Loijal je čekao. Prođe minut, a onda još jedan. Počeo je da nabira duge obrve, ali i dalje je čekao. Randu je tišina bivala sve nelagodnija.
„Velika stabla“, reče Rand naposletku, tek da bi prekinuo tišinu. „Da li su kao Avendesorci“
Loijal se naglo ispravi. Stolica je škripnula i tako glasno zacvilela da je Rand pomislio da će se raspasti. „Ti bi trebalo da znaš. Ti, više od svih.“
„Ja? Kako bih ja znao?“
„Da li se ti šališ sa mnom? Vi Aijeli ponekad imate tako čudan smisao za humor.“
„Šta? Ja nisam Aijel! Ja sam iz Dve Reke. Nikada nisam ni video Aijela!“ Loijal odmahnu glavom, a čuperci na ušima mu se nakostrešiše. „Vidiš? Sve se promenilo i pola od onoga što znam je beskorisno. Nadam se da te nisam uvredio. Siguran sam da su tvoje Dve Reke veoma lepo mesto, gde god da su.“ „Rekli su mi“, reče Rand, „da se nekad zvalo Maneteren. Ja nikada nisam čuo za njega, ali možda ti...“
Ogierove uši hitro se uspraviše. „Ah! Da. Maneteren.“ Čuperci se nanovo opustiše. „Tamo je bio je veoma lep gaj. Tvoj bol peva u mom srcu, Rande al’Tor. Nismo mogli da stignemo na vreme.“
Sedeči, Loijal se nakloni, a Rand uzvrati naklon. Pretpostavljao je da bi se Loijal uvredio ako to ne učini, ili bi, u najmanju ruku, pomislio da je nepristojan. Pitao se da li Loijal misli da se on seča kao i Ogieri. Uglovi Loijalovih usana i očiju i dalje su bili pognuti, pokazujući da saučestvuje u bolu Randovog gubitka. Kao da se razaranje Maneterena nije odigralo pre približno dve hiljade godina. Rand je saznao za to iz Moirainine priče.
Posle nekog vremena Loijal uzdahnu. „Točak se okreće“, reče, „i niko ne zna kako će se okrenuti. Ali ti si daleko od svog doma skoro koliko i ja. Kako sada stoje stvari, to je prilična udaljenost. Kada su Putevi bili slobodni, naravno... Ali, to je davna prošlost. Reci mi, šta te je odvelo tako daleko? Da li si i ti želeo da nešto vidiš?“
Rand otvori usta da kaže kako su došli da vide lažnog Zmaja — i nije mogao to da izgovori. Možda zato što se Loijal ponašao kao da nije nimalo stariji od Randa, bez obzira na njegovih devedeset godina. Možda je kod Ogiera on bio Randov vršnjak. Već dugo on nije mogao zaista da priča s nekim o onome što se dešavalo. Uvek se plašio da bi tu mogli biti Prijatelji Mraka, ili bi neko pomislio da je on to. Met je bio toliko povučen u sebe, hraneći svoje strahove sopstvenim sumnjama, tako da s njim nije vredelo pričati. Rand shvati kako priča Loijalu o Zimskoj noći. Nije to bila zamagljena priča o Prijateljima Mraka, već istina o Trolocima koji su mu provalili vrata i o Seni na Kamenolomskom putu.
Jednim delom užasavao se od toga što radi, ali gotovo se osećao kao da postoje dvojica u njemu. Jedan je pokušavao da ga ućutka, ali drugi je samo osećao olakšanje što je bio u stanju da konačno sve to ispriča. Zbog toga je na kraju zapinjao, mucao i pričao bez reda: Šadar Logot i razlaz s prijateljima u noći. To što nije znao da li su živi ili mrtvi. Sen u Belom Mostu i Tomova žrtva kako bi oni mogli da pobegnu. Sen u Baerlonu. Prijatelji Mraka nakon toga... Haual God, mladić koji ih se plašio i žena koja je pokušala da ubije Meta. Polutan ispred Guske i krune.
Kada je počeo da brblja o snovima, čak i deo njega koji je želeo da priča oseti kako mu se ježi koža na potiljku. On se ugrize za jezik i stisnu zube. Zabrinuto je posmatrao Ogiera, teško dišući. Nadao se da će Loijal pomisliti da je govorio o košmarima. Sama svetlost zna da je sve to zvučalo kao noćna mora, ili kao nešto od čega svako sanja užasne snove. Možda će Loijal prosto pomisliti da je lud. Možda...
„Ta ’veren reče Loijal.
Rand trepnu. „Šta?“
„Ta ’veren.“ Loijal se počeša iza šiljatog uva zdepastim prstom i malo slegnu ramenima. „Starešina Haman je uvek govorio da nikada ne slušam, ali ponekad i jesam. Ponekad sam slušao. Ti, naravno, znaš kako se Šara tka?“
„Nikada nisam razmišljao o tome“, polako odgovori. „Jednostavno je tako.“ „Hm, da. Pa, nije baš tako. Vidiš, Točak vremena tka Šaru doba, a niti su životi. Šara nije nepromenljiva — ne uvek. Ako čovek pokuša da prameni smer svog života, a Šara ima mesta za to, Točak jednostavno tka dalje i prihvati to. Uvek ima mesta za sitne promene, ali ponekad Šara jednostavno neće da utka velika pomeranja, ma koliko pokušavao. Razumeš li?“
Rand klimnu glavom. „Mogao sam da živim na farmi ili u Emondovom Polju — to bi bila nebitna pramena. Da sam želeo da postanem kralj. On se nasmej a, a Loijal se osmehnu tako široko da mu se osmeh razvukao skoro od uva do uva. Zubi su mu bili beli i široki kao dleta.
„Da, tako je. Ali ponekad pramena odabere tebe, ili to Točak učini za tebe. A ponekad Točak uplete životnu nit, ili nekoliko takvih niti. Sve niti koje ih okružuju prisiljene su da se upliću oko nje, a to onda vezuje druge niti. Te opet upliću neke druge i sve tako redom. To prvo prepletanje, koje čini Mrežu, to je ta ’veren, i ne možeš ništa uraditi da to promeniš, bar dok se sama Šara ne prameni. Mreža — ta ’maral’ailen, tako se zove — može da traje nedeljama ili čak godinama. Može da uvuče neki grad, ili čak i čitavu Šaru. Artur Hokving bio je ta’veren. A zapravo, i Lijus Terin Rodoubica.“ Gromoglasno se nasmeja. „Starešina Haman bi bio ponosan na mene. Predavanja su mu uvek bila dosadna, a knjige o putovanjima su bile toliko zanimljivije, ali ja jesam ponekad slušao.“
„Sve je to lepo“, reče Rand, „ali ne vidim kakve to veze ima sa mnom. Ja sam čobanin, a ne novi Artur Hokving. A nije ni Met niti Perin. To je jednostavno... besmislica.“
„Nisam ni rekao da jeste, ali samo slušajući tvoju priču mogu da osetim kako se Šara menja, a ja tu nemam Talenat. Ti jesi ta ’veren. Ti, a možda i tvoji prijatelji.“ Ogier zastade, zamišljeno trljajući nos. Naposletku klimnu, kao da je nešto odlučio. „Želim da putujem s tobom, Rande.“
Nakratko, Rand je zurio u njega, pitajući se da lije dobro čuo. „Sa mnom?“, uzviknu kada je mogao ponovo da govori. „Zar nisi čuo šta sam ispričao za...“ Iznenada pogleda u vrata. Bila su čvrsto zatvorena i dovoljno debela da bi neko ko prisluškuje čuo samo mrmor, čak i ako bi priljubio uvo uz drvene ploče. Ali ipak, nastavio je tiše. „... ko me juri? Svejedno, mislio sam da želiš da ideš da vidiš svoje drveće.“
„U Tar Valonu postoji veoma lep gaj, a rečeno mi je da ga Aes Sedai dobro održavaju. Sem toga, ne želim da vidim samo gajeve. Možda ti nisi novi Artur Hokving, ali barem jedno vreme deo sveta oblikovaće se prema tebi, a možda to traje već i sad. Čak bi i starešina Haman voleo to da vidi.“
Rand je oklevao. Bilo bi dobro da još neko bude s njima. Kako se Met ponašao u poslednje vreme, druženje s njim bilo je skoro kao samoća. Ogier mu je pružao utehu. Možda je za Ogiere bio mlad, ali izgledao je čvrsto kao stena, baš kao Tam. A Loijal je mnogo toga obišao i znao je i za druga mesta. Pogleda Ogiera, koji je tu sedeo kao prava slika strpljenja. Sedeo je, a bio viši od većine ljudi kada stoje. Kako da sakriješ nekoga ko je skoro deset stopa visok? Uzdahnu i odmahnu glavom.
„Mislim da to nije dobra zamisao, Loijale. Čak i ako nas Moiraina pronađe ovde, bićemo u opasnosti sve do Tar Valona. Ako nas ne pronađe...“ Ako nas ne pronađe, onda je mrtva. Kao i svi ostali. Oh, Egvena. Trgnu se. Egvena nije bila mrtva, a Moiraina će ih pronaći.
Loijal ga saosećajno pogleda i uhvati ga za rame. „Siguran sam da su tvoji prijatelji dobro, Rande.“
Rand zahvalno klimnu. Grlo gaje suviše peklo da bi pričao.
„Hoćeš li barem da pričaš ponekad sa mnom?“, uzdahnu Loijal. Bio je to mrmor nalik na bas. „I možda da odigramo neku partiju kamenova? Danima nisam pričao ni sa kim, sem sa dobrim gazda Gilom, a on je uglavnom zauzet. Izgleda da ga kuvarica nemilosrdno goni. Možda je ona, u stvari, vlasnik gostionice?“