„Ja ću ići“, progovori Rand, pokušavajući da zvuči odlučno. Ma koliko naporno tražio prazninu, u mislima su se rojile slike. Tam, farma i stado na pašnjaku. Lepo su živeli; nikada nije zaista poželeo nešto više. Malo gaje utešilo kada je čuo da su se Met i Perin složili s njim. Zvučali su kao da su im usta bila suva koliko i njemu.
„Pretpostavljam da i Egvena i ja nemamo izbora“, reče Ninaeva.
Moiraina klimnu. „I vas dve ste sada na neki način deo Šare. Možda niste ta ’vereni — možda — ali ipak imate nekog uticaja. Znala sam to još od Baerlona. Sigurno su i Seni do sada to saznale. A i Ba’alzamon. Ali opet, vi možete da birate koliko i mladići. Možete da ostanete ovde i nastavite za Tar Valon kada mi ostali odemo.“
„Da ostanemo!“, uzviknu Egvena. „Da pustimo da vi ostali rizikujete dok se mi krijemo pod ćebadima? Ja neću!“ Pogleda Aes Sedai i malo ustuknu, ali njen prkos nije potpuno nestao. „Ja neću“, tvrdoglavo promrmlja.
„Pretpostavljam da to znači da ćemo obe poći s vama“, oglasi se Ninaeva kao da se pomirila sa sudbinom, ali oči joj zacakliše kada je dodala: „I dalje ti je potrebno moje bilje, Aes Sedai, sem ako iznenada nisi stekla neku sposobnost za koju ja ne znam.“ U njenom glasu čuo se izazov koji Rand nije shvatio, ali Moiraina samo klimnu glavom i okrenu se ka Ogieru.
„Pa, Loijale, sine Arenta sina Halanovog?“
Loijal dvaput zinu, trzajući ćubastim ušima, pa tek onda progovori: „Pa... Zeleni čovek. Zenica sveta. Spominju se u knjigama, naravno, ali zaista mislim da ih nijedan Ogier nije video, oh, poprilično dugo. Pretpostavljam... Ali zar to moraju biti Putevi?“ Moiraina klimnu, a duge obrve padoše tako da mu njihovi krajevi dotakoše obraze. „Pa dobro. Pretpostavljam da moram da vas provedem tuda. Starešina Haman bi rekao da sam to i zaslužio zato što sve vreme samo jurcam.“
„Onda, rešili smo“, reče Moiraina. „A sada, kada je to obavljeno, moramo odlučiti šta ćemo činiti dalje i kako.“
Planovi su se kovali do kasno u noć. Uglavnom je to govorila Moiraina, uz Loijalove savete kad se radilo o Putevima, ali saslušali bi pitanja i predloge i ostalih. Kada se smračilo, pridruži im se i Lan, i gvozdenim tonom, otežući, on dodade nekoliko primedbi. Ninaeva napravi spisak zaliha koje su im bile potrebne. Mimo je umakala pero u mastionicu, uprkos tome što je mrmljala sebi u bradu.
Rand je poželeo da može da se usresredi kao Mudrost. Neprestano se šetkao tamo-amo, kao da mu je to davalo snagu — ili da je potroši ili da se raspukne. Znao je da odlučio i da je samo tako i mogao da učini nakon svega što je čuo, ali to nije značilo da mu se dopada odlazak u Pustoš. Šajol Gul je bio tamo negde u Pustoši, preko Spaljenih zemalja.
Video je brigu i strah u Metovim očima. Znao je da se isto vidi i na njegovom licu. Met je sedeo sklopljenih ruku. Zglobovi su mu bili beli. Da ne steže ruke, pomisli Rand, čvrsto bi držao bodež iz Šadar Logota.
Perin uopšte nije delovao zabrinuto, ali s lica mu se moglo pročitati nešto još strašnije: umorno mirenje sa sudbinom. Izgledalo je kao da se borio s nečim dok nije posustao, i sada je čekao da ga to dokrajči. Ali ipak, ponekad...
„Moramo učiniti što nam je suđeno, Rande“, progovori Perin. „Pustoš...“ Žute oči se na tren zapališe vatrom žudnje. Zasijale su posred stegnutog i umornog lica kao da postoje same za sebe, odvojeno od velikog kovačevog šegrta. „U Pustoši se dobro lovi“, prošaputa on. A onda se strese, kao da je tek sada čuo šta je rekao, i na licu mu se ponovo ukaza umor.
A tek Egvena! Rand ju je jednog trenutka odvukao u stranu, kraj kamina, tako da oni koji su se dogovarali pored stola nisu mogli da ih čuju. „Egvena, ja...“ Njene oči, nalik velikim tamnim jezerima u kojima se davio, naterale su ga da stane i proguta knedlu. „Mračni juri mene, Egvena. Mene, Meta i Perina. Nije me briga šta Moiraina Sedai kaže. Ti i Ninaeva možete ujutru da krenete kući, ili u Tar Valon, ili kuda želite, i niko neće pokušati da vas zaustavi, ni Troloci ni Seni — niko, sve dok niste s nama. Idi kući, Egvena. Ili idi u Tar Valon. Ali idi.“
Očekivao je da će mu odbrusiti kako ona odlučuje kuda će ići i da on nema nikakvo pravo da joj govori šta da radi. Na njegovo iznenađenje, Egvena se nasmeja i dodirnu ga po obrazu.
„Hvala ti, Rande“, prošaputa. On trepnu i zatvori usta, a ona nastavi: „Znaš da ne mogu. Moiraina Sedai nam je rekla šta je Min videla u Baerlonu. Trebalo je da mi kažeš koje Min. Mislila sam... Pa, Min kaže da sam i ja umešana u sve ovo. I Ninaeva. Možda nisam ta ’veren“, zaplete jezikom pokušavajući da izgovori tu reč, „ali izgleda da Šara šalje i mene ka Zenici sveta. Šta god da te je uvuklo u ovo, uključilo je i mene.“
„Ali, Egvena...“
„Ko je Elejna?“
Gledao ju je na trenutak, a onda prosto izgovori istinu. „Ona je kći naslednica prestola Andora.“
Njene oči kao da planuše. „Ako ne možeš da budeš ozbiljan ni minut, Rande al’Tor, ne želim da razgovaram s tobom.“
Sa nevericom je posmatrao kako Egvena prilazi stolu. Nalaktila se pored Moiraine da bi čula šta Zaštitnik priča. Moram da razgovaram s Perinom, pomisli. On zna kako treba sa ženama.
Gazda Gil je ušao nekoliko puta, najpre da upali lampe, a onda da im lično donese hranu, i kasnije da ih izvesti o onome što se napol; u dešavalo. Beli plaštovi osmatrali su gostionicu s obe strane ulice. Došlo je do nereda kod kapija Unutrašnjeg grada, a Kraljičina garda je pohapsila ljude i s crvenim i s belim značkama. Neko je pokušao da iscrta Zmajev očnjak na ulaznim vratima, ali Lamgvin gaje šutnuo i tako nagnao u beg.
Ako je gostioničaru i bilo neobično što je Loijal s njima, to uopšte nije pokazivao. Odgovorio je na ono što ga je Moiraina pitala, ne pokušavajući da otkrije šta nameravaju. Svaki put kada bi dolazio, pokucao bi na vrata i sačekao da ih Lan otvori, kao da se nisu nalazili u njegovoj gostionici i njegovoj biblioteci. Kada ih je poslednji put posetio, Moiraina mu pruži svitak pergamenta, ispisan Ninaevinim urednim rukopisom.
„Neće biti lako u ovo doba noći“, reče on, odmahujući glavom dok je čitao spisak, „ali sve ću nabaviti.“
Moiraina uz spisak dodade i kesicu od isprane kože, koja zazvecka dok ju je ona pružala gostioničaru držeći je za uzice. „Dobro. I postarajte se da nas probude pre zore. Uhode će u to vreme biti najneopreznije.“
„Uzalud će gledati, Aes Sedai“, uz osmeh odgovori gazda Gil.
Zevajući, Rand se teturao s ostalima kada je trebalo da krenu, žudeći za kupkom i krevetom. Dok se trljao grubom tkaninom i velikim komadom žutog sapuna, slučajno pogleda na stolicu pored Metove kade. Vrh zlatnih kanija bodeža iz Šadar Logota virio je ispod ivice Metovog uredno složenog kaputa. I Lan ga je povremeno posmatrao. Rand se pitao da lije zaista bilo bezbedno biti blizu toga, kao što je Moiraina tvrdila.
„Misliš li da će moj tata ikada po vero vati u to?“, nasmej a se Met dok je trljao leđa četkom s dugom drškom. „Ja da spasavam svet? Moje sestre neće znati da li da se smeju ili da plaču.“
Činilo se da je sve isto kao i ranije. Rand požele da može da zaboravi na bodež.
Bilo je mračno kao u rogu kada su se on i Met konačno popeli do svoje sobe u potkrovlju. Oblaci su zaklanjali zvezde. Prvi put posle toliko vremena Met skinu odeću pre no što je legao, ali mirno je stavio i bodež pod jastuk. Rand ugasi sveću i uvuče se u krevet. Osećao je iskvarenost koja zrači iz drugog ležaja — nije dolazila od Meta, već je isijavala ispod njegovog jastuka. Zabrinuto razmišljajući o tome, Rand je i usnio.
Znao je odmah da je to san — jedan od onih snova koji nisu bili samo snovi. Stajao je zagledan u drvena vrata. Bila su tamna, ispucala i gruba od drvenih cepki. Vazduh je bio hladan i memljiv, a posvuda se osećala trulež. Voda je kapala u daljini. Taj zvuk tupo je odjekivao kamenim hodnicima.