Rand se seti onoga što mu je gazda Gil ispričao o kraljici Morgazi. Prgava?
Još jedan vojnik u crvenoj uniformi dotrča stazom i zaustavi se da salutira postavivši ruku preko grudi. Šaputao je nešto Talanvoru, a njegove reči vratiše zadovoljstvo na čovekovo lice.
„Kraljica, vaša gospođa majka“, izjavi Talanvor, „zapoveda mi da smesta dovedem uljeza kod nje. Kraljica takođe zapoveda da je moja gospa Elejna i moj lord Gavin posete. I oni, smesta.“
Gavin se trgnu, a Elejna proguta knedlu. Iako je delovala staloženo, ipak je počela marljivo da skida mrlje s haljine. Izuzev nekoliko parčića kore koje je uspela da ukloni, njeni napori bili su uzaludni.
„Hoće li moja gospa?“, samouvereno reče Talanvor. „Moj gospodaru?“
Vojnici su ih okružili i pošli su popločanom stazom, s Talanvorom na čelu. Rand je išao između Gavina i Elejne. Izgledalo je kao da su oboje bili zadubljeni u neprijatne misli. Vojnici su vratili mačeve u kanije i strele u tobolce, ali i dalje su bili oprezni kao kada su imali oružje u rukama. Posmatrali su Randa i izgledalo je očekuju da će on svakog trenutka zgrabiti mač i pokušati da se oslobodi.
Da pokušam nešto? Neću ništa da pokušavam. Neprimećen! Ha!
Gledajući kako ga straža posmatra, Rand iznenada primeti vrt. Sve se tako brzo odvijalo, svaki novi potres došao bi pre no što bi se onaj pre njega smirio, tako da je od svega primećivao jedino zid u njegovoj predanoj želji da ga preskoči. Sada je video zelenu travu koju je ranije nesvestno primetio. Zeleno! Stotinu nijansi zelenog: drveće i žbunje, zeleno i nabujalo, gusto prekriveno lišćem, prepuno voća. Bujne puzavice pokrivale su drveće pored puta. Cveće je bilo posvuda. Toliko cveća bojom je prskalo vrt. Neke vrste je prepoznao — jarkozlatni sunčanik i sićušne ružičaste svečice, grimizne zvezdane i purpurnu emondovu slavu, ruže u svim bojama, od najčistije bele do tamno, tamnocrvene — ali ostalo je bilo čudno, tako neobičnih oblika i boja da se pitao da li zaista postoje.
„Zeleno je“, prošaputa. „Zeleno.“ Vojnici počeše da mrmljaju nešto u bradu; Talanvor se osvrnu i strogo ih pogleda, a oni ućutaše.
„Elaidin rad“, zamišljeno odvrati Gavin.
„To nije pošteno“, reče Elejna. „Pitala me je da li želim da izaberem neku farmu za koju može to isto da učini, dok svuda oko nje usevi i dalje ne niču, ali ipak nije u redu da nama cveta cveće dok ima ljudi koji gladuju.“ Uzdahnu i ponovo je bila samouverena. „Pazi se“, žurno došapnu Randu. „Govori jasno kada ti se neko obrati, a u suprotnom ćuti. Radi kako ti ja kažem. Sve će biti u redu.“
Rand požele da može da bude siguran kao i ona. Lakše bi mu bilo kada bi i Gavin tako delovao. Dok ih je Talanvor vodio u palatu, osvrnu se ka vrtu, prema svem tom zelenilu prošaranom cvetovima. Te boje je stvorila ruka Aes Sedai za kraljicu. Bio je u nevolji do guše, a spasa nije bilo niotkuda.
Hodnici palate bili su prepuni dvorskih slugu u crvenim livrejama i belim okovratnicima i manšetama, s belim lavom na levoj strani njihovih tunika. Jurcali su naokolo obavljajući nekakve nevidljive poslove. Kada su vojnici prošli pored njih vodeći Elejnu, Gavina i Randa, ukopaše se i zinuše, zgranuti.
U toj opštoj zbunjenosti jedan mačor sivih šara mimo je lutao hodnikom, krivudajući pored zapanjenih slugu. Rand iznenada pomisli kako je nešto neobično u vezi s tim mačorom. Bio je u Kaemlinu dovoljno dugo da bi video kako i u najgoroj radnji mačke vrebaju u svakom uglu. Otkako je ušao u palatu, ovo je bila prva mačka koju je video.
„Nemate pacove?“, reče on, ispunjen nevericom. Na svakom mestu bilo je pacova. „Elaida ne voli pacove“, nerazgovetno promrmlja Gavin. Namršteno i zabrinuto je išao hodnikom, očigledno već zamišljajući susret s kraljicom. „Nikada nemamo pacove.“
„Čutite obojica.“ Elejna je to rekla strogo, ali odsutno kao i njen brat. „Pokušavam da nešto smislim.“
Rand se osvrtao za mačorom sve dok ga stražari nisu poveli iza ugla, kada više nije mogao da ga vidi. Više bi mu se svidelo da je video gomilu mačaka; bilo bi lepo da postoji makar nešto uobičajeno u palati, pa makar to bili i pacovi.
Put kojim ih je Talanvor vodio bio je toliko krivudav da Rand izgubi osećaj za orijentaciju. Mladi oficir stao je konačno ispred visokih dvokrilnih vrata od tamnog drveta koja su sijala punim sjajem. Nisu bila toliko veličanstvena kao neka pored kojih su prošli, ali ipak je na njima bila precizno urađena rezbarija s redovima lavova. Sa obe strane vrata stajao je livrejisani sluga.
„Barem nije Svečana dvorana“, reče Gavin, smejući se neuverljivo. „Nikada nisam čuo da je majka ovde naredila da se nekome odseče glava.“ Izgledalo je da je mislio da će možda izneveriti običaj.
Talanvor posegnu za Randovim mačem, ali Elejna mu prepreči put. „On je moj gost, i po običaju i zakonu, gosti kraljevske porodice mogu da uđu naoružani čak i kod majke. Ili odbijaš da prihvatiš moju reč da je on moj gost?“
Talanvor je oklevao, gledajući je pravo u oči, a onda klimnu glavom. „Vrlo dobro, moja gospo.“ Elejna se osmehnu Randu kada se Talanvor povuče za korak, ali to je bilo samo na trenutak. „Prvi red, za mnom“, naredi Talanvor. „Najavite posetu gospe Elejne i lorda Gavina Njenom veličanstvu“, reče vratarima. „Najavite takođe gardistu-poručnika Talanvora, po naređenju Njenog veličanstva, s uljezom koji je pod stražom.“
Elejna namršteno pogleda Talanvora, ali vrata su se već otvarala. Neko glasno najavi one koji su ulazili.
Elejna svečano prođe kroz vrata, pokvarivši samo malo svoj kraljevski ulazak pokazujući Randu da bude odmah iza nje. Gavin se ispravi i uđe, samo na korak iza nje. Rand ju je pratio, stojeći pored Gavina, iza Elejne. Talanvor je bio nedaleko od Randa, a deset vojnika ušlo je s njim. Vrata se tiho zatvoriše za njima.
Elejna se iznenada duboko nakloni, savijajući se u struku. Neko vreme je tako stajala, držeći suknje široko raširene. Rand se iznenađeno trgnu, a onda je sledio primer Gavina i ostalih muškaraca, nespretno se krećući dok se nije pravilno naklonio. Istupi desnom nogom i kleknu, pognute glave, nagnuvši se napred da se desnom rukom osloni na mermerne ploče, dok mu je leva šaka počivala na kraju balčaka mača. Gavin, koji nije imao mač, spusti šaku na bodež.
Rand pomisli kako može da čestita sebi, jer je uspeo da sve izvede kako treba. Tek tada primeti Talanvora koji gaje strogo gledao ispod štitnika za lice, stojeći sa strane pognute glave. Da li je trebalo da uradim nešto drugo? Iznenada se razbesne što je Talanvor očekivao da on zna šta treba da radi, a niko ga nije uputio. Ljutilo gaje i to što se bojao stražara. Nije uradio ništa zbog čega bi trebalo da se boji. Znao je da Talanvor nije kriv za njegov strah, ali bio je besan na njega bez obzira na to.
Svi su ostali u tom položaju, zaleđeni kao da čekaju na prolećno sunce da ih otopi. Nije znao šta čekaju, ali iskoristi priliku da malo bolje osmotri to mesto na koje su ga doveli. Glava mu je bila pognuta, a pomerao ju je taman toliko da može nešto da vidi. Talanvor se namršti, ali Rand se nije obazirao na njega.
Četvrtasta odaja bila je velika kao trpezarija u Kraljičinom blagoslovu. Zidove su prekrivale scene iz lova, isklesane u reljefu na snežnobelom kamenu. Tapiserije između reljefa bile su otmene slike jarkog cveća i ptica pevačica perja duginih boja. Samo dve su se izdvajale i stajale su jedna naspram druge. Na njima je beli lav Andora, viši od prosečnog čoveka, stajao na skerletnom polju. Između te dve tapiserije nalazilo se stepenište, a na stepeništu izrezbareni i pozlaćeni presto na kome je sedela kraljica.
Grub stamen gologlav čovek stajao je sa kraljičine desne strane, obučen u crvenu uniformu Kraljičine garde. Imao je četiri zlatne oznake na ramenu plašta i široke zlatne trake koje su remetile belinu manšeta. Slepoočnice su mu bile prosede, ali izgledao je snažno i nedodirljivo poput stene. To mora da je bio kapetan-general, Garet Brin. Iza prestola, sa suprotne strane, na niskoj stoličici sedela je žena u tamnozelenoj svili i plela nešto od tamne, gotovo crne vune. Zavaran time što plete, Rand isprva pomisli da je stara, ali kada je malo bolje osmotri, nije mogao da joj proceni godine. Nije znao da lije mlada ili stara. Izgledalo je da primećuje samo svoje igle i pletivo, kao da nadomak nje ne sedi kraljica. Bila je to zgodna žena, naizgled smirena, ali bilo je nečeg strahotnog u njenoj usredsređenosti. U sobi se ništa nije čulo sem kuckanja igala.