Ona dotače njegov mač, a ne njega. Sklopila je šaku oko balčaka gotovo kod samog vrha. Stegnu je prstima, a oči joj se iznenađeno raširiše. „Čobanin iz Dve Reke“, prošaputa, ali tako da je svi čuju, „s mačem koji nosi znak čaplje.“
Tih nekoliko poslednjih reči odjeknu u odaji kao da je najavila Mračnoga. Koža i metal zaškripale iza Randa, a čizme su zatutnjale po mermemim pločama. Video je krajičkom oka kako su Talanvor i još jedan od gardista ustuknuli sa šakama na mačevima kako bi imali više prostora, spremni da isuču mačeve, a sudeći po njihovim licima, i da poginu. U dva duga koraka Garet Brin našao se ispred stepeništa, između Randa i kraljice. Čak i Gavin stade ispred Elejne, zabrinut, sa šakom na bodežu. Elejna gaje gledala kao da ga vidi prvi put. Morgazin izraz lica nije se promenio, ali šakama je stezala pozlaćene rukohvate prestola.
Samo je Elaida bila mirnija čak i od kraljice. Aes Sedai nije davala ni znaka da je primetila išta neobično. Ona skloni šaku s mača, a vojnici postadoše još napetiji.
„On je svakako“, smireno reče Morgaza, „suviše mlad da zasluži sečivo sa čapljom. Nije stariji od Gavina.“
„Njegovo je“, reče Garet Brin.
Kraljica ga iznenađeno pogleda. „Kako je to moguće?“
„Ne znam, Morgaza“, lagano izgovori Brin. „On jeste suviše mlad, ali mač mu ipak pripada, kao i on njemu. Pogledaj mu oči. Pogledaj kako stoji, kako se mač i on dopunjavaju. On jeste suviše mlad, ali mačje njegov.“
Kada kapetan-general ućuta, Elaida reče: „Odakle ti ovaj mač, Rande al’Tor iz Dve Reke?“ Izgovorila je to kao da podjednako sumnja i u njegovo ime koliko i u poreklo.
„Dobio sam ga od oca“, reče Rand. „Bio je njegov. Mislio je da će mi mač biti potreban u svetu.“
„I još jedan čobanin iz Dve Reke s mačem koji nosi znak čaplje.“ Rand oseti kako mu se suše usta od Elaidinog osmeha. „Kada si stigao u Kaemlin?“
Dozlogrdilo mu je da govori istinu toj ženi. Plašila gaje koliko i bilo koji Prijatelj Mraka koga je sreo. Došlo je vreme da ponovo počne da se krije. „Danas“, odgovori. „Jutros.“
„Baš na vreme“, promrmlja. „Gde si odseo? Nemoj mi reći da još nisi negde našao sobu. Jesi pomalo odrpan, ali imao si prilike da se osvežiš. Gde?“
„Kruna i lav.“ Setio se da je prošao pored gostionice Kruna i lav dok su tražili Kraljičin blagoslov. Bila je u suprotnom delu Novog grada, sasvim udaljena od gostionice gazda Gila. „Tamo su mi dali krevet. U potkrovlju.“ Predosećao je da je znala da on laže, ali ona samo klimnu.
„Koliko je verovatno da se ovo desi?“, upita ona. „Danas je nevernik doveden u Kaemlin. Za dva dana povešće ga na sever u Tar Valon, a s njim ide i kći naslednica na svoju obuku. I baš na ovom raskršću pojavljuje se mladić u dvorskim vrtovima, koji tvrdi da je verni podanik iz Dve Reke...“
„Ja jesam iz Dve Reke.“ Svi su ga gledali, ali izgledalo je kao da ga ne vide. Svi sem Talanvora i stražara; njihove oči nisu ni treptale.
„... s pričom koja je trebalo da prevari Elejnu i mačem koji nosi znak čaplje. Ne nosi povez ili značku koje bi govorile o njegovoj odanosti, već tkaninu koja brižljivo krije čaplju od radoznalih pogleda. Koliko je verovatno da se takvo nešto desi, Morgaza?“
Kraljica pokaza kapetanu-generalu da se pomeri u stranu, a kada je on to učinio, zabrinuto pogleda Randa. Ali obratila se Elaidi: „Šta hoćeš da kažeš da je on? Prijatelj Mraka? Neko od Loganovih sledbenika?“
„Mračni se pokreće u Šajol Gulu“, odgovori Aes Sedai. „Senka leži preko Šare, a budućnost stoji na ivici noža. Ovaj ovde je opasan.“
Elejna se iznenada pokrenu, bacivši se na kolena pred prestolom. „Majko, nemoj da ga povrediš, preklinjem te. Otišao bi smesta da gaja nisam sprečila. Želeo je da ode. Ja sam ga naterala da ostane. Ne mogu da verujem da je on Prijatelj Mraka.“
Morgaza pokaza kćeri rukom da se smiri, ali i dalje je gledala Randa. „Da li je ovo Proricanje, Elaida? Da li čitaš Šaru? Kažeš da ti dolazi kada najmanje očekuješ i da iznenada odlazi kao što je i došlo. Da lije ovo Proricanje, Elaida? Zapovedam ti da jasno kažeš istinu, bez tvojih uobičajenih tajnovitih zagonetki, tako da niko ne može da kaže da li si rekla da ili ne. Govori. Šta vidiš?“
„Ovo ja Proričem“, odgovori Elaida, „ i kunem se pod Svetlošću da ne vidim jasnije. Od ovog dana Andor ide ka bolu i podelama. Senka će tek potamneti do potpune tmine i ne mogu da vidim da li će se posle toga Svetlost vratiti. Gde je svet proplakao jednu suzu, proplakaće hiljade. Ovo ja Proričem.“
Tišina je prekrila sobu, prekinuta samo Morgazinim uzdahom, koji kao da je bio njen poslednji.
Elaida je i dalje gledala Randa pravo u oči. Ponovo progovori, jedva mičući usnama, tako tiho da jedva da je mogao da je čuje, iako mu je bila nadohvat ruke. „Ja sada i ovo Proričem. Bol i podele dolaze čitavom svetu, a ovaj čovek stoji u srcu svega toga. Pokoravam se kraljici“, prošaputa, „i govorim jasno.“
Rand se osećao kao da su mu noge pustile korenje u mermerni pod. Hladnoća i ukočenost kamena zapuzale su mu uz udove i poslale drhtaj niz kičmu. Niko drugi nije mogao da čuje to što je rekla. Ali ona gaje i dalje gledala, a on je sve čuo.
„Ja sam čobanin“, obrati se svima u sobi. „Iz Dve Reke. Čobanin.“
„Točak tka kako Točak želi“, glasno izgovori Elaida, a on nije mogao da odredi da lije čuo porugu u njenom glasu.
„Lorde Garete“, reče Morgaza, „potreban mi je savet mog kapetana-generala.“
Snažni čovek odmahnu glavom. „Elaida Sedai kaže da je momak opasan, moja kraljice, i da može da nam kaže više, ja bih rekao da pozovete dželata. Ali, ona kaže samo ono što i mi možemo da vidimo. Nema farmera na selu koji neće reći da će biti još gore, i to bez Proricanja. Što se mene tiče, ja verujem da je momak ovde pukom slučajnošću, iako je to nezgodno po njega. Da bismo bili sigurni, moja kraljice, kažem da ga bacimo u neku ćeliju dok gospa Elejna i lord Gavin ne budu bili već dobrano na putu, a onda da ga pustimo. Sem ako, Aes Sedai, vi nemate da Proreknete još nešto u vezi s njim?“
„Rekla sam sve što sam pročitala u Šari, kapetane-generale“, odvrati Elaida. Podsmešljivo se osmehnu Randu, smeškom koji joj jedva povi usne, rugajući se njegovoj nemoći da kaže kako ona nije rekla istinu. „Nekoliko nedelja u zatvoru neće mu naškoditi, a može mi pružiti mogućnost da saznam nešto više.“ Žudnja koja joj je ispunila pogled produbila je hladnoću koju je osećao. „Možda će doći još neko Proricanje.“
Nekoliko trenutak Morgaza se premišljala, podlaktivši se rukom koja je počivala na njenom prestolu. Rand se meškoljio dok gaje namršteno gledala, ali Elaidine oči su ga na mestu sledile. Naposletku, kraljica je progovorila.
„Sumnja guši Kaemlin, a možda i čitav Andor. Strah i crna sumnja. Žene proglašavaju svoje susetke za Prijatelje Mraka. Ljudi žvrljaju Zmajeve očnjake na vratima onih koje poznaju godinama. Neću da se to i meni desi.“
„Morgaza...“, poče Elaida, ali kraljica je prekinu.
„Neću da se to i meni desi. Kada sam sela na presto, zaklela sam se da ću suditi po pravdi i velikima i malima, i držaču se svoje zakletve čak i ako sam ja poslednja u Andoru koja se seća šta je pravda. Rande al’Tor, da li se kuneš pod Svetlošću da ti je tvoj otac, čobanin iz Dve Reke, dao taj mač s oznakom čaplje?“
Rand pokuša da dovoljno ovlaži usta kako bi mogao da priča. „Kunem se.“ U trenu se seti kome se obraća i užurbano dodade: „Moja kraljice.“ Lord Garet izvi svoju gustu obrvu, ali Morgazi izgleda to nije zasmetalo.
„I popeo si se na zid vrta samo da bi video lažnog Zmaja?“
„Da, moja kraljice.“
„Da li misliš nešto loše prestolu Andora, mojoj kćeri ili sinu?“ Zvučala je tako da je bilo jasno da bi zbog tog poslednjeg visio na još kraćem konopcu no zbog prethodnog.