Gazda Gil prsnu u podrugljiv smeh. „Kraljicu, je li? Ma nemoj da mi pričaš. Pre nekih sat kod nas je bio Garet Brin u trpezariji i obarao je ruke s lordom kapetanom-zapovednikom Dece, ali kraljica, pa... To je već nešto.“
„Krv i pepeo“, besno reče Rand, „danas svi misle da lažem.“ Hitnu ogrtač preko naslona stolice i baci se na drugu. Bio je suviše uznemiren da bi mimo sedeo. Jedva da se spustio na ivicu i počeo je da briše lice maramicom. „Video sam prosjaka i on je video mene. Pomislio sam... To nije važno. Popeo sam se na zid vrta odakle sam mogao da posmatram trg ispred palate, gde su uveli Logana. A onda sam pao u vrt.“
„Počinjem da verujem da se ne šališ“, sporo izgovori gostioničar.
„ Ta ’veren“, promrmlja Loijal.
„Oh, desilo se“, reče Rand. „Svetlost mi pomogla, jeste.“
Sumnjičavost gazda Gila polako se topila kako je Randova priča odmicala i pretvorila se u tihu uzbunu. Gostioničar se sve više naginjao dok naposletku nije sedeo na ivici stolice kao i Rand. Loijal je slušao ne pomičući se, izuzev što bi s vremena na vreme protrljao široki nos i malo trznuo čupercima na ušima.
Rand im ispriča sve što se desilo, izuzev onoga što mu je Elaida šapnula. I onoga što mu je Gavin rekao kod dvorske kapije. O prvom nije želeo ni da razmišlja; drugo nije imalo veze ni sa čim. Ja sam sin Tama al’Tora, čak i ako nisam rođen u Dve Reke. Jesam! Moja krv je iz Dve Reke, a Tam je moj otac.
Odjednom mu bi jasno da više ne priča, upleten u misli, i da ga oni posmatraju. U momentu se panično zapitao da li je previše rekao.
„Pa“, reče gazda Gil, „ti više ne možeš da čekaš prijatelje. Moraćeš da odeš iz grada, i to brzo. Najviše za dva dana. Možeš li nekako da pomogneš Metu da se oporavi, ili da pošaljem po Majku Grab?“
Rand ga zabezeknuto pogleda. „Dva dana?“
„Elaida je savetnik kraljice Morgaze, odmah posle kapetana-generala Gareta Brina. Možda i važnija od njega. Ako nahuška Kraljičinu gardu da te traži — lord Garet je neće sprečiti sem ako ne bude ometala njihove druge obaveze — pa, Garda može da pretraži svaku gostionicu u Kaemlinu za dva dana i to ako ih neka zla sreća ne dovede ovamo prvog dana ili prvog sata. Možda dobijemo na vremenu ako počnu od Krune i lava, ali nema vremena za gubljenje.“
Rand polako klimnu glavom. „Ako ne budem mogao da nateram Meta da ustane iz kreveta, pošaljite po Majku Grab. Imam nešto novca. Možda će biti dovoljno.“
„Ja ću se pobrinuti za Majku Grab“, narogušeno reče gostioničar. „A mogu i da vam pozajmim par konja. Ako pokušate da stignete peške do Tar Valona, izlizaćete to malo što vam je ostalo od čizama pre no što pređete pola puta.“
„Vi ste dobar prijatelj“, reče Rand. „Doneli smo vam samo nevolje, ali vi ste ipak voljni da pomognete. Dobar prijatelj.“
Izgledalo je kao da je gazda Gilu neprijatno. On slegnu ramenima, pročisti grlo i spusti pogled. Tada ponovo pogleda tablu za kamenove i odmah okrete glavu. Loijal je sasvim sigurno pobeđivao. „Da, pa, Tom je uvek bio moj dobar prijatelj. Ako je on voljan da vam pomogne, mogu i ja nešto malo.“
„Voleo bih da pođem s vama kada krenete, Rande“, iznenada progovori Loijal.
„Mislio sam da je to rešeno, Loijale.“ Oklevao je — gazda Gil i dalje nije znao u čemu je sve opasnost — a onda dodade: „Znaš šta čeka Meta i mene, šta nas juri.“
„Prijatelji Mraka“, staloženo odgovori Ogier glasom nalik grmljavini, „Aes Sedai i Svetlost zna šta sve ne. Ili Mračni. Vi idete u Tar Valon, a tamo je veoma lep gaj. Čuo sam da se Aes Sedai dobro staraju o njemu. U svakom slučaju, na svetu postoji još toga da se vidi pored gajeva. Ti si zaista ta ’veren, Rande. Sara se tka oko tebe, a ti stojiš u njenom srcu.“
Ovaj čovek stoji u srcu svega. Rand se naježi. „Ne stojim ni u kakvom srcu“, ljutito reče.
Gazda Gil trepnu, a čak i Loijala iznenadi njegov gnev. Gostioničar i Ogier se pogledaše, a onda spustiše glave. Rand se primora da bar deluje mimo, udahnuvši duboko. Začudo, uspeo je da pronađe prazninu koja mu je toliko izmicala u poslednje vreme, a s njom je pronašao i mir. Oni nisu zaslužili njegov gnev.
„Možeš da pođeš, Loijale“, reče Rand. „Ne znam zašto to želiš, ali biću ti zahvalan na društvu. Ti... ti znaš kakav je Met.“
„Znam“, reče Loijal. „I dalje ne mogu da izađem na ulicu a da rulja ne počne da viče za mnom: ’Trolok!’ Ali Met barem samo priča. Nije pokušao da me ubije.“
„Naravno“, reče Rand. „Met sigurno ne bi.“ On ne bi učinio tako nešto. Sigurno ne Met.”
Neko je zakucao na vratima i jedna od služavki, Gilda, promolila je glavu. Stisnula je usne i zabrinuto ih gledala. „Gazda Gile, brzo dođite, molim vas. Beli plaštovi su u trpezariji.“
Gazda Gil skoči, psujući. Mačka odjuri sa stola i izlete iz sobe, uvređena i podignutog repa. „Dolazim. Otrči i kaži im da dolazim, a onda se skloni. Čuješ me, devojko? Skloni se od njih.“ Gilda klimnu glavom i nestade. „Najbolje je da ti ostaneš ovde“, reče Loijalu.
Ogier odgovori s prezirom, glasom koji je ličio na cepanje čaršava. „Ne želim da se ponovo sretnem sa Decom Svetla.“
Gazda Gil pogleda na tablu za kamenove, što gaje izgleda oraspoložilo. „Izgleda da ćemo kasnije morati da započnemo novu igru.“
„Nije potrebno.“ Loijal ispruži ruku ka polici i izvadi knjigu; primerak povezan u tkaninu izgledao je patuljasto u njegovim šakama. „Možemo da nastavimo gde smo stali. Vi ste na potezu.“
Gazda Gil napravi grimasu. „Ako nije jedno, onda je drugo“, promrmlja dok je hitro izlazio iz sobe.
Rand pođe za njim, ali sasvim lagano. Kao i Loijal, nije želeo da se susreće sa Decom. Ovaj čovek stoji u srcu svega toga. Stade na vratima trpezarije, tako da je mogao da vidi sve što se dešava, ali bio je dovoljno udaljen i nije očekivao da ga primete.
Grobna tišina ispuni sobu. Petorica Belih plaštova stajali su nasred prostorije. Ljudi za stolovima trudili su se da se ne obaziru na njih. Jedan je na plastu ispod sunca imao srebrnu munju, znak podoficira. Lamgvin je bio naslonjen na zid pored ulaznih vrata i pažljivo je čistio nokte jednim iverom. Još četvorica stražara koje je gazda Gil unajmio stajali su pored zida s njim. Svi su se trudili da ne primećuju Bele plaštove. Ako su Deca Svetla nešto i uočili, nisu to pokazivali. Samo je podoficir odavao znake barem nekakve emocije, nestrpljivo lupkajući čeličnim rukavicama o dlan dok je čekao gostioničara.
Gazda Gil brzo prođe kroz sobu i priđe, s izrazom opreza i neopredeljenosti. „Svetlost vas obasjala“, reče uz pažljivo odmeren naklon — ne suviše dubok, ali ni suviše ovlašan kako ih ne bi uvredio, „i našu dobru kraljicu Morgazu. Kako mogu da budem od...“
„Nemam vremena za tvoje slinavljenje, gostioničaru“, odseče podoficir. „Danas sam već bio u dvadeset gostionica, svaka je gori svinjac od prethodne, a moraću da obiđem još dvadeset pre no što sunce zađe. Tražim Prijatelja Mraka, momka iz Dve Reke...“
Gazda Gil je bivao sve tmurniji sa svakom rečju koju je čuo. Naduvao se kao da će da se raspukne, što se naposletku i desilo. Gostioničar prekide Belog plašta: „U mojoj gostionici nema Prijatelja Mraka! Svi koji su ovde su dobri kraljičini ljudi!“
„Da, a svi mi znamo za šta se Morgaza zalaže“, podoficir izgovori kraljičino ime rugajući se, „i njena veštica iz Tar Valona, zar ne?“
Stolice zatandrkaše kad su zagrebale po podu. Odjednom je svaki čovek u sobi bio na nogama. Stajali su mimo poput statua, ali svi do jednog su oštro posmatrali Bele plaštove. Izgledalo je kao da podoficir sve to nije ni primetio, ali četvorica iza njega osvrtali su se s nelagodnošću.
„Bilo bi dobro, gostioničaru“, reče podoficir, „da sarađuješ. Vremena su teška za one koji skrivaju Prijatelje Mraka. Mislim da gostionica sa Zmajevim očnjakom na vratima ne bi imala mnogo prometa. A možda bi bilo i nevolja s vatrom, ako bi ti se to našlo na vratima.“