„Pričajte nam o Lenu“, viknula je Egvena, „kako je odleteo na mesec u utrobi vatrenog orla. Pričajte 0 njegovoj kćeri Saliji koja se šetala među zvezdama.“ Rand ju je pogledao krajičkom oka, ali sva njena pažnja bila je usmerena ka zabavljaču. Nikada nije volela priče o avanturama i dugim putovanjima. Volela je duhovite priče, ili priče o ženama koje bi nadmudrile navodno najpametnije ljude. Bio je siguran da je tražila priče o Lenu i Saliji kako bi mu napakostila. Mogla je valjda da vidi da spoljašnji svet nije bio za ljude iz Dve Reke. Slušati priče o avanturama, čak i sanjati o njima, bilo je jedno. Učestvovati u avanturama bilo je nešto sasvim drugačije.
„Stare su to priče“, rekao je Tom Merilin, i najednom je žonglirao na sve tri obojene lopte u svakoj ruci. „Neki kažu da su to priče iz vremena pre Doba legendi. Možda čak i starije. Ali ja znam sve priče, pazite, iz doba koja su prošla i koja će doći, iz doba kada su ljudi vladali nebesima i zvezdama, i doba kada smo lutali kao braća životinja. Doba čuda i doba užasa. Doba koja su se okončala vatrenom kišom s nebesa i doba prokleta snegom i ledom koji je prekrio zemlju i sva mora. Znam sve priče i ispričaću ih. Priče o Mosku Džinovskom i njegovom Koplju vatre, koje je moglo da se hitne oko sveta, i njegovim ratovima s Alsbet, Kraljicom svega. Priče o Materesi Lečiteljki, majci Čudesnog Inda.“
Lopte su sada plesale između Tomovih šaka u dva međusobno prepletena kruga. Njegov glas bio je gotovo pojanje i lagano se okretao dok je govorio, kao da ispituje posmatrače kako bi procenio svoj uticaj na njih. „Pričaću vam o kraju Doba legendi, o Zmaju i njegovom pokušaju da pusti Mračnoga na svet. Pričaću vam o Vremenu ludila, kada su Aes Sedai skrhale svet; o Troločkim ratovima, kada su ljudi ratovali protiv Troloka za vladavinu nad zemljom; o Stogodišnjem ratu, kada su se ljudi borili jedan protiv drugog i kada su nastale nacije koje danas znamo. Pričaću o avanturama ljudi i žena, bogatih i siromašnih, velikih i malih, ponosnih i poniznih. Opsada stubova neba, Kako je domaćica Karil izlečila svog muža od hrkanja, Kralj Darit i pad loze...“
Najednom se zaustavi i bujica reči i žongliranje. Tom je jednostavno pokupio lopte iz vazduha i zaćutao. Moiraina se pridružila slušaocima a da je Rand nije ni primetio. Lan je bio pored nje, ali Rand je morao dobro da pogleda kako bi ga uopšte video. Za trenutak. Tom je popreko pogledao Moirainu, lica i tela potpuno mirnog, izuzev lopti koje su nestajale u prostranim rukavima njegovog kaputa. A onda joj se nakloni, šireći svoj plašt. „Oprostite, ali vi svakako niste iz ovog okruga?“
„Gospo!“, zašištao je Evin žestoko. „Gospa Moiraina.“
Tom trepnu, a onda se ponovo nakloni, dublje no ranije. „Ponovo vas molim za oproštaj... Ah, gospo. Moja namera ne beše da vređam.“
Moiraina je lagano odmahnula rukom. „Nikakve uvrede nema, majstore bardu. A ja sam samo Moiraina. I zaista, nisam odavde. Putnik kao i vi, sama i daleko od svog doma. Svet može biti opasno mesto za stranca.“
„Gospa Moiraina sakuplja priče“, ubacio se Evin, „o onome što se dogodilo u Dve Reke. Mada ne znam šta se ikada moglo ovde dogoditi o čemu bi se moglo pričati.“
„Verujem da će vam se i moje priče svideti... Moiraina.“ Tom ju je posmatrao s očiglednom zabrinutošću. Činilo se da nije baš najsrećniji što ju je tu sreo. Iznenada, Rand se zapita kakvu vrstu zabave bi gospi poput nje mogli da ponude u gradu kao što je Baerlon ili Kaemlin. Svakako, ništa nije bilo bolje od zabavljača.
„To je pitanje ukusa, majstore bardu“, odgovorila je Moiraina. „Neke priče mi se sviđaju, a neke ne.“
Tom načini najdublji naklon. Savio je svoje dugo telo tako da je stajalo paralelno s tlom. „Uveravam vas, nijedna od mojih priča neće vam pričiniti nezadovoljstvo. Sve će vas zadovoljiti i zabaviti. I činite mi isuviše veliku čast — ja sam samo prosti zabavljač — to i ništa više.“
Moiraina na njegov naklon graciozno klimnu. Za trenutak, još više je delovala kao gospa, kako ju je Evin nazvao, koja prima ponude od nekog svog podanika. A onda se okrenula i Lan je pošao za njom, poput vuka koji prati labuda. Tom je gledao za njima, namrštenih čupavih obrva, gladeći svoje duge brkove, sve dok već nisu dobro zašli u Zelenilo. Uopšte mu nije drago, pomislio je Rand. „Hoćete li još da žonglirate?“, pitao je Evin.
„Jedite vatru“, zavika Met. „Hoću da vidim kako jedete vatru.“
„Harfa!“, začuo se glas iz gomile. „Sviraj harfu!“ Neko drugi je tražio da svira na flauti.
U tom trenutku otvorila su se vrata gostionice i članovi Seoskog saveta su pokuljali napolje, s Ninaevom. Padan Fejn nije izašao, koliko je Rand mogao da vidi; torbar je očigledno odlučio da ostane u toploj trpezariji sa svojim kuvanim vinom.
Mrmljajući nešto o „jakoj rakiji“. Tom Merilin je iznenada skočio sa starog temelja. Ne osvrćući se na povike posmatrača, progurao se pored savetnika, pre no što su oni i izašli.
„Je li on zabavljač ili kralj?“, upita Cen Bjui iznervirano. „Traćenje para, ako mene pitate.“
Bran al’Ver se osvrnuo prema zabavljaču, a onda zatrese glavom. „Može biti da od tog čoveka bude više štete nego koristi.“
Ninaeva, zauzeta nameštanjem ogrtača, glasno je šmrknula: „Brini se oko zabavljača ako hoćeš, Brandelvine al’Ver. On je barem u Emondovom Polju, a to se ne može reći za tog lažnog Zmaja. Ali, kada si već zabrinut, ovde ima nekih koji bi i trebalo da te brinu.“
„Ako bi bila tako ljubazna. Mudrosti“, ukočeno reče Bran, „dozvoli da sam odlučujem o tome ko treba da me brine, a ko ne. Gazdarica Moiraina i gazda Lan su moji gosti, pristojni ljudi, dostojni poštovanja. Tako ja kažem. Nisu me oni nazvali budalom pred celim Savetom. Nisu oni rekli Savetu da, kad se sve skupi, nema mozga ni za gram.“
„Čini se da sam preterala u proceni bar za polovinu“, uzvratila je Ninaeva. Otišla je ne osvrnuvši se, ostavivši za sobom Brana otvorenih usta, u traženju odgovora.
Egvena pogleda Randa kao da hoće nešto da kaže, a onda, umesto toga, potrča za Mudrošću. Rand je znao da mora da postoji neki način da je zaustavi da ne ode iz Dve Reke. Ali jedini koga je mogao da se seti nije mu bio po volji, čak i ukoliko bi ona htela. A gotovo da je i rekla da uopšte nema nameru, pa se osećao još gore.
„Toj mladoj ženi je potreban muž“, zarežao je Cen Bjui pocupkujući. Lice mu je bilo modro i postajalo je sve tamnije. „Uopšte nema poštovanja. Mi smo Seoski savet, a ne momci koji joj grabuljaju dvorište, i...“
Gradonačelnik je duboko udahnuo i okomio se iznenada na starog pokrivača krovova. „Tišina, Cene! Prekini da se ponašaš kao Aijel s crnim velom!“ Mršavi čovečuljak zapanjeno se ukoči, propinjući se na vrhove prstiju. Gradonačelnik nikada nije dopuštao da izgubi strpljenje. Bran ga prostreli pogledom. „Spali me ako nemamo pametnija posla od ovih gluposti. Ili nameravaš da pokažeš kako je Ninaeva u pravu?“ To izgovori i krupnim koracima se uputi u gostionicu, zalupivši vrata za sobom.
Članovi Saveta pogledaše u Cena, a onda krenuše svako u svom pravcu – svi sem Harana Luhana, koji je pošao sa starim pokrivačem krovova skamenjenog lica, šapućući. Jedino je kovač bio u stanju da urazumi Cena.
Rand je pošao ka svom ocu, a njegovi prijatelji pošli su za njim.
„Nikada nisam video gazda al’Vera tako ljutog“, bila je prvo što je Rand rekao, zbog čega ga je Met podsmešljivo pogledao.
„Gradonačelnik i Mudrost se retko slažu“, rekao je Tam, „a danas i manje no obično, to je sve. Tako je u svakom selu.“
„A šta je s lažnim Zmajem?“ upitao je Met, a Perin je užurbano promrmljao: „Šta je s Aes Sedai?“
Tam je lagano zatresao glavom. „Gazda Fejn nije znao mnogo više od onoga što je već rekao. Barem o onome što nas se ticalo. Bitke, dobijene ili izgubljene, gradovi, zauzeti ili oslobođeni — sve u Geldanu, hvala Svetlosti. Nije se proširilo. Ili nije, koliko gazda Fejn zna.“