Lan im naloži da se uhvate za ruke i Perin zgrabi svoju sekira, a dragom rukom uhvati Egvenu. Požele da što pre pobegnu sa Zaštitnikom, kako mu misli više ne bi divljale. Ali oni su samo stajali tu, okruženi šatorima Dece — dve siluete u belim ogrtačima i jedna koja je mogla da se oseti, ali ne i da se vidi.
„Uskoro“, šapnu Lan. „Vrlo brzo.“
Munja procepi noć iznad logora, tako blizu da je Perin osetio kako mu se kostreše rake i diže kosa na glavi. Tik iza šatora zemlja je bila razneta od udarca, a grmljavina na zemlji stapala se s onom na nebu. I pre no što se svetio izgubilo, Lan ih povede napred.
Samo što su načinili prvi korak još jedna munja rasekla je tminu. Munje su padale kao grad, tako da je noć treperila kao da je tama ta koja se pojavljuje samo na trenutak. Grmljavina je divlje tutnjala. Urlik se kotrljao za sledečim sve dok se to nije pretvorilo u jedan neprekidni pljusak gromova. Prestravljeni konji su njištali. Njihovo njištanje bilo je prigušeno, sem u trenucima kada bi grmljavina utihla. Ljudi su se teturali iz svojih šatora, neki u belim plastovima, neki samo upola odeveni. Neki su trčali tamo-amo, a neki su stajali kao ošamućeni.
Lan ih je trčeći vodio kroz sve to. Perin je išao poslednji. Beli plaštovi gledali su ih razrogačenih očiju dok su prolazili pored njih. Nekolicina uzviknu za njima — povici su bili izgubljeni u bubnjanju s nebesa, ali pošto su njihovi beli ogrtači bili obmotani oko njih, niko nije pokušao da ih zaustavi. Prošli su kroz šatore, iz logora pa u noč, a da niko nije ni podigao raku na njih.
Tlo pod Perinovim nogama blago se talasalo i grmlje gaje šibalo dok se vukao. Munje zatreptaše besno i nestadoše. Odjeci grmljavine kotrljali su se preko neba pre no što su i oni izbledeli. Perin se osvrnu. Šačica vatri gorela je iza njih, među šatorima. Neke od munja mora da su nešto pogodile ili su možda u panici ljudi oborili lampe. Čuli su se još uvek povici, nejasni glasovi u noći koji su pokušavali da povrate red, da saznaju šta se desilo. Tlo je bivalo sve strmije, a šatori, vatre i vika ostali su za njima.
Skoro da je pregazio Egvenu kada se Lan iznenada zaustavi. Ispred njih su na mesečini stajala tri konja.
Senka se pomakla i začu se Moirainin glas, ispunjen ljutnjom. „Ninaeva se nije vratila. Bojim se da je ta mlada žena učinila neku glupost.” Lan se okrenu na petama kao da hoće da se vrati, ali jedna Moirainina reč, nalik na pucanj biča, ukopa ga u mestu. „Ne!“ On stade i popreko je pogleda. Videle su mu se samo lice i šake, a i to je bilo poput zasenčenih mrlja. Nastavila je nežnije, ali podjednako odlučno: „Neke stvari su važnije od drugih. Znaš to.“ Zaštitnik se nije ni makao, a glas joj je ponovo postao strog. „Seti se zakletvi koje si dao, Al’Lane Mandragorane, gospodaru Sedam kula! Koliko vredi zakletva krunisanog Gospodara bitke Malkiera?“
Perin trepnu. Zarje Lan bio sve to? Egvena je mrmljala, ali on je pomno pratio ono što se dešavalo pred njim: Lan je bio nalik vuku iz čopora Šarene — i taj vuk je ustuknuo pred sićušnom Aes Sedai, bezuspešno pokušavajući da pobegne od usuda.
Tu scenu prekide lomljava grana u šumi. U dva duga koraka Lan se našao između Moiraine i mesta odakle je došao zvuk, dok se bleda mesečina talasala na sečivu njegovog mača. Par konja izjuri pored drveća lomeći grančice grmlja. Na jednom je bio i jahač.
„Bela!“, uzviknu Egvena, a Ninaeva uzviknu s leđa čupave kobile: „Pomislila sam da vas neću naći. Egvena! Hvala Svetlosti što si živa!“
Kliznula je s Bele, ali kada je krenula prema Egveni i Perinu, Lan je uhvati za ruku i ona stade, gledajući ga pažljivo.
„Moramo da pođemo, Lane“, ponovo smireno izgovori Moiraina, a Zaštitnik pusti Ninaevinu ruku.
Ona protrlja zglob trčeći da zagrli Egvenu, ali Perinu se učinilo da je čuo kako se i tiho nasmejala. To gaje zbunilo, jer mu se činilo da to nije samo zbog sreće što ih ponovo vidi.
„Gde su Rand i Met?“, upita Perin.
„Na nekom drugom mestu“, odgovori Moiraina, a Ninaeva promrmlja nešto oštro, zbog čega je Egvena zaprepašćeno uzdahnula. Perin trepnu; uhvatio je kraj kočijaške psovke, i to žestoke. „Svetlost poslala da su dobro“, nastavi Aes Sedai kao da nije ništa primetila.
„Nikome neće biti dobro“, reče Lan, „ako nas Beli plaštovi pronađu. Promenite ogrtače i na konje.“
Perin uzjaha konja koga je Ninaeva vodila iza Bele. Nije mu smetalo to što nije bilo sedla; nije jahao često dok je bio kod kuće, ali kada je jahao, to je najčešće bilo bez sedla. I dalje je nosio beli plašt, koji je sada umotao i vezao oko struka. Zaštitnik je rekao da paze i ostave što manje tragova koje Deca mogu da prate. Neprestano mu se pričinjavalo da plašt miriše na Bajara.
Dok je kolona predvođena Zaštitnikom na crnom pastuvu kretala, Perin još jednom oseti u svesti dodir Šarene. Jednog dana, ponovo. Bilo je to više osećanje no reči. Odisalo je obećanjem predskazanog susreta, očekivanjem onoga što će doći i pomirenost s tim. Sve je to bilo izmešano, u slojevima. Pokušao je da upita kada i zašto, nespretno zbog žurbe i iznenadnog straha. Trag vukova postajao je sve bleđi, gubio se. Njegova panična pitanja donela su mu samo isti slojeviti odgovor: Jednog dana, ponovo. Dugo je tumarao po umu nakon što su vukovi nestali iz njegove svesti.
Lan je napredovao ka jugu polako ali uporno. Bili su u divljini skrivenoj tamom, s neravnim tlom i neprimetnim žbunjem, koje bi se otkrilo tek kad bi se stalo na njega, i senovitim stablima koja su se ocrtavala nasuprot nebu. Nije bilo moguće da putuju nekom velikom brzinom. Dvaput ih je Zaštitnik ostavio, odjahavši nazad u pravcu mesečevog srpa, dok su se on i Mandarb stapali s tamom. Oba puta vratio se bez vesti o tome da je primetio poteru.
Egvena je jahala blizu Ninaeve. Tihi odlomci uzbuđenog razgovora plovili su do Perina. Bile su vesele kao da su se vratile kući. On je visio na začelju njihove male kolone. Mudrost bi se ponekad okrenula u sedlu kako bi ga pogledala, a on bi joj svaki put mahnuo, kao da je hteo da joj pokaže da je dobro, i ostao bi tamo gde je i bio.Trebalo je da razmisli o mnogo čemu, iako ništa nije mogao da razabere. Ono što će doći. Šta će to doći?
Perin pomisli da nije ostalo mnogo do zore kada Moiraina primeti da konačno mogu da se zaustave. Lan pronađe jarugu u kojoj je mogao da založi vatru koju niko neće primetiti.
Bilo im je konačno dopušteno da se otarase belih plaštova i da ih zakopaju u jamu koju su iskopali u blizini vatre. Bacajući plašt koji je koristio, primeti zlatno sunce na ogrtaču i dve zlatne zvezde ispod njega. Ispusti ogrtač kao da ga je opekao i udalji se od njega, obrisavši ruke o kaput. Hteo je da bude sam.
„Sada“, reče Egvena dok je Lan zatrpavao jamu, „hoće li mi neko konačno reći gde su Rand i Met?“
„Verujem da su u Kaemlinu“, oprezno reče Moiraina, „ili na putu ka njemu.“ Ninaeva glasno i prezrivo zagunđa, ali Aes Sedai nastavi kao da nije ni bila prekinuta. „Ukoliko nisu, pronaći ću ih. To obećavam.“
U tišini su jeli hleb, sir i vreo čaj. Čak se i Egvenin polet pokorio umoru. Mudrost je iz torbe izvadila melem za otoke od konopaca na Egveninim zglobovima, ijedan za preostale modrice. Kada je došla do Perina koji je sedeo na rubu svetlosti vatre, on nije podigao glavu.
Stajala je neko vreme posmatrajući ga bez reči, a onda je klekla pored njega s torbom i strogo izgovorila: „Skini kaput i košulju, Perine. Kažu mi da se nisi svideo jednom od Belih plaštova.“
Perin je polako posluša, i dalje upola izgubljen u poruci Šarene, sve dok Ninaeva nije zaprepašćeno udahnula. Iznenađeno se zagledao u nju, a onda je pogledao u svoje gole grudi. Bile su sasvim šarene. Novije, purpurne modrice pokrivale su stare, koje su već bledele u nijanse smeđeg i žutog. Samo su ga debele ploče mišića, koje je stekao provodeći sate u kovačnici gazda Luhana, spasle od slomljenih rebara. Uspeo je da zaboravi na bol dok je mislio samo na vukove. Sada ga se priseti i on je jedva dočekao da se vrati. I protiv svoje volje duboko udahnu i stisnu usne kako ne bi zajecao.