Drugi odredi sledili su kola, s barjacima onih koji su se borili i pobedili lažnog Zmaja. Zlatne pčele Ilijana, tri bela polumeseca Tira, izlazeće sunce Kairhiena i svi ostali. Bilo ih je mnogo. Stupali su narodi, gradovi i značajni ljudi sa sopstvenim trubama i sopstvenim bubnjevima da objave svoju slavu. Nakon Logana, sve je to bilo slabo.
Rand se malo nagnu, ne bi li poslednji put video čoveka u kavezu. On jeste pobeđen, zar ne? Svetlosti, ne bi bio u prokletom kavezu da nije pobeđen.
Kako se previse nagnuo, on se okliznu. Uspeo je da zgrabi ivicu zida i da se ponovo popne na nešto sigurnije mesto. Kada je Logan nestao, oseti kako ga peku dlanovi i prsti koje je odrao na litici. Ali ipak nije mogao da se otme onome što je video. Kavez i Aes Sedai. Logan, neporažen. Iako su ga zatvorili u kavez, to nije bio njegov poraz. Strese se i protrlja bolne šake o pantalone.
„Zašto li ga Aes Sedai čuvaju?“, naglas se zapita.
„Sprečavaju ga da dodirne Istinski izvor, ludice.“
Trgnu se i pogleda gore, odakle je dopro taj devojački glas. U tom trenutku, njegov oslonac je nestao. Imao je taman toliko vremena da shvati da se prevrnuo i da pada. Nešto ga tresnu po glavi i nasmejani Logan otera ga u tamu.
40
Mreža se steže
Randu je izgledalo da sedi za stolom s Loganom i Moirainom. Aes Sedai i lažni Zmaj posmatrali su ga ćutke, kao da nisu znali za prisustvo onog drugog. Iznenada primeti da zidovi sobe blede i nestaju u sivilu. Osećaj hitnje je narastao. Sve se gubilo, nestajalo. Kada je ponovo pogledao prema stolu, Moiraina i Logan su nestali, a Ba’alzamon je sedeo umesto njih. Čitavo Randovo telo drhtalo je od užurbanosti. Brujalo mu je u glavi, sve glasnije i glasnije, da bi potom sve preraslo u grmljavinu krvi u ušima.
Trgnu se i pridiže. Istog trena zaječa i uhvati se za glavu, ljuljajući se. Čitava glava gaje bolela. Levom šakom napipa lepljivu vlagu u kosi. Sedeo je na zemlji, na travi koja je bila zelena. Nešto u tome nije mu bilo jasno, ali imao je žestoku vrtoglavicu i sve stoje pogledao bilo je nakrivljeno. Mogao je da razmišlja samo o tome kako mora da prilegne dok sve to ne prestane.
Zid! Glas one devojke!
Rand se primiri tako što spusti ruku na travu i lagano se osvrnu oko sebe. Morao je to da učini polako: kada je pokušao brzo da okrene glavu, sve je ponovo zaigralo. Bio je u nekom vrtu ili parku; staza pokrivena kamenim pločama krivudala je kroz procvetalo žbunje na samo šest stopa od njega, s belom kamenom klupom i olistalim drvetom koje je pravilo hlad. On jeste upao s druge strane zida. A devojka?
Pronađe drvo, odmah iza leđa, i tog časa ugleda i nju. Silazila je sa stabla. Spustila se na zemlju i okrenula se da ga pogleda, a on ponovo trepnu i zaječa. Tamnoplavi somotski plašt opervažen bledim krznom pokrivao joj je ramena. Kapuljača plašta visila je sve do struka sa grozdom srebrnih zvončića na vrhu. Zvonili su svaki put kada bi se pomerila. Srebrna filigranska dijadema držala je duge crvenozlatne kovrdže, a nežni srebrni krugovi visili su joj s ušiju. Nosila je ogrlicu od teških srebrnih alki i tamnozelenih kamenova. On pomisli da su to možda smaragdi. Bledoplava haljina bila je umazana korom drveta na koje se pentrala, ali ipak je bila od svile, izvezena izuzetno složenim šarama, dok je suknja bila prošarana umecima boje gustog krema. Na struku joj je bio široki pojas od pletenog srebra, a somotske papučice virile su ispod ruba haljine.
Video je samo dve žene koje su se oblačile nalik njoj: Moirainu i Prijateljicu Mraka koja je pokušala da ubije Meta i njega. Nije mogao ni da pretpostavi da bi se neko peo po drveću u takvoj odeći, ali bio je siguran da je ona neko značajan. Taj utisak mu se udvostruči kada je primetio kako ga posmatra. Nije izgledala ni najmanje uznemireno što je neki stranac upao u njen vrt. Posedovala je samouverenost koja gaje podsetila na Ninaevu ili Moirainu.
Duboko zamišljen, brinuo se razmišljajući o tome u kakvoj je sada nevolji i da li devojka može ili hoće da pozove Kraljičinu gardu, čak i danas, kada ima toliko prečih poslova. Zamajan mislima, trebalo mu je nekoliko trenutaka da zaista vidi devojku, a ne otmenu odeću i nadmoćan stav. Bila je možda dve ili tri godine mlađa od njega, visoka i prelepa. Lice joj je bilo savršeno ovalno i uokvireno gomilom kovrdža boje sunčevih zraka. Imala je pune i crvene usne, a oči mnogo plavlje no stoje verovao da je to moguće. Potpuno se razlikovala od Egvene po visini, licu i obliku tela, ali bila je podjednako lepa. Oseti ujed krivice, ali ubeđivao se da poricanje činjenice ne bi učinilo da Egvena brže stigne bezbedno u Kaemlin.
Sa drveta se začu nekakvo grebanje i na zemlju padoše komadići kore, a za njima i mladić koji lako doskoči iza devojke. Bio je za glavu viši od nje i malo stariji, ali lice i kosa jasno su ukazivali da su blizak rod. Njegov kaput i plašt bili su od izvezenog crvenog, belog i zlatnog brokata; za muškarca, odeća mu je bila raskošnija od njene. To još više uznemiri Randa. Običan muškarac bi se samo za praznik obukao u nešto slično, pa čak ni tada to ne bi bilo tako veličanstveno. Ipak ovo nije bio gradski park. Možda će Garda biti suviše zauzeta da bi trošila svoje vreme na prestupnika.
Mladić je posmatrao Randa preko devojčinog ramena, igrajući se bodežom za pasom. Delovalo je da to više čini po navici nego što je nameravao da ga upotrebi. Doduše, ne potpuno. Mladić je delovao samouvereno kao i devojka, a oboje su ga posmatrali kao zagonetku koju treba rešiti. Imao je čudan osećaj da devojka primećuje sve na njemu: od stanja njegovih čizama do izgleda ogrtača.
„Ovo će nam izaći na nos, Elejna, ako majka sazna“, reče mladić iznenada. „Rekla nam je da ostanemo u svojim odajama, ali ti si baš morala da vidiš Logana, zar ne? Gledaj sada dokle nas je to dovelo.“
„Ćuti, Gavine.“ Ona je očigledno bila mlađa, ali govorila je kao da se podrazumeva da će biti kako ona kaže. Delovalo je da se mladić jedva suzdržava da ne primeti još nešto, ali, na Randovo iznenađenje, zaćuta. „Da li si dobro?“, iznenada mu se devojka obrati.
Randu je trebalo neko vreme da shvati da se ona obraća njemu. Kada je to uvideo, pokuša da ustane. „Dobro sam. Samo...“ Zatetura se i noge ga izdadoše. Zanemoćao, ponovo je seo. Vrtelo mu se u glavi. „Samo treba da se vratim preko zida“, promrmlja. Pokuša da ponovo ustane, ali ona mu stavi ruku na rame i gurnu ga da opet sedne. Osećao je takvu vrtoglavicu da je blag pritisak bio dovoljan da ga zadrži.
„Ti jesi povređen.“ Graciozno je klekla kraj njega i nežno mu sklonila kosu ulepljenu krvlju na levoj strani glave. „Mora da si udario o neku granu dok si padao. Biće dobro ako se ispostavi da nema preloma. Nikada nisam videla nekog tako veštog u penjanju, ali nisi tako dobar u padanju.“
„Umazaćeš ruke krvlju“, izusti on ustuknuvši.
Devojka gaje odlučno primorala da vrati glavu tako da može ponovo da je obuhvati. „Smiri se.“ Nije govorila oštro, ali u njenom glasu ponovo se čuo taj prizvuk, kao da očekuje da je poslušaju. „Nije baš tako loše, hvala Svetlosti.“ Počela je da vadi sićušne bočice i majušne papirne zavežljaje iz džepova s unutrašnje strane plašta. Na kraju je izvukla i smotuljak zavoja.