Loijal ih osmotri, opušten i pored njihovih razrogačenih očiju. Rand pomisli da on to jedva i primećuje nakon rulje koja urla: „Trolok!“
„A Aes Sedai, Rande?“, upita Loijal.
„Gore je s Metom.“
Ogier zamišljeno podiže žbunastu obrvu. „Znači, on jeste bolestan. Predlažem da sednemo. Ona će nam se pridružiti? Da. Onda nije preostalo ništa drugo sem da čekamo.“
Te reči kao da su odapele nešto u ljudima iz Emondovog Polja. Izgleda je mesto u udobnoj fotelji, s vatrom u kaminu i mačkom sklupčanom na njemu, uticalo na to da se osećaju kao kod kuće. Čim su se smestili, uzbuđeno su počeli da postavljaju pitanja Ogieru. Na Randovo iznenađenje, Perin progovori prvi.
„Stedding, Loijale. Da li su to zaista utočišta, kao što priče kažu?“ Zvučao je napregnuto, kao da ima poseban razlog da to pita.
Loijalu je bilo drago da im priča o steddinzima, i kako je došlo do toga da bude u Kraljičinom blagoslovu, i staje sve video na svojim putovanjima. Rand se uskoro zavalio, slušajući samo jednim uvom. Čuo je sve to i ranije, i to detaljno. Loijal je voleo da priča i nadugačko je pripovedao kad god bi dobio i najmanju priliku. Izgleda je mislio da je za razumevanje priče potrebno da se detaljno izloži sve što se desilo dve ili tri stotine godina ranije. Imao je neobičan osećaj za vreme; za njega je bilo sasvim prirodno da neka priča ili objašnjenje obuhvata tri stotine godina. Uvek je pominjao odlazak iz steddinga kao da je to bilo pre svega nekoliko meseci, ali konačno se otkrilo da je od tada prošlo više od tri godine.
Randove misli odlutale su ka Metu. Bodež. Prokleti nož, a moglo bi da ga ubije samo to što ga nosi. Svetlosti, ne želim više pustolovina. Ako bude mogla da ga izleči, trebalo bi da svi odemo... ne kući. Ne smemo da odemo kući. Nekuda. Svi ćemo otići negde gde niko nije ni čuo za Aes Sedai, niti Mračnoga. Nekuda.
Vrata su se otvorila i Rand pomisli da mu se privida. Tamo je stajao Met, trepćući. Kaput mu je bio zakopčan, a tamni šal nisko namaknut na čelo. A onda Rand spazi Moirainu, koja je držala ruku na Metovom ramenu, i Lana iza njih. Aes Sedai je pomno gledala Meta, poput nekoga koje tek ustao iz bolesničke postelje. Lan je sve posmatrao na isti način — kao da ne vidi ništa.
Na Metu se nije videlo da je uopšte bio bolestan. Nesigurno se osmehnuo gledajući ih, iako odmah iznenađeno razrogači oči kada ugleda Loijala, kao da vidi Ogiera prvi put. Slegnuo je ramenima i stresao se, a onda se ponovo okrete svojim prijateljima. „Ja... ah... to jest...“ Duboko uzdahnu. „Iz... ah... izgleda da sam se ponašao... ah... nekako neobično. Ne sećam se mnogo toga, zaista.“ Nelagodno pogleda Moirainu. Ona mu uzvrati osmehom ohrabrenja i on nastavi. „Sve mi je zamagljeno posle Belog Mosta. Tom i...“ Stresao se i hitro produži priču. „Što smo se više udaljavali od Belog Mosta, sećanja su mi sve nejasnija. I ne sećam se kada smo stigli u Kaemlin.“ Krajičkom oka osmotri Loijala. „Zaista je tako. Moiraina Sedai kaže da sam... gore... ja... ah...“ Nestašno se nasmeši i odjednom je ponovo bio onaj stari Met. „Ne možete da krivite ludog čoveka za ono što uradi, zar ne?“
„Ti si uvek i bio lud“, reče Perin, i na trenutak i on je zvučao kao onaj stari.
„Ne“, reče Ninaeva. Oči su joj bile sjajne od suza, ali smejala se. „Niko od nas te ne krivi.“
Rand i Egvena uglas progovoriše. Rekli su Metu kako su srećni što vide da mu je dobro, i da dobro izgleda. Par puta su se našalili, primetivši da se nadaju da su sada njegove podvale okončane kada je jedna tako grozna bila nameštena njemu. Met je na jedno zadirkivanje odgovorio drugim: išao jeka stolici i izmotavao se kao nekada. Dok je sedao, neprekidno se cereći, nesvesno dotače svoj kaput, kao da hoće da se uveri da je nešto za njegovim pojasom i dalje tu. Randu zastade dah.
„Da“, tiho reče Moiraina. „Bodež je kod njega.“ Ostali su se smejali i pričali, ali ona primeti Randov iznenadni uzdah, shvativši šta je razlog tome. Primače se njegovoj fotelji, tako da nije morala da govori glasnije kako bi je on čuo. „Ne mogu da ga uzmem od njega a da ga ne ubijem. Dugo je uz njega i veza je postala suviše snažna. To mora biti raspleteno u Tar Valonu; to je van moje moći, ili moći bilo koje druge Aes Sedai koja bi to probala da učini sama, čak i s angrealom.“
„Ali čini se da više nije bolestan.“ Rand se priseti nečega i pogleda je. „Sve dok ima taj bodež, Seni će znati gde smo. I Prijatelji Mraka, bar neki od njih. To si ti rekla.“
„Nekako sam to sputala. Ako se primaknu dovoljno da to osete, ionako će biti preblizu. Odstranila sam iskvarenost iz njega, Rande, i učinila ono što mogu da bih usporila da se obnovi, ali vratiće se s vremenom, sem ako mu ne pomognu u Tar Valonu.“
„Dobro je što idemo tamo, zar ne?“ Upita se da li gaje strogo pogledala pre no što se okrenula, zbog toga što se u njegovom glasu čula pomirenost sa sudbinom i nada u nešto drugo.
Loijal ustade i nakloni se Moiraini. „Ja sam Loijal, sin Arenta sina Halanovog, Aes Sedai. Stedding nudi utočište Slugama Svetla.“
„Hvala ti, Loijale, sine Arentov“, suvo odgovori Moiraina, „ali ja ne bih to tako lako nudila da sam na tvom mestu. U ovom trenutku ima možda dvadeset Aes Sedai u Kaemlinu, a sve sem mene su iz Crvenog Ađaha.“ Loijal mudro zaklima glavom, kao da je razumeo. Rand je mogao samo da ih zbunjeno posmatra; Svetlost ga oslepela ako je on znao šta je značilo to što je ona rekla. „Neobično je što si ovde“, nastavi Aes Sedai. „Malo Ogiera napušta sledding poslednjih godina.“
„Stare priče su me uhvatile, Aes Sedai. Knjige starostavne napunile su moju bezvrednu glavu vizijama. Hoću da vidim gajeve. I gradove koje smo sagradili. Izgleda da više nema mnogo ni jednih ni drugih, ali, iako su zgrade jadna zamena za drveće, i dalje ih vredi videti. Starešine misle da sam čudan zato što želim da putujem. Oduvek sam to želeo, a oni su oduvek mislili da sam neobičan. Niko od njih ne veruje da ima ičega van steddinga što vredi videti. Možda će se predomisliti kada se budem vratio i ispričao im šta sam video. Nadam se. S vremenom.“
„Možda hoće“, spretno odgovori Moiraina. „A sada, Loijale, oprosti mi što moram da budem nepristojna. Znam da je to ljudska mana. Moji saputnici i ja hitno moramo da razgovaramo o našem daljem putovanju. Da li možeš da nas izviniš?“
Sada je na Loijala bio red da se zbuni. Rand mu priskoči u pomoć. „On ide s nama. Obećao sam mu da može.“
Moiraina je stajala i posmatrala Ogiera kao da ništa nije čula, ali klimnula je glavom na kraju. „Točak tka kako Točak želi“, promrmlja. „Lane, postaraj se da nas niko ne iznenadi.“ Zaštitnik nečujno nestade iz sobe; samo su vrata zaškripala za njim.
Izgledalo je kao da je Lanov izlazak neka vrsta znaka — razgovor utihnu. Moiraina je prišla kaminu, a kada se okrenula prema njima, sve oči su bile uprte u nju. Iako je bila krhka, delovala je nadmoćno. „Ne možemo da ostanemo dugo u Kaemlinu niti smo bezbedni u Kraljičinom blagoslovu. Oči Mračnoga već su u gradu. Nisu pronašli ono što traže, inače bi prekinuli svoju potragu. To je naša prednost. Postavila sam štitove kako se ne bi približili, a dok Mračni shvati da postoji deo grada u koji pacovi više ne ulaze, mi ćemo otići. Ali svaki štit koji bi nas čuvao od ljudi bio bi kao svetionik Mirdraalima. A i Deca Svetla su u Kaemlinu, u potrazi za Perinom i Egvenom.“ Rand uzviknu, a Moiraina ga pogleda, podižući obrvu.
„Mislio sam da traže Meta i mene“, reče on.
To objašnjenje nateralo je Aes Sedai da izvije obe obrve. „Zašto bi Beli plaštovi tražili vas?“
„Čuo sam jednoga kako kaže da traže nekoga iz Dve Reke. Prijatelja Mraka, rekao je. Šta sam drugo mogao da pomislim? Pored svega što se desilo, dobro je što uopšte mogu da razmišljam.“