Ogiera izgleda nije utešilo to što je Moiraina rekla. Nelagodno se promeškoljio u fotelji pre no što je započeo priču. „U Vremenu ludila, dok je svet bio razrušen, zemlja nemirna, a čovečanstvo rasuto poput prašine na vetru, nas, Ogiera bilo je posvuda. Bili smo proterani iz steddinga, u Izgnanstvo i Dugo lutanje, dok je Čežnja pritiskala naša srca.” Još jednom pogleda Morainu ispod oka. njegove duge obrve skupile su se u dva grma. „Pokušaću da pričam što kraće, ali ovo ne može da se ispriča u nekoliko reči. Sada moram da pričam o drugima. O ono malo Ogiera koji su izdržali u svojim steddinzima dok se oko njih svet rušio i o Aes Sedai”, sada je izbjegavao da pogleda Morainu, „muškim Aes Sedai koji su umirali dok su uništavali svet u svom ludilu. Tim Aes Sedai — onima koji su tada uspeli da izbegnu ludilo — njima je stedding najpre ponudio utočište. Mnogi su prihvatili, jer su u steddingu bili zaštićeni od izopačenosti Mračnoga, koja ih je ubijala. Ali bili su odsečeni od Istinskog izvora. Ne samo da nisu mogli da koriste Jednu moć ili da dodirnu Izvor — nisu više mogli čak ni da osete postojanje Izvora. Na kraju, niko od njih nije mogao da prihvati tu odvojenost, i jedan po jedan napuštali su stedding, nadajući se da je izopačenost dotad nestala. Ali nije.”
„Neki u Tar Valonu“, tiho reče Moiraina, „tvrde da je ogiersko sklonište samo produžilo Slamanje i učinilo ga strasnijim. Drugi kažu da ništa ne bi ostalo od sveta da su u isti mah svi ti ljudi poludeli. Ja sam od Plavog Ađaha, Loijale; za razliku od Crvenog Ađaha, mi verujemo u ovo drugo. Utočište je pomoglo da se spasi ono što se moglo spasti. Nastavi, molim te.“
Loijal klimnu glavom u znak zahvalnosti. Rand shvati da ga je rasteretila brige.
„Kao što rekoh“, nastavi Ogier„Aes Sedai, muški Sedai, napustiše sklonište. Ali pre no što su otišli, podarili su nešto Ogierima u znak zahvalnosti za utočište koje smo im pružili. Puteve. Prođite kroz Kapiju puteva, hodajte jedan dan, i izaći ćete kroz drugu Kapiju, stotinu milja udaljenu od one kroz koju ste ušli. Ili pet stotina. Vreme i prostor u Putevima nisu kao ovde. Različite staze i mostovi vode ka različitim mestima, a vreme koje je potrebno da se stigne do tamo razlikuje se u zavisnosti od staze kojom ste pošli. Bio je to čudesan dar, koji su vremena učinila još čudesnijim, jer Putevi nisu deo sveta koji vidimo oko nas, niti možda deo nekog drugog sveta; oni postoje paralelno. U to vreme, u svetu u kome su se ljudi čak i posle Slamanja borili poput životinja da prežive, Ogieri su mogli da putuju od jednog steddinga do drugog. I ne samo to — unutar Puteva nije bilo Slamanja. Između dva steddinga zemlja bi mogla da se rascepi i stvori duboku provaliju ili da se izdigne u planinske vence, ali na Putu između njih ništa se ne bi promenilo.
Kada su poslednji Aes Sedai napustili stedding, dali su Starešinama ključ, talisman, koji može da se upotrebi da bi se stvorili novi. Oni su nekako živi, ti Putevi i Kapije. Ja to ne razumem; nijedan Ogier nikada to nije shvatio, a rečeno mi je da su čak i Aes Sedai zaboravile. Godine su prošle i Izgnanstvo je okončano. Kada bi Ogieri s darom Aes Sedai pronašli stedding u koji su se Ogieri vratili iz Dugog lutanja, uzgajili bi Put dotle. Gradili smo gradove za ljude sa znanjem kamena koje smo stekli tokom Izgnanstva, i zasadili gajeve da pružaju utehu Ogierima koji su gradili, tako da ih Čežnja ne bi savladala. Do tih gajeva bili su uzgajeni Putevi. U Mafal Dadaranelu je postojao gaj, kao i Kapija, ali taj grad je bio uništen tokom Troločkih ratova. Nije ostao kamen na kamenu, a vrt je bio posečen i spaljen u troločkim vatrama.“ Bilo je jasno šta je za njega bio veći zločin.
„Gotovo je nemoguće uništiti Kapije“, reče Moiraina, „a i čovečanstvo. Još ima ljudi u Fal Dari, iako to više nije veliki grad koji su Ogieri sagradili, a Kapija i dalje stoji.“
„Kako li su ih napravili?“, upita Egvena. Zbunjeno je gledala u Moirainu i Loijala. „Aes Sedai, muškarci. Ako nisu mogli da koriste Jednu moć u steddingu, kako su mogli da načine Puteve? Ili da li su uopšte koristili Moć? Njihov deo Istinskog izvora bio je izopačen. Kao i danas. Ne znam mnogo o tome šta Aes Sedai mogu da urade, bar za sad. Možda je to glupo pitanje.“
Loijal poče da objašnjava: „Svaki stedding ima Kapiju na svojoj granici, ali spolja. Tvoje pitanje nije glupo. Otkrila si zašto se ne usuđujemo da idemo Putevima. Nisam čuo da je ijedan Ogier koristio Puteve. Po odluci Starešina, svih Starešina svih steddinga, niko ne sme to da učini, bio on čovek ili Ogier.
Puteve su načinili ljudi koji su upotrebljavali Moć koju je Mračni iskvario. Pre hiljadu godina, u vreme onoga što vi ljudi zovete Stogodišnji rat, Putevi su počeli da se menjaju. U početku polako, tako da niko nije ni shvatio, postali su memljivi i tmurni. A onda je tama pala duž mostova. Neke od onih koji su ušli više niko nikada nije video. Putnici su govorili o nečemu što ih gleda iz mraka. Broj nestalih se povećavao, a neki od onih koji su izašli, poludeli su. Besno su pričali o Machin Shinu, Crnom vetru. Lečiteljke Aes Sedai mogle su nekima od njih da pomognu, ali čak i uz lečenje oni nikada više nisu bili isti. I nikada se više nisu setili šta se desilo. A opet, izgledalo je kao da su se njihove kosti natopile tamom. Nikada se više nisu nasmejali i plašili su se zvuka vetra.“
Za trenutak čulo se samo predenje mačke kraj Moirainine stolice i pucketanje vatre iz koje su letele žiške. A onda Ninaeva gnevno uzviknu: „I ti očekuješ od nas da s tobom uđemo u to? Mora da si poludela!“
„A šta bi ti predložila da učinimo?“, tiho je upita Moiraina. „Sa Belim plastovima unutar Kaemlina, i Trolocima napolju? Seti se da samo to što sam ja ovde pruža izvesnu zaštitu od onoga što Mračni može da učini.“
Ninaeva se zavali, razdraženo uzdahnuvši.
„Nisi mi objasnila“, reče Loijal, „zašto bi trebalo da prekršim odluku Starešina. A ja uopšte ne želim da zakoračim na Puteve. Iako su često blatnjavi, putevi koje su ljudi napravili bili su mi sasvim dobri otkako sam napustio stedding Šangtai.“
„Ljudi i Ogieri, sve što živi, u ratuje s Mračnim“, odgovori Moiraina. „Svet uglavnom i ne zna za to, a oni koji znaju većinom se bore u čarkama i veruju da su to bitke. Dok svet odbija da poveruje, Mračnije možda nadomak pobede. U Zenici sveta ima dovoljno moći da se raščini njegov zatvor. Ako Mračni zna kako da potčini Zenicu sveta...“
Rand požele da su lampe u sobi upaljene. Veče se šunjalo preko Kaemlina, a vatra u kaminu nije dovoljno osvetljavala odaju. Želeo je da se rasteraju senke u sobi.
„A šta mi tu možemo da uradimo?“, uzviknu Met. „Zašto smo mi toliko važni? Zašto mi moramo da idemo u Pustoš? Pustoš!“
Moiraina nije govorila nimalo glasnije, ali njen zapovednički glas ispuni prostoriju. Fotelja kraj vatre u kojoj je sedela iznenada je izgledala kao presto. Odjednom se činilo da bi čak i Morgazin sjaj potamneo u njenom prisustvu. „Evo šta možemo da uradimo. Možemo da pokušamo. Ono što izgleda kao slučajnost, često je Šara. Tri niti su se ovde stekle, a svaka upozorava: Zenica. To ne može biti slučajnost; to je Šara. Vas trojica niste izabrali — Šara je izabrala vas. I vi ste ovde, gde se zna za opasnost. Možete da odstupite, i time možda osudite svet na propast. Bežanje i skrivanje neće vas spasti od tkanja Šare. Ili možete da pokušate. Možete da odete do Zenice sveta, vi, trojica ta’verena, tri središnje tačke Mreže postavljene tamo gde je opasnost. Dopustite da se Šara tamo tka oko vas i možda ćete spasti svet od Senke. Vi odlučujete. Ja ne mogu da vas nateram da idete.“