Rand je zapanjeno posmatrao te uši koje su se neprestano trzale.
„Kažem ti, nisam napustio stedding radi ovoga.“
„Ti si Ogier!“, uzviknu Rand. „Čekaj. Šest generacija? Reče, Troločki ratovi? Koliko ti imaš godina?“ Čim je izgovorio, shvati da je to bilo nepristojno, ali Loijal poče da se pravda umesto da se ljuti.
„Devedeset“, procedi Ogier. „Još samo deset i moći ću da se obratim Panju. Trebalo je da mi Starešine dozvole da govorim, budući da su odlučivali da lija mogu da izađem ili ne. Ali opet, oni uvek brinu kada bilo ko ide Napolje, bez obzira na godine. Vi, ljudi, tako ste užurbani, tako nestalni.“ Trepnu i blago se nakloni. „Oprosti mi, molim te. Nije trebalo to da kažem. Ali, zaista, vi se neprestano borite jedni s drugima, čak i kada za to nema potrebe.“
„U redu je“, reče Rand. Pokušavao je i dalje da pojmi koliko je Loijal star. Bio je stariji od matorog Cena Bjuija, a ipak nije bio dovoljno star da... Seo je u jednu od stolica s visokim naslonom. Loijal je seo u drugu, u koju je moglo da sedne dvoje ljudi. Na stolici više nije bilo mesta. I dok je sedeo, bio je viši od ljudi. „Barem su te pustili.“
Loijal spusti pogled, mrdajući nosem i trljajući ga jednim debelim prstom. „Pa, što se toga tiče... Vidiš, Panj nije zasedao baš dugo, ni čitavu godinu, ali sam zaključio na osnovu onoga što sam čuo da ću biti dovoljno star da izađem i bez njihove dozvole dok se oni dogovore. Bojim se da će reći da sam sebi dao mnogo zapravo, ali ja sam jednostavno... otišao. Starešine su uvek govorile da sam usijana glava, a plašim se da sam sada pokazao da su u pravu. Pitam se da li su dosad videli da sam otišao? Ali morao sam da odem.“
Rand se ugrize za usnu pokušavajući da se ne nasmeje. Ako je Loijal bio usijana glava za Ogiera, mogao je da zamisli kakvi su bili ostali. Nisu zasedali dugo, ni čitavu godinu? Gazda Al’Ver bi samo začuđeno odmahnuo glavom. Sastanak Seoskog saveta koji bi trajao duže od pola dana naterao bi sve da poskakuju, čak i Harala Luhana. Preplavila gaje nostalgija za kućom i duboko uzdahnu sećajući se Tama, Egvene, gostionice Kod Vinskog izvora i Bel Tina na Zelenilu u lepšim vremenima. Rand pokuša da zaboravi na to.
„Ako ti ne smeta što pitam“, reče, pročistivši grlo, „zašto si toliko želeo da... ah, izađeš Napolje? Ja bih najviše voleo da nikada nisam ni otišao od kuće.“
„Pa, da bih video“, reče Loijal, kao da je to najjasnije na svetu. „Čitao sam knjige, sve putopise, i goreo sam od želje da to vidim, a ne samo da čitam o tome.“ Loijalove svetle oči zacakleše, a uši su mu se uspravile. „Proučio sam sve što sam mogao da pronađem o putovanju, o Putevima, običajima u zemljama, gradovima koje smo sagradili za ljude posle Slamanja sveta. A što sam više čitao, bilo mi je sve jasnije da moram da odem Napolje, da posetim ona mesta gde smo nekada bili i vidim gajeve sopstvenim očima.“
Rand trepnu. „Gajeve?“
„Da, gajeve. Drveće, naravno. Samo nekoliko Velikih stabala koja streme ka nebu, kako bi očuvali sećanja na stedding.“ Stolica zaječa kada se nagnuo, pokazujući rukama, a u jednoj je i dalje držao knjigu. Oči su mu bile sjajnije no ikada, a uši su se gotovo tresle. „Koristili su uglavnom drveće iz tog mesta i te zemlje. Ne možeš da nateraš zemlju da ide protiv sebe. Bar ne zadugo — ona će se pobuniti. Moraš da oblikuješ viziju prema zemlji, a ne zemlju prema viziji. U svakom gaju bilo je zasađeno drvo koje bi raslo i uspevalo na tom mestu, svako usklađeno sa sledećim, zasađeno tako da dopunjuje druga, zbog dobrog rasta, naravno, ali i zato da bi sklad prijao oku i srcu. Ah, knjige opisuju gajeve tako da Starešine istovremeno plaču i smeju se. Gajevi će uvek biti zeleni u našem sećanju.“
„A šta je s gradovima?“, upita Rand. Loijal ga zbunjeno pogleda. „Gradovi. Gradovi koje su Ogieri sagradili. Ovaj, na primer. Kaemlin. Vi, Ogieri, sagradili ste Kaemlin, zar ne? Tako se priča.“
„Rad s kamenom...“ Ogier slegnu masivnim ramenima. „To je samo nešto Što smo naučili u godinama posle Slamanja, tokom Izgnanstva, dok smo i dalje pokušavali da pronađemo stedding. Pretpostavljam da je to lepo, ali nije prava stvar. Ma koliko pokušavao — a čitao sam da su Ogieri koji su sagradili te gradove zaista to hteli da postignu — ne možeš da oživiš kamen. Nekolicina i dalje radi s tim materijalom, ali samo zato što vi oštećujete zgrade tako često tim vašim ratovima. Bila je šačica Ogiera u... ah... Kairhienu, tako se sada zove... kada sam tuda prolazio. Bili su iz drugog steddinga, srećom, tako da me nisu poznavali, ali bili su ipak sumnjičavi zato što sam Napolju, a toliko mlad. Ipak je dobro što nisam morao da se tamo zadržavam. U svakom slučaju, vidiš, rad s kamenom nam je nametnut tkanjem Šare; gajevi su došli iz srca.“
Rand odmahnu glavom. Polovina priča koje je slušao od malena upravo je izokrenuta. „Nisam znao da Ogieri veruju u Šaru, Loijale.“
„Naravno da verujemo. Točak vremena tka Šaru doba, a životi su niti u tkanju. Niko ne zna kako će nit njegovog života biti utkana u šaru, ili kako će nit postojanja naroda biti upletena. Dala nam je Slamanje sveta, Izgnanstvo, Kamen i Čežnju i vratila nam naposletku steddinge pre našeg nestanka. Ponekad pomislim da je način na koji vi ljudi postojite kriv zato što su vaše niti tako kratke. One su tako nepostojane u tkanju. Oh, eto, ponovo sam to uradio. Starešine kažu da ljudi ne vole da ih podsećaš koliko kratko žive. Nadam se da te nisam uvredio.“
Rand se nasmeja i odmahnu glavom. „Ma kakvi. Pretpostavljam da bi bilo nabavno živeti dugo kao vi, ali nikada nisam zaista razmišljao o tome. Pretpostavljam da je za bilo koga dovoljno da živi koliko i matori Cen Bjui.“
„On je veoma star?“
Rand samo klimnu. Nije imao namera da objašnjava kako je matori Cen Bjui mladi od Loijala.
„Pa“, reče Loijal, „pretpostavljam da vi zaista kratko živite, ali ipak postignete tako mnogo u životu. Stalno jurite nekuda, neprestano u žurbi. I imate čitav svet da živite u njemu. Mi Ogieri vezani smo za naše steddinge.“
„Ti si Napolju.“
„Za neko vreme, Rande. Ali na kraju ću morati da se vratim. Ovaj svet pripada tebi i tvojima. Stedding je moj. Ima suviše gužve Napolju. A toliko toga je drugačije od onoga što sam čitao.“
„Pa, tokom godina nešto se i promenilo. Barem delimično.“
„Nešto? Polovina gradova o kojima sam čitao više i ne postoje, a ostali se drugačije zovu. Evo, pogledaj Kairhien. Njegovo pravo ime je Al’kair’rahienalen, Brdo Zlatne Zore. Čak se toga i ne sećaju, uprkos svim suncima na njihovim barjacima. I taj gaj tamo. Ne verujem da gaje neko održavao još od Troločkih ratova. To je sada samo još jedna šuma u kojoj seku drva za ogrev. Nema više Velikih stabala, i nema ko da podseća ljude. A ovde? Kaemlin je i dalje Kaemlin, ali dopustili su da se grad raširi preko gaja. Sada smo udaljeni manje od četvrt milje od njegovog središta — od mesta gde bi bar trebalo da bude. Ni drvo nije ostalo. Bio sam i u Tiru i Ilijanu. Drugačija imena, bez uspomena. U Tiru je pašnjak umesto gaja, na kome napasaju konje, a u Ilijanu gaj je Kraljev zabran, gde on lovi svoje jelene i nikome nije dozvoljen pristup bez njegovog odobrenja. Sve se promenilo, Rande. Veoma se bojim da ću otkriti da je isto kuda god da odem. Nestali su svi gajevi, nestale su sve uspomene, mrtvi su svi snovi.“
„Ne smeš da posustaneš, Loijale. Ne smeš nikada da se predaš. Ako odustaneš, to je kao da si mrtav.“ Rand potpuno utonu u svoju stolicu. Pocrveneo je. Očekivao je da će mu se Ogier nasmejati, ali umesto toga, Loijal ozbiljno klimnu.
„Da, tako rade svi slični tebi, zar ne?“ Ogierov glas se promeni, kao da citira nešto. „Kad hlada ne bude, kad vode ne bude, u Senku iskeženih zuba, vrišteći prkos poslednjim dahom, da pljunem u oko Kidača lišća, u Poslednjem danu.“ Loijal nagnu glavu kao da nešto očekuje, ali Rand nije znao šta.