Ninaeva je bila suviše zauzeta da bi likovala. Pri prvom udaru munje, Bela pojuri na jednu stranu, dok se drugi konj prope u suprotnu. Mislila je da će joj iščupati ruke. Za trenutak, koji je delovao kao večnost, visila je u vazduhu između dva konja. Nije doticala zemlju stopalima, a Ninaevin vrisak je bio prigušen drugim udarom groma. Munje su neprestano udarale, a nebesa su bila jedan neprekidni gnevni urlik. Kako nisu mogli da odu kuda su namerili, konji su se vratili, pustivši je da padne. Želela je da klekne na zemlju i odmori namučena ramena, ali nije bilo vremena. Bela i drugi konj gurali su je bokovima, a očima su divlje kolutali sve dok se samo beonjače nisu videle, preteći da je obore i izgaze. Naterala je nekako ruke da se podignu. Zgrabivši Belu za grivu, uzjahala ju je. Druge uzde bile su joj i dalje obmotane oko zgloba, snažno usečene u meso.
Zinula je kada je duga siva senka zarežala pored nje. Činilo se da se ne obaziru na nju i konje koji su bili s njom, ali kezile su se na izludele životinje koje su jurile u svim pravcima. Druga senka smrti došla je odmah iza prve. Ninaeva je ponovo poželela da vrisne, ali zvuka nije bilo. Vukovi! Svetlost nam pomogla! Šta to Moiraina radi?
Nije bilo potrebno da udara petama o Beline bokove. Kobila pojuri, a drugi konj bio je sasvim srećan što je prati. Išli bi bilo kuda, sve dok imaju snage da trče i pobegnu od vatre s neba koja je ubijala noć.
38
Bekstvo
Perin se promeškoljio i to je bilo najbolje što je mogao, s obzirom na to da su mu ruke bile vezane za leđima. Naposletku je odustao, uzdišući. Umesto svakog kamena koji bi uspeo da izbegne pojavila bi se dva nova. Ponovo nespretno pokuša da se pokrije ogrtačem. Noč je bila hladna, a činilo se da je zemlja ispila svu toplotu iz njega, baš kao i svake noći otkako su ih Beli plaštovi zarobili. Vojnici Dece nisu mislili da su zatvorenicima potrebna ćebad niti sklonište — pogotovu ne opasnim Prijateljima Mraka.
Egvena se sklupčala uz njegova leđa, ne bi li se zagrejala, u dubokom snu, potpuno iscrpljena. Nije čak ni promrmljala dok se Perin meškoljio. Sunce je davno zašlo, a svaka koščica gaje bolela posle čitavog dana hoda iza konja, s omčom oko vrata. Ali san nije dolazio.
Red nije baš brzo napredovao. Kako je u steddingu mnogo njihovih rezervnih konja pobeglo zbog vukova, Beli plaštovi nisu mogli da putuju onom brzinom kojom su nameravali. To odlaganje bilo je pridodato nizu optužbi ljudima iz Emondovog Polja. Ali krivudavi dvostruki niz i dalje se uporno kretao — lord Bornhald je nameravao da stigne u Kaemlin na vreme za nešto — a negde u Perinovoj svesti bio je stalno prisutan strah da Beli plašt koji je držao konop njegove omče neće stati ako on padne, bez obzira na naređenja gospodara kapetana Bornhalda da živi stignu do Ispitivača u Amadoru. Znao je da mu nema spasa ako padne. Ruke su mu bile slobodne samo dok su mu davali da jede i kada su ga vodili do poljskog klozeta. Omča je činila svaki korak sudbonosnim, a svaki kamen pod nogama smrtonosnim. Hodao je stegnuto, napeto posmatrajući tlo. Svaki put kada bi krajičkom oka osmotrio Egvenu, video bi da i ona to radi. Kad bi se pogledali, lice joj je bilo ukočeno i preplašeno. Uvek bi to bio samo letimičan pogled, jer se ni jedno ni drugo nisu usuđivali da pomno ne posmatraju tlo.
Obično bi pao kao isceđena krpa čim bi mu Beli plastovi dozvolili da se zaustavi, ali noćas, misli su mu grozničavo letele. Ježio se od strave koja se sakupljala već danima. Ako bi zatvorio oči, pred očima su mu iskrsavale scene onoga što je Bajar obećao da će im se desiti kada budu stigli u Amador.
Bio je siguran da Egvena i dalje ne veruje u ono što im je Bajar ravnodušno rekao. Da je poverovala, ne bi mogla da zaspi, ma koliko bila umorna. Najpre je i on mislio da Bajar laže. I dalje nije želeo da prihvati da je to istina — ljudi prosto ne rade tako nešto jedni drugima. Ali, zapravo, Bajar nije pretio: pričao je o usijanom gvožđu i kleštima, o noževima za dranje kože i dugim iglama kao da priča o nečemu veoma jednostavnom. U očima mu se nije ogledala ni trunka likovanja. Prosto nije mario da li su se plašili, da li će biti mučeni, da li će preživeti. Zbog toga je Perina oblivao znoj — kada je shvatio naposletku. To gaje konačno ubedilo da Bajar jednostavno govori istinu.
Plaštovi dvojice stražara sivkasto su svetlucali na nejasnoj mesečini. Nije mogao da im razazna lica, ali znao je da ga gledaju. Kao da su on i Egvena mogli da nešto učine dok su im ruke i noge onako vezane. Setio se kako je, u toku dana, u njihovim očima ugledao gađenje, dok su im lica bila skamenjena. Za stražare su oni bili pogana, smrdljiva i odvratna čudovišta, koja su oni čuvali. Tako su ih gledali svi Beli plaštovi. Taj pogled se nikada nije menjao. Svetlosti, kako da ih uverim da nismo Prijatelji Mraka, kada su već ubeđeni u to? Stomak mu se mučno uskomeša. Verovatno će naposletku priznati bilo šta, samo da bi Ispitivači prestali s mučenjem.
Neko je dolazio — bio je to Beli plašt s fenjerom. Čovek zastade da porazgovara sa stražarima, koji su mu odgovorili s poštovanjem. Perin nije mogao da čuje o čemu pričaju, ali prepoznao je visoku ispijenu figuru.
Zaškiljio je kada mu je pridošlica prineo fenjer licu. U drugoj ruci Bajar je držao Perinovu sekiru, kao da je prisvojio oružje. Barem ga Perin nikada nije video bez nje.
„Probudi se“, grubo izgovori Bajar, kao da je pomislio da Perin spava podignute glave. Propratio je te reči snažnim udarcem nogom u Perinova rebra.
Perin zastenja kroz stisnute zube. Rebra su mu već bila prošarana mnoštvom modrica od Bajarovih čizama.
„Rekoh, probudi se.“ Noga ponovo krenu, i Perin brzo reče: „Budan sam.“ Bajaru je moralo da se odgovori ili bi on već pronašao neki način da privuče pažnju.
On postavi fenjer na zemlju i saže se da proveri kako je Perin vezan. Grubo ga povuče za zglob, izvivši mu ruke u ramenima. Kada se uverio da su čvorovi čvrsti kako ih je ostavio, Bajar povuče konopac kojim su Perinovi članci bili vezani, vukući mladića preko kamenjara. Bio je suviše mršav da bi neko i pretpostavio da u njemu ima imalo snage, ali Perin je bio kao dete u njegovim rukama. To se ponavljalo svake noći.
Kada se Bajar ispravi, Perin ugleda Egvenu koja je i dalje spavala. „Budi se!“, povika. „Egvena! Probudi se!“
„Št... šta?“ Egvena je bila prestravljena i još usporena od sna. Podigla je glavu i zatreptala na svetlosti fenjera.
Nije izgledalo da je Bajar razočaran što nije uspeo da je probudi udarcem noge. Nikada to nije činio. Povukao je samo konopce kojima je bila vezana, isto kao i Perinove, ne obazirući se na njene jauke. Nije ga potresalo to što je nanosio bol. Trudio se da povredi samo Perina. Iako se mladić nije sećao, Bajar nije zaboravljao da je on ubio dvoje Dece.
„Zašto bi Prijatelji Mraka spavali“, ravnodušno reče Bajar, „kada pošteni ljudi moraju da bdiju kako bi ih čuvali?“
„Po stoti put“, umorno prigovori Egvena, „mi nismo Prijatelji Mraka.“
Perin se skameni. Ovakva poricanja ponekad bi izazvala škrgutavi monolog o ispovesti i pokajanju, posle čega bi sledio opis metoda koje su Ispitivači primenjivali kako bi izvukli priznanje. A ponekad je uz predavanje išao i udarac nogom. Na njegovo iznenađenje, Bajar se ovoga puta nije obazirao.
Umesto toga, kleknu ispred Perina, sav koščat i upao, sa sekirom preko kolena. Zlatno sunce i dve zlatne zvezde ispod njega na levoj strani Bajarovog plašta svetlucale su na svetlosti fenjera. On skinu šlem i stavi ga pored fenjera. Za promenu, na licu mu se ogledalo još nešto sem prezira i mržnje, nešto napeto i nerazgovetno. Položio je ruke preko držalja sekire, posmatrajući ćutke Perina. Mladić pokuša da se ne meškolji pod tim šupljim pogledom.