„Oh, to jesu Troloci, čobanine“, suvo reče Lan. „A gde ima Troloka, ima i Seni.“ Naprežući se da savlada Meta iskočile su mu tetive na ruci, ali njegov glas to nije odavao. „Hteli su da sakriju svoj prolazak, ali već dva dana viđam tragove. A čuo sam i farmere i seljane kako mrmljaju da ima nečega u tami. Mirdraali su nekako uspeli da neprimećeno udare na Dve Reke, ali sada su svakoga dana sve bliži onima koji mogu da pošalju vojnike da ih traže. I pored toga, oni sada neće odustati, čobanine.“
„Ali, mi smo u Kaemlinu“, reče Egvena. „Ne mogu da dođu do nas sve dok...“ „Ne mogu?“, prekide je Zaštitnik. „Seni se skupljaju van grada. To se može jasno videti, samo ako znaš gde da gledaš. Već ima više Troloka no što im je potrebno samo da bi osmatrali izlaze iz grada — tuce pesnica, najmanje. Za to može postojati samo jedan razlog: kada Seni budu zaključile da ih ima dovoljno, upašće u grad tražeći vas. Ako to učine, polovina svih vojski s juga krenula bi prema Krajinama, ali očigledno je da su voljni da rizikuju. Vas trojica ste im dovoljno dugo bežali. Izgleda da će se u Kaemlinu zbog vas povesti novi Troločki rat, čobanine.“
Egvena zajeca, a Perin odmahnu glavom kao da hoće to da porekne. Randu se smuči kad je zamislio Troloke na ulicama Kaemlina. Svi ti ljudi međusobno se glože, a ne shvataju da prava pretnja čeka iza zidina da se sruči na njih. Šta bi učinili da iznenada vide među sobom Troloke i Seni kako jure da ih ubiju? Mogao je da zamisli kule u plamenu, vatru koja liže kupole, Troloke u trku po krivudavim ulicama i vidikovcima Unutrašnjeg grada. I samu palatu u plamenu. Elejnu, Gavina i Morgazu... mrtve.
„Ne još“, odsutno reče Moiraina. I dalje je bila usredsređena na Meta. „Ako budemo uspeli da izađemo iz Kaemlina, neće biti razloga da Polutani budu ovde. Ako. Toliko mnogo ako.“
„Bolje da smo svi mrtvi“, iznenada reče Perin. Rand poskoči na taj odjek sopstvenih misli. Perin je i dalje gledao u pod — sada gaje streljao očima — a zvučao je ogorčeno. „Gde god da dođemo, donosimo bol i patnju. Bilo bi najbolje za sve da smo mrtvi.“
Ninaeva se okrenu ka njemu. Delovala je napola gnevno, a napola uplašeno i zabrinuto. Ali Moiraina ju je pretekla.
„I, ukoliko umreš, šta si postigao za sebe i za ostale?“, upita ga Aes Sedai. Glas joj je bio potpuno ravnodušan, ali ipak je bilo strogosti u njemu. „Ako se Gospodar groba toliko oslobodio da može da dotakne Šaru, a plašim se da jeste, lakše bi te se dočepao mrtvog nego živog. Mrtav nećeš moći da pomogneš nikome, niti ljudima koji su ti pomogli niti prijateljima i porodici u Dve Reke. Senka pada na svet, a niko od vas ne može mrtav da je zaustavi.“
Perin podiže glavu da je pogleda i Rand se iznenadi. Zenice njegovog prijatelja bile su više žute no smeđe. Bilo je nečega u njemu, tako raščupanom i snažnog pogleda... Rand nije mogao da razazna šta je to.
Perin je progovorio tiho i potišteno, a to je davalo veću težinu njegovim rečima nego da je vikao. „Ne možemo da je zaustavimo ni živi, zar ne?“
„Možda ćemo kasnije imati vremena da se raspravljamo“, reče Moiraina, „ali sada sam potrebna tvom prijatelju.“ Zakorači u stranu tako da su svi jasno videli Meta. Oči su mu neprestano besno streljale oko sebe. Nije se ni pomerio niti je promenio položaj na krevetu. Lice mu je bilo mokro od znoja, a usne ispijene i iskežene. Činilo mu se da mu je sva snaga usmerena u jedan napor, da dohvati Moirainu bodežom koji je Lan držao. „Ili si zaboravio?“
Perin postiđeno slegnu ramenima i nemo raširi ruke.
„Šta je s njim?“, upita Egvena, a Ninaeva dodade: „Da lije zarazno? Ipak bih mogla da ga lečim. Ja ne mogu da se razbolim, bez obzira na bolest.“
„Oh, zarazno je“, reče Moiraina, „a tvoja... zaštita te ne bi spasla.“ Pokazala je ka bodežu s rubinom, pazeći da ga ne dodirne. Sečivo je podrhtavalo dok se Met napinjao da je dohvati. „Ovo je iz Šadar Logota. Nema ni oblutka u tom gradu koji nije iskvaren i opasan ako se iznese van zidina, a ovo je mnogo više od oblutka. U njemu se nalazi zlo koje je ubilo Šadar Logot, kao i u Metu sada. Sumnja i mržnja su toliko snažne da čak i najbliži izgledaju kao neprijatelji. Zlo se ukoreni toliko duboko u srž da jedina misao koja preostane jeste ubijanje. Izneo je bodež van zidina Šadar Logota i oslobodio je sve to, ovo seme zla, razdvojio ga od onog mesta. Zlo je bujalo u njemu. Njegova prava priroda borila se s onim što je zaraza Mašadara pokušavala da učini od njega, ali sada je bitka skoro okončana, a on je gotovo pobeđen. Uskoro, ako ga ne ubije pre toga, on će širiti to zlo kao kugu kuda god da pođe. Samo jedna ogrebotina tim sečivom dovoljna je da zarazi i uništi, tako da će za neko vreme i nekoliko minuta s Metom biti podjednako opasni.“
Ninaeva preblede. „Možeš li da mu pomogneš?“, prošaputa.
„Nadam se“, reče Moiraina uz uzdah. „Nadam se da nisam stigla prekasno, zarad sudbine sveta.“ Ona zavuče ruku u torbicu za pojasom i izvadi angreal umotan u svilu. „Ostavite me. Ne razdvajajte se i pronađite neko mesto gde vas niko neće primetiti, ali ostavite me. Pomoći ću mu koliko mogu.“
42
Prisećanje snova
Rand potišteno povede družinu niz stepenište. Niko više nije želeo da razgovara ni s njim niti s nekim drugim. Ni njemu baš nije bilo do priče.
Sunce je bilo već dovoljno odmaklo da zavije stražnje stepenište u sumrak, ali lampe nisu bile upaljene. Sunčeva svetlost i senke prošarale su stepenice. Perin je bio povučen, kao i ostali, ali dok je drugima briga naborala čela, njegovo je bilo glatko. S tog lica Rand je pročitao pomirenost sa sudbinom. Nije znao zašto i želeo je da ga upita, ali kad god bi Perin prošao kroz tamnije senke, njegove oči kao da bi upile ono malo preostale svetlosti, sijajući jasno kao izglačani ćilibar.
Rand se strese i pokuša da se usredsredi na ono što gaje okruživalo: na zid popločan orahovinom i hrastovu ogradu stepeništa, na postojane, svakodnevne stvari. Nekoliko puta je obrisao ruke o kaput, ali svaki put znoj bi mu ponovo orosio dlanove. Sada će sve biti dobro. Ponovo smo zajedno i... Svetlosti, Met.
On ih je poveo u biblioteku sporednim putem koji je vodio pored kuhinje i zaobilazio trpezariju. Malo je putnika koristilo biblioteku; oni koji su znali da čitaju uglavnom su odsedali u finijim gostionicama Unutrašnjeg grada. Gazda Gil ju je čuvao više zbog svog zadovoljstva no zbog šačice gostiju koji bi povremeno poželeli knjigu. Rand nije hteo da razmišlja o tome zašto je Moiraina tražila da se kriju, ali upamtio je kako je podoficir Belih plaštova rekao da će se vratiti, i Elaidine oči kada gaje upitala gde je odseo. To su bili dovoljni razlozi, bez obzira na to šta Moirainina zahteva.
Napravio je pet koraka pre no što je shvatio da su ostali stali, skupljeni u dovratku, otvorenih usta i izbečenih očiju. Veseo plamen pucketao je u kaminu, a Loijal je čitao, ispružen na dugom divanu. Mala crna mačka s belim šapama ležala je sklupčana i dremala mu je na stomaku. Kada su oni ušli, on sklopi knjigu, označivši mesto gde je stao ogromnim prstom, potom nežno spusti mačku na pod, a onda ustade i svečano se nakloni.
Rand se toliko navikao na Ogiera da mu je trebalo neko vreme kako bi shvatio da su se njegovi prijatelji zgranuli zbog Loijala. „Ovo su prijatelji koje sam čekao, Loijale“, reče on. „Ovoje Ninaeva, Mudrost mog sela. I Perin. A ovo je Egvena.“
„Ah, da“, zagrme Loijal, „Egvena. Rand je dosta pričao o tebi. Da. Ja sam Loijal.“
„On je Ogier“, objasni Rand. Posmatrao je kako zapanjenost prelazi preko njihovih lica. Čak i posle Troloka i Seni, i dalje bi ih iznenadilo kada bi sreli legendu koja hoda i diše. Nasmešio se sa žaljenjem kada se setio svog prvog susreta s Loijalom. Bolje su se ponašali od njega.