„Uz vašu dozvolu, gazda Gile“, reče Moiraina, kao da se to podrazumeva, „veoma je jednostavno učiniti da se pacovi sklanjaju od ove ulice. Uz malo sreće, pacovi neće ni shvatiti da ih nešto tera.“
Gazda Gil se namršti na to poslednje, ali nakloni se, prihvatajući njenu ponudu. „Ukoliko ste sigurni da ne želite da odete u palatu, Aes Sedai...“
„Gde je Met?“, iznenada reče Ninaeva. „Ona je rekla da je i on ovde.“
„Gore je“, reče Rand. „On se... nije mu dobro.“
Ninaeva podiže glavu. „Bolestan je? Ostaviću pacove njoj, a ja ću se pobrinuti za njega. Odvedi me odmah kod Meta, Rande.“
„Idite svi gore“, reče Moiraina. „Pridružiću vam se za nekoliko minuta. Pravimo gužvu u gazda Gilovoj kuhinji, a bilo bi najbolje kada bismo svi mogli da se sklonimo negde gde je tiho.“ Čula se poruka između redova. Nemojte da se ističete. Moramo i dalje da se krijemo.
„Hajde“, reče Rand. „Popećemo se stražnjim stepenicama.“
Ljudi iz Emondovog Polja pošli su za njim ka stepeništu, ostavivši Aes Sedai i Zaštitnika u kuhinji sa gazda Gilom. Nije mogao da se smiri zbog toga što su bili ponovo zajedno. To je gotovo bilo isto kao da je ponovo kod kuće. Neprestano se osmehivao.
Činilo se da je to olakšanje, gotovo radost, zahvatilo i ostale. Smejali su se sami sebi i stalno ga hvatali za ruku. Perin je zvučao potišteno i neprestano je gledao u zemlju, ali barem je počeo da priča dok su se peli.
„Moiraina je rekla da može da otkrije gde ste ti i Met, i pronašla vas je. Kada smo ujahali u grad, mi ostali nismo prestajali da blenemo — pa, naravno, svi izuzev Lana. Svi ti ljudi, zgrade, sve.“ Guste kovrdže su mu se zatresle kada odmahnu glavom u neverici. „Sve je tako veliko. I tako puno ljudi. I neki od njih blenuli su u nas. Vikali su: ’Crveno ili belo?’ Ko zna na šta su mislili.“
Egvena dotače Randov mač umotan u crveno. „Šta to znači?“
„Ništa“, reče on. „Ništa važno. Polazimo za Tar Valon, jesi li zaboravila?“
Egvena ga pogleda, ali sklonila je šaku s mača i nastavila da priča tamo gde je Perin stao. „Moiraina nije gledala okolo, kao ni Lan. Vodila nas je toliko puta tamo-amo kroz sve te ulice kao kada pas prati miris, da sam ja pomislila da sigurno niste ovde. A onda, neočekivano, pošla je niz neku ulicu. U sledećem trenu, mi smo već davali konje konjušarima i upadali u kuhinju. Nije ni pitala da li ste ovde. Samo je rekla ženi koja je mesila testo da ode i kaže Randu al’Toru i Metu Kautonu da neko želi da ih vidi. I, odjednom, eto vas“, nasmeja se, „niotkuda, kao lopta iz zabavljačeve ruke.“
„Gde je zabavljač?“, upita Perin. „Da lije s vama?“
Rand oseti mučninu. Naglo se stišalo dobro raspoloženje zbog toga što je bio među prijateljima. „Tom je mrtav. Mislim da jeste. Bila je Sen...“ Ništa više nije mogao da kaže. Ninaeva odmahnu glavom, mrmljajući u bradu.
Tišina se zgusnula oko njih, gušeći tiho smejanje i gazeći radost, sve dok nisu stigli do vrha stepeništa.
„U stvari, Met nije baš bolestan“, tek tada reče Rand. „To je... Videćete.“ Otvori vrata sobe koju je delio s Metom. „Pogledaj koje ovde, Mete.“
On je bio i dalje sklupčan na krevetu, kako gaje Rand i ostavio. Podiže glavu i pogleda ih. „Kako znaš da su to zaista oni?“, promuklo upita. Lice mu je bilo crveno, a koža zategnuta i skliska od znoja. „Kako da ja znam da si ti zaista ti?“
„Nije bolestan?“, upita Ninaeva, prezrivo pogledavši Randa dok se probijala da prođe pored njega. Već je skidala torbu s ramena.
„Svi se menjaju“, prodahta Met. „Kako da budem siguran? Perine? Da li si to ti? Promenio si se, zar ne?“ Njegov smeh zvučao je više poput kašlja. „Oh, da, promenio si se.“
Na Randovo iznenađenje, Perin se sruči na ivicu drugog kreveta, hvatajući se za glavu, i zagleda se u pod. Izgledalo je kao da ga Metov isprekidani smeh probada.
Ninaeva je klekla pored Metovog kreveta i obujmila mu lice, gurnuvši šal koji mu je obmotavao glavu. On se otrgnu od nje, gledajući je prekorno. Oči su mu bile sjajne i staklaste. „Goriš“, reče ona, „ali ne bi trebalo da možeš da se znojiš s ovakvom groznicom.“ Nije mogla da prikrije brigu u glasu. „Rande, ti i Perin donesite malo čiste tkanine i što više hladne vode. Spustiću ti najpre temperaturu, Mete, i...“
„Lepa Ninaeva“, iznenada progovori Met. „Mudrost ne bi trebalo da razmišlja o tome koliko je lepa, zar ne? Ne bi trebalo da misli da je lepa žena. Ali ti misliš tako, zar ne? Sada. Upravo sada ne možeš da zaboraviš da si lepa žena, i to te plaši. Svi se menjaju.“ Rand nije mogao da odredi da lije Ninaeva prebledela zbog besa ili zbog nečeg drugog. Met se podmuklo nasmeja, a njegov grozničavi pogled kliznu ka Egveni. „Lepa Egvena“, zakrešta. „Lepa kao Ninaeva. A sada ste slične još po nečemu, zar ne? Snovi su nam se izmenili. O čemu sada sanjaš?“ Egvena ustuknu od kreveta.
„Za neko vreme smo bezbedni od očiju Mračnoga“, reče Moiraina ulazeći u sobu s Lanom. Prolazeći kroz vrata, ugleda Meta i prošišta kao da je dotakla usijanu peć. „Dalje od njega!“
Ninaeva se ne pomeri, već se okrete i iznenađeno pogleda Aes Sedai. U dva hitra koraka, Moiraina je zgrabila Mudrost za ramena i odvukla je preko sobe kao džak žita. Ninaeva stade da se otima i buni, ali Moiraina je nije pustila sve dok se nisu sasvim udaljile od kreveta. Mudrost nastavi da se opire dok se uspravljala, besno ispravljajući odeću, ali Moiraina se uopšte nije obazirala na nju. Aes Sedai je gledala samo Meta i ništa drugo je nije zanimalo. Posmatrala ga je kao što bi gledala otrovnicu.
„Svi vi, što dalje od njega“, rekla je. „I ćutite.“
Met ju je posmatrao podjednako oprezno. Režeći tiho i potmulo, iskezi zube, sklupčavši se još jače. Ali i dalje ju je netremice gledao. Polako je položila ruku na njega, lagano, i dotače ga po kolenu koje je potpuno pribio uz grudi. Počeo je da se trese na njen dodir. Telo mu je drhtalo od gađenja. Iznenada Met podiže ruku, zamahnuvši bodežom s rubinom pravo u njeno lice.
Lan, koji je stajao kraj dovratka, u trenu se stvorio pored kreveta, kao da nije želeo se zamara hodanjem. On zgrabi Meta za zglob, stežući ga čeličnim stiskom. Samo je ruka s nožem pokušavala da se pomeri, otimajući se svom snagom Zaštitnikovom neumoljivom zahvatu. Met je i dalje netremice gledao u Moirainu, a oči su mu plamtele mržnjom.
I Moiraina je nepomično stajala. Nije ni trepnula dok je bodež bio svega nekoliko palaca udaljen od njenog lica, čak ni u trenutku kada je Met zamahnuo. „Odakle mu ovo?“, upita čeličnim glasom. „Pitala sam da li vam je Mordet nešto dao. Pitala sam vas i upozorila, a vi ste rekli da nije.“
„Nije“, istisnu Rand. „On... Met gaje uzeo iz riznice.“ Moiraina ga pogleda. Oči su joj plamtele koliko i Metove. Rand je gotovo ustuknuo pre no što je ponovo pogledala prema krevetu. „Nisam znao sve dok se nismo razdvojili. Nisam znao.“
„Nisi znao.“ Moiraina je posmatrala Meta. On je i dalje ležao kolena pripijenih uz grudi režeći na nju, a ruka mu se i dalje borila protiv Lana da je dosegne bodežom. „Pravo je čudo što ste stigli dovde noseći tu stvar. Njeno zlo, dodir Mašadara, osetila sam čim sam videla dečaka, ali Sen to može osetiti i ako je miljama daleko. Može da i ne zna gde se tačno nalazi, ali bi ipak znao da je tu negde, a Mašadar bi privlačio njegov duh dok bi mu kosti prožimalo znanje da je isto zlo progutalo vojsku, Gospodare straha, Seni, Troloke, sve njih. Verovatno bi i neki Prijatelji Mraka mogli da ga osete — barem oni koji su zaista prodali duše. Ne bi bilo moguće da to ne osete kao da ih sam vazduh svrbi. Bili bi primorani da ga potraže. Trebalo bi da ih privlači kao magnet gvozdene opiljke.“ „Susretali smo Prijatelje Mraka“, reče Rand, „i to ne jedanput, ali uspeli smo da im umaknemo. I Sen je bila tu, noć pre no što smo stigli u Kaemlin, ali nije nas videla.“ Pročisti grlo. „Priča se o čudnim spodobama u noći izvan gradskih zidina. Možda su to Troloci.“