„Izlazi, smesta“, tiho reče gazda Gil, „ili ću poslati po Kraljičinu gardu da odnesu na smetlište ono što bude ostalo od vas.“
Lamgvinov mač zašišta iz kanija. Promukla škripa čelika dok se prevlačio preko kože nebrojeno puta se začu u sobi, a u šakama su se pojavljivali mačevi i bodeži. Služavke pojuriše ka vratima.
Podoficir pogleda oko sebe s prekorom i nevericom. „Zmajev očnjak.. „Neće pomoći vama petorici”, završi gazda Gil umesto njega. Podiže stisnutu pesnicu i ispruži kažiprst. „Jedan.“
„Mora da si poludeo, gostioničaru, kada pretiš Deci Svetla.“
„Beli plaštovi nemaju nikakvu vlast u Kaemlinu. Dva.“
„Da li zaista veruješ da će se sve ovako završiti?“ „Tri.“
„Vratićemo se“, odseče podoficir, a onda brzo naredi svojim ljudima da krenu, pokušavajući da izgleda kako odlazi u miru i zato što on to želi. To je ipak pokvarila brzina kojom su njegovi ljudi krenuli ka vratima. Nisi potrčali, ali nisu ni krili da žele da izađu što pre.
Lamgvin se ispreči na vratima, držeći mač. Propustio ih je na gazda Gilovo mahnito mahanje. Kada su Beli plaštovi otišli, gostioničar se sruči u stolicu. Pređe rukom preko čela, a onda se zagleda u nju, kao da je iznenađen što nije pokrivena znojem. Svuda po prostoriji ljudi su ponovo zauzimali svoja mesta, prepričavajući uz smeh ono što su uradili. Neki su čak i prišli da potapšu gazda Gila po ramenima.
Kada ugleda Randa, gostioničar teturavao ustade sa stolice i dođe do njega. „Ko bi rekao da se u meni krije heroj?“, zbunjeno reče on. „Svetlost me obasjala.“ Odjednom se stresao, i ponovo je povratio svoju uobičajenu boju glasa. „Moraćete da se pritajite dok ne budem mogao da vas izvedem iz grada.“ Oprezno pogleda prema trpezariji i gumu Randa u hodnik. „Vratiće se ona bagra, ili će poslati nekoliko špijuna koji će nataknuti crveno na jedan dan. Posle one male predstave koju sam im priredio, pretpostavljam da ih više neće biti briga da li ste ovde ili ne. Ali ponašaće se kao da jeste.“
„To je ludilo“, pobuni se Rand. Spusti glas kada mu gostioničar pokaza rukom da se utiša. „Beli plaštovi nemaju nikakvog razloga da me jure.“
„Ne znam za razloge, momče, ali sigurno je da jure i tebe i Meta. Šta ste vi to uradili? Elaida i Beli plaštovi.“
Rand podiže ruke kao da to nije tačno, ali onda ih pusti da padnu. To nije imalo nikakvog smisla, ali čuo je Bele plaštove. „A šta s vama? Beli plaštovi će vam praviti nevolje, čak i ako nas ne pronađu ovde.“
„Ne brini se za to, momče. Kraljičina garda ipak primenjuje zakon, iako su dopustili izdajicama da se naokolo šepure u belom. A što se noći tiče... Pa, Lamgvin i njegovi prijatelji možda neće puno spavati noćas, ali skoro da žalim svakoga ko pokuša da stavi znak na moja vrata.“
Gilda se pojavi pored njih i nakloni se gazda Gilu. „Gospodine, tu je... tu je neka gospa. U kuhinji.“ Zvučala je kao da je zaprepašćena tim spojem. „Traži gazda Randa, gospodine, i gazda Meta — po imenu.“
Rand i gostioničar se zbunjeno pogledaše.
„Momče“, reče gazda Gil, „ako ti je uspelo da dovučeš gospu Elejnu iz palate u moju gostionicu, završićemo svi kod dželata.“ Gilda ciknu na spomen kćeri naslednice i razrogačeno pogleda Randa. „Beži, devojko“, strogo reče gostioničar. „I ne pričaj nikome o onome što si čula. To se nikoga ne tiče.“ Gilda se ponovo nakloni i pojuri niz hodnik, sve vreme osvrćući se ka Randu. „Za pet minuta“, uzdahnu gazda Gil, „pričaće drugim ženama da si prerušeni princ. Do sumraka, to će znati čitav Novi grad.“
„Gazda Gile“, reče Rand, „nijednom nisam spomenuo Meta Elejni. To ne može biti...“ Odjednom mu široki osmeh osvetli lice i potrča ka kuhinji.
„Čekaj!“, uzviknu gostioničar za njim. „Čekaj dok ne proveriš. Čekaj, budalo!“
Rand otvori kuhinjska vrata, i oni su stajali tamo. Moiraina gaje dostojanstveno gledala, bez ikakvog iznenađenja. Smejući se, Ninaeva i Egvena potrčale su da ga zagrle dok se Perin gurao iza njih. Sve troje su ga grlili kao da ne veruju da je zaista tu. Lan je bio naslonjen na dovratak dvorišnih vrata. Pažljivo je osmatrao kuhinju i dvorište.
Rand je pokušavao da u isti mah zagrli devojke i da protrese Perinovu ruku. Bila je to zbrka ruku i smeha, a Ninaevini pokušaji da mu opipa lice, tražeći tragove groznice, samo su je uvećavali. Delovali su pomalo izmoreno: na Perinovom licu bilo je modrica, i nikada ranije nije sklanjao pogled kao sada, ali bili su živi i ponovo skupa. Grlo mu se toliko steglo da je jedva mogao da priča. „Plašio sam se da vas nikada više neću videti“, uspeo je da izgovori na kraju. „Plašio sam se da ste svi...“
„Ja sam znala da si ti živ“, reče Egvena pripijajući se njega. „Bila sam sigurna u to. Sigurna.“
„Ja nisam“, reče Ninaeva. Na trenje zvučala strogo, ali odmah smekša i ponovo mu se osmehnu. „Dobro izgledaš, Rande. Nisi baš preterano uhranjen, ali dobro si, hvala Svetlosti.“
„Pa“, reče gazda Gil iza njega, „pretpostavljam da ipak znaš ove ljude. To su prijatelji koje si tražio?“
Rand klimnu glavom. „Da, moji prijatelji.“ On ih predstavi — i dalje je bilo neobično da oslovljava Lana i Moirainu njihovim pravim imenima. Oboje su ga nakon toga oštro pogledali.
Gostioničar pozdravi sve uz široki osmeh, ali bio je zadivljen Zaštitnikom i, pogotovu, Moirainom. Zablenu se u nju — jedno je znati da Aes Sedai pomaže momcima, a sasvim drugo da se ona pojavi u kuhinji — a onda se duboko nakloni. „Dobrodošli ste u Kraljičin blagoslov, Aes Sedai, kao moj gost. Mada, pretpostavljam da ćete hteti da budete u palati s Elaidom Sedai i Aes Sedai koje su došle s lažnim Zmajem.“
Ponovo se naklonivši, brzo i zabrinuto pogleda Randa. Bilo je lepo i krasno što on nije loše govorio o Aes Sedai, ali to ne znači da je želeo da jedna od njih spava pod njegovim krovom.
Rand klimnu ohrabrujući ga, pokušavajući da mu da ga nekako uveri da će sve biti dobro. Moiraina nije bila poput Elaide, koja je skrivala pretnju ispod svakog pogleda i reči. Da li si siguran? Čak i sada, da li si siguran?
„Mislim da ću ovde odsesti“, reče Moiraina, „za ovo kratko vreme koje nameravam da provedem u Kaemlinu. I morate mi dozvoliti da platim.“
Žuta mačka došetala se iz hodnika i počela da se mota oko gostioničarevih nogu. Čim se žuta pojavila, čupava siva mačka iskočila je ispod stola i nakostrešila se. Žuta kleknu i preteći frknu, a siva projuri pored Lana u dvorište.
Gazda Gil poče da se izvinjava zbog mačaka, gotovo u isti mah protiveći se tolikoj časti koju mu Moiraina ukazuje time što će biti njegov gost, i upita je da lije sigurna da joj neće više odgovarati palata, što bi on potpuno razumeo, ali, u protivnom, nadao se da će prihvatiti da bude besplatno u njegovoj najboljoj sobi. Sve je to činilo jednu veliku zbrku na koju se Moiraina uopšte nije obazirala. Umesto toga, sagnula se da pomazi narandžasto-belu mačku. Životinja se tog trena odmakla od gazda Gilovih nogu i počela da se vrti oko nje.
„Do sada sam ovde videla još četiri mačke“, reče. „Imate li nevolja s miševima? Pacovima?“
„Pacovima, Moiraina Sedai“, uzdahnu gostioničar. „To je užasno. Moja gostionica nije prljava, shvatate. To je zbog svih ovih ljudi. Čitav grad je pun nekakvog sveta i pacova. Ali moje mačke se staraju o tome. Obećavam da vam pacovi neće smetati.“
Rand i Perin se nakratko pogledaše. Perin odmah ponovo spusti pogled. Njegove oči zbog nečega su izgledale neobično, a i bio je tako tih. Perin je i ranije retko govorio, ali sada se uopšte nije čuo. „Možda je to zbog svih ovih ljudi“, pomisli Rand.