„Šta hoćeš da kažeš?“
„Uz njih nije Aes Sedai koja dodiruje Istinski izvor da bi ih zaštitila. Kovaču, možda su zidovi dovoljno oslabili da sam Mračni utiče na događaje. Ne sasvim, budući da bi to već učinio da može, ali možda tek malo pomera niti. Slučajno skretanje najednom uglu, umesto na drugom, slučajan susret ili reč, ili nešto što samo podseća na slučajnost, i oni bi već mogli da budu toliko duboko pod Senkom da čak i Moiraina ne bi mogla da ih vrati.“
„Moramo da ih pronađemo“, reče Perin, a Zaštitnik se podsmehnu.
„A šta ja sve vreme pričam? Odspavaj malo, kovaču.“ Plašt ga ponovo obavi dok je ustajao. Pri bledoj svetlosti vatre i meseca gotovo je izgledao kao deo senki u tami. „Očekuje nas nekoliko napornih dana na putu do Kaemlina. Ostaje ti da se moliš da ih tamo i pronađemo.“
„Ali Moiraina... ona može da ih pronađe gde god da su, zar ne? Rekla je da može.“
„Ali, da li će ih pronaći na vreme? Ako je Mračni dovoljno snažan da utiče na događaje, nemamo mnogo vremena. Moli se da ih pronađemo u Kaemlinu, kovaču, inače je sve izgubljeno.“
39
Tkanje Mreže
Rand je posmatrao gomilu prolaznika visoko s prozora svoje sobe u Kraljičinom blagoslovu. Jurili su po ulicama i vikali, krećući se u istom pravcu uz mahanje barjacima i zastavama. Beli lav čuvao je stražu na hiljadu crvenih polja. Svi su trčali, i građani Kaemlina i došljaci, a, za promenu, niko nikome nije razbio glavu. Danas je, izgleda, postojala samo jedna frakcija.
Nasmejan, okrenu se od prozora. Možda je upravo ovaj dan najnestrpljivije iščekivao, izuzev onog kada će Egvena i Perin ući u gostionicu, kikoćući se svemu što su videli.
„Ideš li?“, ponovo upita.
Met ga prostreli pogledom ležeći na krevetu, sklupčan poput lopte. „Povedi onog Troloka s kojim si se sprijateljio.“
„Krv i pepeo, Mete, nije Trolok. Ponašaš se kao tvrdoglava budala. Koliko puta smo se raspravljali u vezi s tim? Svetlosti, zar nikada ranije nisi ni čuo za Ogiera?“
„Nikada nisam čuo da izgledaju kao Troloci.“ Met nabi lice u jastuk i još više se sklupča.
„Tvrdoglava budala“, promrmlja Rand. „Koliko ćeš još da se ovde kriješ? Neću ti večito donositi hranu uz one stepenice. A mogao bi i da se okupaš.“ Met se promeškolji na krevetu, kao da pokušava da se što bolje ukopa u njega. Rand uzdahnu i pođe ka vratima. „Ovo ti je poslednja prilika da odemo zajedno, Mete. Ja odlazim.“ Lagano zatvori vrata nadajući se da će se Met predomisliti, ali njegov prijatelj se nije ni pomerio.
Kada je izašao u hodnik, nasloni se na dovratak. Gazda Gil je rekao da postoji jedna starica dve ulice dalje, Majka Grab, koja prodaje bilje i meleme, pored toga što porađa žene, stara se o bolesnima i proriče budućnost. Sve to nije zvučalo kao da je Mudrost. Metu je bila potrebna Ninaeva ili možda Moiraina. Ali imao je samo Majku Grab. Ako bi uopšte i pristala da dođe, njen dolazak u Kraljičin blagoslov privukao bi nepoželjnu pažnju ne samo za Meta, već i za nju.
Vidari i nadrilekari u Kaemlinu su se sada pritajili. Optuživani su svi koji su lečili ili proricali. Svake noći Zmajev očnjak bio bi nažvrljan na nekim vratima, a nekada čak i po danu, a ljudi bi mogli da zaborave ko im je izlečio groznice i zubobolje kada neko uzviknue: „Prijatelj Mraka.“ U gradu je sada vladalo takvo raspoloženje.
Met zapravo nije bio bolestan. Jeo je sve što je Rand donosio iz kuhinje — ali nije hteo ništa da uzme od nekog drugog — i nikada se nije žalio na bolove ili groznicu. Samo je odbijao da napusti sobu. Ali Rand je bio siguran da će ga današnji dan izvući napolje.
Popravi ogrtač na ramenima i okrenu opasač s mačem i tako bolje prikri oružje i crvenu tkaninu kojom je bio obmotan.
U dnu stepeništa sreo je gazda Gila koji je krenuo na sprat. „Neko se raspitivao za vas u gradu“, reče gostioničar ne vadeći lulu iz usta. Rand oseti kako ga oblivaju talasi nade. „Raspitivao se za vas i one vaše prijatelje, i to po imenu. Pa, bar za vas mlađe. Izgleda da ste ga vas trojica najviše interesovali.“
Napetost zameni nadu. „Ko?“, upita Rand. Nije mogao a da ne pogleda po hodniku. Od izlaza prema uličici do ulaza u trpezariju nije bilo nikoga osim njih dvojice.
„Ne znam kako se zove. Samo sam čuo za njega. Štošta dočujem od onoga što se dešava u Kaemlinu, pre ili kasnije. Prosjak“, progunđa gostioničar. „Upola lud, kako sam čuo. I pored toga, mogao je da uzme kraljičin dar u palati, bez obzira na to što su vremena ovako teška. Tokom Visokih dana, uručuje ga kraljica lično, a nikoga nisu odbili ni iz jednog razloga. Niko ne mora da prosi u Kaemlinu. Čak i neko s potemice ne može biti uhapšen dok prima kraljičin dar.“
„Prijatelj Mraka?“, jedva izgovori Rand. Ako Prijatelji Mraka znaju kako se zovemo...
„Tebi se samo Prijatelji Mraka vrte po glavi, mladiću. Sigurno je da ih ima, ali to što su Beli plaštovi podbunili svakoga nije razlog da pomisliš da ih je grad pun. Znaš li kakve glasine sada šire ti idioti? Čudne spodobe. Možeš li da poveruješ? Čudne spodobe koje se noću šunjaju gradom.“ Gostioničar se zasmeja toliko da mu se stomak tresao.
Randu to nije bilo smešno. Hajam Kinč pričao je o čudnim spodobama, a bilo je sasvim sigurno da je tamo bila Sen. „Kakve spodobe?“
„Kakve? Ne znam kakve. Čudne. Troloci, verovatno. Senoviti. Lijus Terin Rodoubica lično, pedeset stopa visok. Šta misliš kakve će kreature ljudi sada izmišljati, kada im je neko utuvio to u glavu? Ali o tome ne treba mi da brinemo.“ Gazda Gil ga odmeri na trenutak. „Izlaziš, zar ne? Pa, ne mislim da je to za mene, čak ni danas, ali ovde gotovo da nema nikoga. Tvoj prijatelj ne ide?“
„Met se ne oseća najbolje. Možda kasnije.“
„Pa, kako god. Ali, pazi se. Čak i danas ljudi naklonjeni našoj dobroj kraljici biće u manjini, Svetlost spalila dan kada se to desilo. Najbolje je da prođeš kroz uličicu. Dvojica tih izdajica proklete krvi sede preko ulice i posmatraju ulaz u moju gostionicu. Znaju oni s kim sam ja, tako mi Svetlosti!“
Rand promoli glavu i pogleda na obe strane pre no što se iskrao u uličicu. Stameni čovek koga je gazda Gil unajmio da stoji na uglu ulice bio je oslonjen na koplje i naizgled nezainteresovano je posmatrao kako ljudi prolaze kraj njega. Ali Rand je znao da to nije bilo tako. Čovek — zvao se Lamgvin — video je sve tim očima s teškim kapcima, i uprkos tome što je bio građen kao bik, kretao se kao mačka. I on je mislio da je kraljica Morgaza otelotvorena Svetlost, ili nešto blizu tome. Desetak ljudi sličnih njemu bilo je raštrkano oko Kraljičinog blagoslova.
Lamgvin mrdnu ušima kada je Rand stigao do ugla uličice, ali ni u jednom trenutku nije prestao da osmatra ulicu svojim nezainteresovanim pogledom. Rand je bio uveren da gaje čuo kako dolazi.