„Znam, Rande, da sve ovo zaista zbunjuje“, umeša se Loijal, „ali ti moraš tla razmišljaš o tome i sve sebi objasniš. Deca mrze Aes Sedai. Elaida ne bi...“
„Elaida?“, oštro ga prekide Moiraina. „Šta Elaida Sedai ima s tim?“
Pogledala gaje tako strogo da Rand požele da ustukne. „Htela je da me baci u zatvor“, sporo izgovori. „Samo sam želeo da vidim Logana, ali ona nije htela da poveruje da sam pukom slučajnošću bio u dvorskim vrtovima s Elejnom i Gavinom“ Svi su ga gledali kao da mu je iznenada iskočilo treće oko. Svi sem Loijala. „Kraljica Morgaza me je oslobodila. Rekla je da nema dokaza da sam imao loše namere i da će suditi po zakonu, bez obzira na Elaidine sumnje.“ Odmahnu glavom. Sećanje na Morgazu u svom njenom sjaju učinilo je da na trenutak zaboravi da ga iko posmatra. „Možete li da zamislite da sam sreo kraljicu? Prelepa je, baš kao kraljice u pričama. Kao i Elejna. I Gavin... Gavin bi ti se svideo, Perine. Perine? Mete?“ Netremice su ga gledali. „Krv i pepeo, samo sam se popeo na zid da pogledam lažnog Zmaja. Nisam uradio ništa loše.“
„To i ja uvek kažem“, naizgled ravnodušno reče Met, a potom se iznenada nasmeja. Sva potištena, Egvena upita: „Koje Elejna?“
Moiraina ljutito nešto promrmlja.
„Kraljica“, reče Perin odmahujući glavom. „Ti si zaista bio u pravim pustolovinama. Mi smo samo sreli Krpare i neke Bele plaštove.“ Bilo je toliko očito da izbegava Moirainin pogled; Rand je to dobro video. Perin dodirnu modrice na licu. „Sve u svemu, pevanje s Krparima bilo je mnogo zabavnije od Belih plaštova.“
„Putujući narod živi za svoje pesme“, reče Loijal. „Oni zapravo žive za sve pesme. Ili barem za traganje za njima. Pre nekoliko godina sreo sam neke Tuata’ane. Hteli su da nauče pesme koje mi pevamo drveću. U stvari, drveće više ne sluša mnogo, tako da malo Ogiera uči pesme. Ja imam malo tog Talenta, pa je Starešina Arent bio uporan da ih naučim. Naučio sam Tuata’ane ono što su oni mogli da nauče, ali drveće nikada ne sluša ljude. Za Putujući narod to su bile samo pesme, i s obzirom na to, dobro su ih prihvatili, budući da nijedna od njih nije bila pesma koju traže. Tragač, tako zovu vođu svake družine. Ponekad dolaze u stedding Šangtai. Samo nekolicina to radi.“
„Molim te, Loijale“, reče Moiraina, ali on iznenada pročisti grlo i brzo nasta vi glasom poput grmljavine, kao da se boji da bi mogla da ga zaustavi.
„Upravo sam se setio, Aes Sedai, šta sam želeo da pitam neku od vas ako je budem sreo, budući da toliko znate i imate ogromne biblioteke u Tar Valu nu, a sada sam sreo jednu Aes Sedai, naravno, i... mogu li?“
„Samo ako bude kratko“, odsečno reče ona.
„Kratko“, reče on, kao da se pita šta to znači. „Da. Pa evo, kratko. Nedavno je pristigao neki čovek u stedding Šangtai. Samo po sebi, u to vreme to nije bilo neobično. Tada je mnogo izbeglica stiglo do Kičme sveta, bežeći od onoga šio ste vi ljudi zvali Aijelski rat.“ Rand se isceri. Nedavno — pre samo dvadeset godina. Zaista nedavno! „Bio je na samrti, iako na njemu nije bilo ni rane niti ogrebotine. Starešine su pomislile da su mu Aes Sedai nešto uradile“, Loi j;il pogleda u Moirainu kao da se izvinjava, „pošto je brzo ozdravio čim je ušao u stedding. Za nekoliko meseci. Jedne noći otišao je bez reči. Jednostavno se iskrao jedne noći bez mesečine.“ Loijal pogleda u Moirainu i ponovo pročisti grlo. „Da. Kratko. Pre no što je otišao, ispričao je neobičnu priču koju je nameravao da dojavi Tar Valonu. Rekao je da Mračni namerava da oslepi Zenicu sveta i ubije Veliku zmiju — da ubije vreme samo. Starešine su rekle da je zdravog uma i tela, ali on je upravo to ispričao. Želim da znam da li Mračni može da uradi tako nešto? Da ubije vreme samo? I Zenicu sveta? Da li može da oslepi oko Velike zmije? Šta to znači?“
Moirainina reakcija je bila sasvim neočekivana za Randa. Umesto da odgovori Loijalu ili da mu kaže da za to sada nema vremena, ona je samo stajala tu i gledala u Ogiera kao da ga ne vidi, mršteći se zamišljeno.
„To su nam i Krpari rekli“, reče Perin.
„Da“, oglasi se Egvena, „aijelska priča.“
I dalje stojeći nepomično, Moiraina polako okrenu glavu. „Kakva priča?“ Nikakvog izraza nije bilo na njenom licu dok ih je gledala, ali Perin duboko uzdahnu zbog tog pogleda. Ipak, kada je progovorio, bilo je to promišljeno kao i uvek. „Neki Krpari prelazili su Pustaru — rekli su da im niko ne pravi nevolje — i pronašli su Aijela na samrti, posle bitke s Trolocima. Pre no što je poslednji Aijel umro, zapravo ona — izgleda da su sve bile devojke — ispričala je Krparima ono što je Loijal upravo rekao. Mračni — oni ga zovu Slepnik — namerava da oslepi Zenicu sveta. Ovo je bilo pre samo tri godine, a ne pre dvadeset. Znači li to išta?“ „Možda znači sve“, odgovori Moiraina. Izgledala je smireno, ali Rand je imao osećaj da joj um radi punom parom iza tih tamnih očiju.
„Ba’alzamon“, iznenada reče Perin. Izgovoreno ime učini da utihne svaki zvuk. Izgledalo je kao da niko ne diše. Perin pogleda Randa, a onda Meta. Oči su mu bile neobično mirne i sada već sasvim žute. „Još tada sam se pitao gde sam čuo za njega... Zenica sveta. Sada se sećam. A vi ne?“
„Ne želim da se sećam“, stegnuto reče Met.
„Moramo da joj kažemo“, nastavi Perin. „Sada je važno. Ne možemo više da čuvamo našu tajnu. Ti to shvataš, zar ne, Rande?“
„Šta da mi kažete?“ Glas joj je bio strog. Izgledalo je kao da se sprema da primi udarac. Pogledala je Randa.
On nije želeo da odgovori. Kao i Met, ni on nije želeo da se priseća toga, ali ipak je zapamtio — i znao je da je Perin u pravu. „Ja sam...“ Pogleda svoje prijatelje. I Met i Perin klimnuše glavom, prvi nevoljno, a drugi odlučno, ali ipak su to učinili. Nije želeo da se sam suoči s Moirainom. „Sanjali smo... nešto.“ Protrlja ono mesto na prstu gde ga je jednom ubo trn, a kada se probudio, na tom mestu je bila rana. Sa mukom se sećao kako mu je lice izgorelo kada gaje ponovo sanjao. „Ipak, to nisu bili samo snovi. Sanjali smo Ba’alzamona.“ Znao je zašto ga je Perin tako nazvao; i to je bolje nego priznati da ti je Mračni bio u snovima, u umu. „Govorio je... svašta nam je govorio, ali jednom je rekao i da Zenica sveta nikada neće biti na mojoj strani.“ U trenu usta su mu bila suva poput baruta.
„I meni je to rekao“, reče Perin. Met duboko uzdahnu, a onda klimnu glavom. Rand primeti da mu usta više nisu suva. „Ne ljutiš se na nas?“, upita Perin, i izgledao je iznenađeno. I Rand primeti da se Moiraina nije nimalo razbesnela. Gledala ih je jasno i smireno, mada je bilo i napetosti u tom pogledu.
„Ljutim se više na sebe nego na vas. Ali rekla sam vam da mi kažete ako budete nešto neobično sanjali. Kada smo krenuli. Rekla sam vam.“ Iako joj je glas i dalje bio smiren, blesak gneva zasja joj u očima i istog trenutka se izgubi. „Da sam to saznala kada ste ga prvi put sanjali, možda sam mogla... Preko hiljadu godina u Tar Valonu nije bilo Šetača kroz snove, ali mogla sam bar da pokušam. Sada je prekasno. Svaki put kada vas Mračni dodirne, sledeći korak mu je lakši. Možda bi moje prisustvo moglo da vas zaštiti, ali čak i tada... Sećate se priča kako su Izgubljeni primoravali ljude da se vežu za njih? Jake ljude, koji su se od početka borili protiv Mračnog. Te priče su tačne, a niko od Izgubljenih nije imao ni desetinu snage svog gospodara. Ni Aginor ili Lanfear, niti Baltamel ili Demandred, čak ni Išamael, Izdajnik nade lično.“
Rand primeti da ga Ninaeva i Egvena posmatraju. Njega, i Meta, i Perina — svu trojicu. Lica su im bila prebledela mešavina straha i užasa. Da li se plaše za nas, ili se plaše nas?
„Šta da radimo?“, upita. „Sigurno može nešto da se učini.“
„Ne udaljavajte se od mene“, odgovori Moiraina, „i možda će to pomoći. Delimično. Samo u mojoj blizini ćete imati zaštitu koju pruža dodir s Istinskim izvorom, zapamtite to. Ali neću uvek biti uz vas. Možete da se odbranite i sami, ukoliko ste dovoljno jaki, ali morate u sebi da pronađete snagu i volju za to. U tome vam ne mogu pomoći.“