Zaprepašćeno je zurio u tu zbirku. Ne bi se iznenadio da to nosi Mudrost, a ne neko obučen kao ona. Primeti da je umazala prste krvlju, ali to je izgleda nije brinulo.
„Daj mi svoju bocu s vodom, Gavine“, reče ona. „Moram da operem ovo.“
Mladić koga je nazvala Gavin odveza kožnu bocu na pojasu i dodade joj je, a onda lako čučnu pored Randovih nogu, držeći roke na kolenima. Elejna nastavi veoma stručno svoj posao. Nije se trgao kada gaje presekla hladnoća vode dok mu je ispirala posekotinu na glavi, ali ona gaje držala rukom za teme, kao da je očekivala da će pokušati da se otrgne, a nije imala namera da mu to dopusti. Iz jedne od bočica sipala je melem i njime premazala posekotinu. Bol uminu kao da je to neka od Ninaevinih lekarija.
Gavin mu se osmehnu dok je ona radila. Taj osmeh je trebalo da ga umiri, kao da je i on očekivao da će se Rand oteti, a možda čak i pokušati da pobegne. „Ona uvek nalazi zalutale mačke i ptice sa slomljenim krilima. Ti si prvi čovek koga leči.“ Oklevao je, a onda dodade: „Nemoj da se uvrediš. Ne mislim da si ti lutalica.“ To nije bilo izvinjenje, već samo opaska.
„Nisam uvređen“, ukočeno progovori Rand. Ali ponašali su se kao da je bio usplahireni konj.
„Ona zaista zna šta radi“, reče Gavin. „Učila je od najboljih. Stoga, ne boj se — u dobrim si rakama.“
Elejna postavi zavoj na njegovu slepoočnicu i izvuče svileni šal iz svog pojasa — plav, kremast i zlatan. Za svaku devojku u Emondovom Polju taj šal bi bio odeća za praznike koja se pažljivo čuva. Elejna poče spretno da mu uvija glavu kako bi učvrstila smotuljak zavoja.
„Ne možeš to da upotrebiš“, pobuni se Rand.
Nastavila je sa zavijanjem. „Rekla sam ti da budeš miran“, reče ona staloženo.
Rand pogleda Gavina. „Da li ona uvek očekuje da svi rade kako im naredi?“
Mladićevo lice blesnu iznenađenjem, a usne mu se nazvukoše u smešak. „Uglavnom. A uglavnom je i poslušaju.“
„Drži ovo“, reče Elejna. „Stavi ruku ovde dok ja zavežem..Uzviknu kada ugleda Randove šake. „To sigurno nije od pada. Pre će biti da si to zaradio dok si se peo tamo gde nije trebalo.“ Hitro zaveza čvor i okrenu mu dlanove, mrmljajući u bradu o tome kako je ostalo malo vode. Dok ih je ispirala, ogrebotine su ga pekle, ali dodir joj je bio iznenađujuće nežan. „E pa, sada budi miran.“
Bočica sa melemom ponovo se pojavi. Elejna premaza lek u tankom sloju preko ogrebotina, i sva se usresredila da mu utrlja melem u ranu, a da ga ne povredi. Hladnoća se širila kroz njegove šake, kao da su ogrebotine nestajale pod njenim dodirom.
„Uglavnom rade tačno onako kako im ona kaže“, nastavi Gavin stojeći iznad nje, s privrženim osmehom na licu. „Uglavnom. Ali, naravno, majka ne. Niti Elaida. A ni Lini. Linije bila njena dadilja. Ne možeš da naređuješ nekome ko te je mlatio zbog krađe smokava kada si bio mali. I to ne baš tako mali.“ Elejna podiže glavu i pripreti mu pogledom. On pročisti grlo i brižljivo promeni izraz na licu pre no što žurno nastavi: „ Naravno, i Garet. Njemu niko ne naređuje.“
„Čak ni majka“, reče Elejna, nagnuta nad Randovim šakama. „Ona predlaže, a on uvek postupi po tom predlogu, ali nikada nisam čula da mu je nešto naredila.“ Ona zavrte glavom.
„Ne znam zašto te to iznenađuje“, odgovori joj Gavin. „Čak i ti ne pokušavaš da govoriš Garetu šta da radi. On je služio tri kraljice i dvema bio kapetan--general i Prvi princ regent. Usudio bih se da kažem da ima onih koji misle da je više on simbol prestola Andora od same kraljice.“
„Majka bi trebalo da se uda za njega“, odsutno reče Egvena. Bila je potpuno usredsređena na Randove šake. „Ona to priželjkuje; ne može da sakrije od mene. A to bi toliko toga rešilo.“
Gavin odmahnu glavom. „Neko od njih dvoje morao bi da popusti prvi. Majka ne može, a Garet neće.“
„Ako bi mu zapovedila...“
„On bi poslušao. Mislim. Ali ona neće. Znaš da neće.“
Naglo su se okrenuli i pogledali Randa. Činilo mu se da su zaboravili da je on prisutan. „Ko...“ Morao je da zastane kako bi ovlažio usne. „Koje vaša majka?“
Elejna iznenađeno raširi oči, ali Gavin jednostavno izgovori, ostavljajući time još jači utisak: „Morgaza, milošću Svetlosti kraljica Andora, zaštitnik kraljevstva, branilac naroda, Visoko sedište Kuće Trakand.“
„Kraljica“, promrmlja Rand, i oseti kako se zaprepašćenje širi s talasima obamrlosti. Za trenutak pomisli da će mu se opet zavrteti u glavi. Nemoj da te primete. Prosto upadni u kraljičin vrt i pusti kćer naslednicu da ti leči posekotine kao neki nadrilekar. Požele da se nasmeje. Znao je da je to početak panike.
Udahnuvši duboko, hitro ustade. Odlučno je savladavao želju da pobegne, ali osećao je potrebu da ode pre no što još neko otkrije da je tu.
Elejna i Gavin su ga mimo posmatrali. Kada je skočio, i oni graciozno ustadoše, bez i najmanje žurbe. Podiže ruku da smakne zavoj sa glave, a Elejna ga uhvati za lakat. „Dosta toga. Počećeš ponovo da krvariš.” I dalje je zvučala smireno, uverena da će on postupiti kako mu se kaže.
„Moram da idem“, reče Rand. „Samo ću se vratiti preko zida i...“
„Pa ti stvarno nisi znao.“ Prvi put je izgledala iznenađeno koliko i on. „Hoćeš da kažeš da si se popeo na taj zid da vidiš Logana, a da nisi ni znao gde si? Bolje bi video da si bio na ulicama.“
„Ja... Ja ne volim gužvu“, promumla. Nespretno im se nakloni. „Ako biste me izvinili, ah... moja gospo.“ U pričama, kraljevski dvorovi bili su uvek puni ljudi koji su se oslovljavali sa lord i gospa, Kraljevsko visočanstvo i Veličanstvo, ali ako je ikada i čuo kako bi se trebalo obratiti kćeri naslednici, suviše mu se mutilo u glavi da bi se toga setio. Nije mogao jasno da razmišlja o bilo čemu sem o želji da nestane. „Oprostite mi, ja sada moram da odem. Ah... Hvala vam za...“ Dodirnu šal na glavi. „Hvala vam.“
„Odlaziš, a da nam nisi rekao ni kako se zoveš?“, primeti Gavin. „To je bedna plata za Elejninu brigu. Baš si me zainteresovao. Izgleda da si podanik Andora, iako baš ne izgledaš kao da si iz Kaemlina, ali si više nalik na... Pa, mi smo rekli svoja imena. Pristojnost bi nalagala da se i ti predstaviš.“
Čežnjivo pogledavši zid, Rand izgovori svoje pravo ime pre no što je stigao da razmisli o tome šta radi, i čak dodade: „Iz Emondovog Polja u Dve Reke.“
„Na zapadu“, promrmlja Gavin. „Veoma daleko na zapadu.“
Rand se okrenu i prodorno ga pogleda. Mladić je zvučao iznenađeno i Rand primeti nešto od toga na njegovom licu kada se okrenu. Ali Gavin je tako brzo izraz iznenađenja zamenio prijatnim osmehom da se Rand zapitao da li je išta i video.
„Duvan i vuna“, reče Gavin. „Moram da znam glavne proizvode svakog dela kraljevstva. Zapravo, bilo koje zemlje. To je deo moje pripreme. Moram da znam glavne proizvode i zanate i kakvi su ljudi koji tamo žive. Njihove običaje, njihovu snagu i slabosti. Priča se da je narod iz Dve Reke tvrdoglav. Može se njima vladati ako misle da si dostojan toga, ali što ih jače pritiskaš, sve više se utvrđuju. Elejna bi trebalo da se uda za nekoga iz tog kraja. Biće potreban čovek kamene volje da se izbori s njom.“
I Rand i Elejna su ga zapanjeno gledali. Gavin je izgledao pribrano, ali i dalje je brbljao. Zašto?
„Sta se ovde dešava?“
Sve troje poskočiše na iznenadni glas i hitro se okrenuše da vide koje pridošlica.
Tamo je stajao mladić — možda najzgodniji čovek koga je Rand ikada video. Bio je skoro previše zgodan za muškarca, visok i vitak, ali pokreti su svedočili o žilavoj snazi i samopouzdanju. Tamne kose i očiju, bio je obučen tek nešto manje svečano od Gavina, u crveno i belo, ali kao da to nije bilo ni najmanje važno. Ruka mu je počivala na balčaku mača, a posmatrao je Randa.