„Nikome ne mislim ništa loše, moja kraljice. Ponajmanje vama i vašima.“
„Ako je tako, daću ti pravdu, Rande al’Tor“, progovori kraljica. „Najpre, mogu bolje da procenim od Elaide i Gareta zato što sam u mladosti čula govor iz Dve Reke. Ne izgledaš kao neko iz tog kraja, ali koliko se sećam, govoriš kao da si odatle. Drago, niko s kosom i očima poput tvojih ne bi tvrdio da je čobanin iz Dve Reke sem ako to nije istina. A to što si dobio sečivo sa znakom čaplje od oca suviše je nevero vatno da bi bilo laž. I treće, glas koji mi šapuće da je najbolja laž često ona koja je suviše neverovatna da bi se mislilo da je laž... taj glas nije dokaz. Držaču se zakona koje sam donela. Dajem ti tvoju slobodu, Rande al’Tor, ali predlažem ti da nadalje paziš kuda upadaš. Ako te ponovo pronađu na tlu palate, nećeš proći tako lako.“
„Hvala vam, moja kraljice“, promuklo izgovori Rand. Činilo mu se da oseća Elaidino nezadovoljstvo poput vreline koja gaje palila po licu.
„Talanvore“, reče Morgaza, „otprati ovog... otprati gosta moje kćeri iz palate uz sve ljubaznosti. Idite i vi ostali. Ne, Elaida, ti ostani. A i vi, molim vas, lorde Garete. Moram da odlučim šta da preduzmem u vezi s ovim Belim plaštovima u gradu.“
Talanvor i stražari vratili su nevoljno mačeve u kanije, svakog trenutka spremni da ih ponovo isuču. Ali Randu je ipak bilo drago kada su ga vojnici ponovo okružili i kada je pošao za Talanvorom. Elaida je letimično slušala kraljicu; mogao je na svojim leđima da oseti kako ga gleda. Šta bi se desilo da Morgaza nije zadržala Aes Sedai? Rand to pomisli i požele da vojnici brže idu.
Na njegovo iznenađenje, Elejna i Gavin su izmenili nekoliko reči ispred vrata, a onda su mu se pridružili. I Talanvor je bio iznenađen. Mladi oficir pogleda u njih, pa u vrata koja su se sada zatvarala.
„Moja majka“, reče Elejna, „naredila je da on bude ispraćen iz palate, Talanvore. Uz sve ljubaznosti. Šta čekaš?“
Talanvor namršteno pogleda ka vratima iza kojih je kraljica razgovarala sa svojim savetnicima. „Ništa, moja gospo“, reče kiselo i bespotrebno naredi pratnji da krene.
Rand nije primećivao čudesa palate kraj kojih je prolazio. Bio je potpuno zbunjen. Nepovezane misli kovitlale su se suviše brzo da bi ih razaznao. Ne izgledaš tako. Ovaj čovek stoji u srcu svega toga.
Pratnja stade. Rand trepnu i iznenadi se kada otkri da se nalazi u velikom dvorištu ispred palate, pored visokih pozlaćenih kapija koje su se presijavale na suncu. Te kapije sigurno neće biti otvorene zbog jednog čoveka, svakako ne zbog prestupnika, čak i ako se kći naslednica pozvala na pravo gostoprimstva. Talanvor bez reči skloni zasun sa vratašca koja su bila postavljena na jednoj od kapija.
„Običaj je“, reče Elejna, „da se gost isprati sve do kapija, ali da se ne gleda dok odlazi. Treba pamtiti zadovoljstvo njegove posete, a ne tugu rastanka.“
„Hvala vam, moja gospo“, reče Rand. Dodirnu šal koji mu je bio povezan oko glave. „Za sve. Običaj je u Dve Reke da gost donese mali poklon. Bojim se da nemam ništa. Iako sam“, dodade suvo, „očigledno uspeo da vas naučim nečemu o narodu iz Dve Reke.“
„Da sam rekla majci da mislim da si zgodan, svakako bi te strpala u ćeliju.“ Elejna mu se blistavo osmehnu. „Ostaj mi dobro, Rande al’Tor.“
Otvorenih ustaje posmatrao kako odlazi, mlađa slika Morgazine lepote i veličanstva.
„Ne pokušavaj da je nadgovoriš“, nasmeja se Gavin. „Svaki put će te pobediti.“
Rand zamišljeno klimnu. Zgodan? Svetlosti, kći naslednica prestola Andora! Malo se razmrda kako bi razbistrio glavu.
Izgledalo je kao da Gavin nešto čeka. Rand ga na trenutak pogleda.
„Moj lorde, kada sam vam rekao da sam iz Dve Reke, bili ste iznenađeni. Kao i svi ostali, vaša majka, lord Garet, Elaida Sedai“, oseti kako se ježi po leđima, „niko od njih...“ Nije mogao da kaže do kraja sve što je hteo; nije bio siguran ni zašto je počeo priča. Ja sam sin Tama al’Tora, čak i ako nisam rođen u Dve Reke.
Gavin klimnu glavom, kao da je to očekivao. I dalje je oklevao. Rand zausti da povuče neizgovoreno pitanje kada Gavin reče: „Obmotaj šoufu oko glave, Rande, i bićeš slika i prilika Aijela. Čudno, s obzirom da majka izgleda misli da barem zvučiš kao da si iz Dve Reke. Voleo bih da smo mogli da se bolje upoznamo, Rande al’Tor. Ostaj mi zbogom.“
Aijel.
Rand je stajao posmatrajući kako Gavin odlazi, sve dok ga Talanvorovo nestrpljivo nakašljavanje nije podsetilo gde se nalazi. Zatim se malo pognu i prođe kroz vratanca, jedva uspevši da izađe pre no što ih je Talanvor zalupio za njim. Zasun na unutrašnjoj strani vrata glasno udari kada se vratio na mesto.
Ovalni trg ispred palate bio je sada prazan. Svi vojnici su otišli, gomila, zvuci trube i bubnjeva nestali su u tišini. Ostali su samo razbacani otpaci koje je vetar raznosio pločnikom i nekolicina onih koji su hitali zbog svojih poslova, sada kada je uzbuđenje prošlo. Nije mogao da vidi da li su nosili crveno ili belo.
Aijel.
Iznenađeno shvati da stoji tačno ispred kapija palate, tamo gde je Elaida s lakoćom mogla da ga pronađe kada bude završila razgovor s kraljicom. Uviviši se bolje u ogrtač, pretrča trg i ulice Unutrašnjeg grada. Često se osvrtao da proveri da li ga neko prati, ali zbog velikih krivina nije mogao mnogo da vidi. Ali suviše dobro se sećao Elaidinih očiju. Jurio je koliko su ga noge nosile dok nije stigao do kapija Novog grada.
41
Stari prijatelji i nove pretnje
Kada se vratio u Kraljičin blagoslov, Rand zadihano pade na dovratak lažnih vrata. Trčao je bez prestanka, ne mareći da li je neko video da nosi crveno ili da li će ih njegov trk namamiti da ga pojure. Mislio je da i Sen nije mogla da ga stigne.
Lamgvin je sedeo pored vrata s mačkom u rukama kada Rand dotrča. On ustade da vidi kakva ga to nevolja juri, gledajući u pravcu iz koga je Rand došao, i dalje smireno češkajući mačku iza ušiju. S obzirom da nije ništa video, ponovo sede, pazeći da ne uznemiri životinju. „Nedavno su neke budale htele da ukradu mačku“, reče. Pregledao je zglavke na šakama pre no što je nastavio da češka životinju. „Dobre pare mogu da se zarade na mačkama ovih dana.“
Rand vide da su dvojica u belom i dalje sedeli preko puta; jedan je imao masnicu na oku i oteklu vilicu. Taj se neraspoloženo mrštio i trljao balčak mača, nadureno i ljutito posmatrajući gostionicu.
„Gde je gazda Gil?“, reče Rand.
„Biblioteka“, odgovori Lamgvin. Mačka poče da prede, a on se nasmeja. „Mačka se ne brine dugo ni oko čega, čak ni kada neko pokuša da je strpa u vreću.“
Rand požuri unutra, kroz trpezariju koja je sada bila puna stalnih gostiju u crvenom. Svi su pričali uz pivo o lažnom Zmaju i o tome da li će Beli plaštovi praviti nevolje kada ga budu odveli na sever. Niko nije brinuo o tome šta će se dogoditi s Loganom, ali svi su znali da će kći naslednica i lord Gavin putovati s tom družinom, a niko od prisutnih nije želeo ni da razmišlja o tome da nešto može da im se desi. Rand pronađe gazda Gila u biblioteci kako igra kamenove s Loijalom. Punačka prugasta mačka bila je sklupčana na stolu, i gledala je kako im se ruke kreću po tabli. \
Ogier stavi još jedan kamen, pomerajući ga neobično nežno s obzirom na njegove debele prste. Odmahnuvši glavom, gazda Gil iskoristi Randov dolazak da se okrene od table. Loijal je gotovo dobio igru. „Već sam počeo da se brinem gde si, dečko. Pomislio sam da si možda upao u nevolje s onim belim izdajicama ili naleteo na onog prosjaka, ili ko zna šta.“
Nekoliko trenutaka Rand je stajao otvorenih usta. Potpuno je zaboravio na onu gomilu krpa od čoveka. „Video sam ga“, napokon reče, „ali to nije ništa. Video sam i kraljicu i Elaidu — u tome je nevolja.“