapljenih usta, gledajući zapanjeno spodobu u širokim čizmama koje su joj dopirale do kolena. Tamnoplavi kaput je bio zakopčan od vrata do struka, a onda je padao kao kilt preko vrečastih pantalona, sve do vrhova čizama. U jednoj ruci stvorenje je držalo knjigu koja je delovala sićušno u poređenju sa šakom. Prst širok kao tri obična bio je između stranica.
„Mislio sam da ste...“, poče, a onda stade. „Šta ste...“ I to nije bilo mnogo bolje. Podigavši se na noge, bojažljivo ispruži ruku. „Ja sam Rand al’Tor.“
Šaka velika poput svinjskog buta obuhvati njegovu; usledi svečan naklon. „Loijal, sin Arenta sina Halanovog. Tvoje ime peva u mojim ušima, Rande al’Tor.“
To je Randu zvučalo kao obredno pozdravljanje. Uzvrati mu naklon. „Tvoje ime peva u mojim ušima, Loijale, sine Arentov... ah... sina Halanovog.“
Sve je delovalo pomalo nestvarno. Još uvek nije znao šta je Loijal bio. Stisak Loijalovih ogromnih prstiju bio je zaprepašćujuće nežan, ali ipak mu je laknulo kada je ruka posle pozdrava ostala u jednom komadu.
„Vi, ljudi, veoma lako se uzbuđujete“, reče Loijal onim basom kao iz bunara. „Čuo sam sve priče i pročitao sve knjige, naravno, ali nisam shvatao. Nisam mogao da po veruj em kada sam video kakvu sam paniku izazvao prvog dana u Kaemlinu. Deca su plakala, žene vrištale, a rulja me je jurila kroz čitav grad, s motkama, noževima i bakljama. Vikali su sve vreme: ’Trolok!’ Bojim se da sam se gotovo uznemirio. Ne znam šta bi se desilo da u tom trenutku nije naišao odred Kraljičine garde.“
„Sva sreća“, reče Rand slabašno.
„Da, ali čak su i gardisti izgledali uplašeno gotovo koliko i ostali. Već sam četiri dana u Kaemlinu, a nisam mogao ni nos da pomolim van gostionice. Dobri gazda Gil meje čak zamolio da ne odlazim u trpezariju.“ Trznu ušima. „Ne kažem da nije gostoljubiv, razumeš. Ali bilo je nekih nevolja prve noći. Odjednom je izgledalo da svi žele da izađu. Bilo je toliko vrištanja i vike, a svi su se tiskali na vratima. Neki su mogli i da se povrede.“