Beg, kako ga je gazda Gil nazvao, zaista je bio veoma uzak. Bio je i čak i mračniji od dvorišta, ako je to uopšte bilo moguće. Visoki goli zidovi od cigle i kamena uzdizali su se s obe strane. Nad glavama im se video samo tanak kaiš crnog neba. Velike pletene košare koje su visile na tovarnom konju grebale su o zidove zgrade. Samar je bio pun zaliha za putovanje. Uglavnom su to bili ćupovi puni ulja. Na konjskim leđima je po dužini bio privezan svežanj motki, a na njihovom kraju ljuljao se fenjer. Na Putevima, upozorio je Loijal, bilo je mračnije od najcrnje noći.
Fenjeri napunjeni do polovine ljuljali su se u ritmu konjskog kasa i sudarali su se zvečeći. To nije bilo sasvim glasno, ali Kaemlin je bio tih pred zoru. Grad je ćutao. Činilo se da tupi metalni zveket odzvanja na milju daleko.
Kada su iz bega izašli na ulicu, Loijal krenu bez zastajkivanja. Izgledalo je da sada tačno zna kuda ide, kao da je staza koju je pratio postala jasnija. Rand nije shvatao kako je Ogier bio u stanju da pronađe Kapiju, a ni Loijalu to nije bilo sasvim jasno. Jednostavno je znao, rekao je; mogao je da je oseti. Loijal primeti da je to ravno pokušaju da objasni kako se diše.
Dok su žurili niz ulicu, Rand se osvrnu ka uglu gde je bio Kraljičin blagoslov. Prema Lamgvinovim rečima, nedaleko od tog ugla i dalje je bilo pola tuceta Belih plaštova. Motrili su na gostionicu, ali buka će ih zasigurno privući. Niko pošten nije bio na ulici u ovo vreme. Potkovice su odjekivale po kaldrmi poput zvona; fenjeri su zveketali kao da ih je konj namerno tresao. Neprestano se osvrtao sve dok nisu zamakli za sledeći ugao. Čuo je kako su i ostali uzdahnuli s olakšanjem kada su zamakli u drugu ulicu.
Loijal je izgleda išao pravo ka Kapiji, ne obazirući se kuda prolaze. Povremeno su išli niz puste široke avenije, na kojima je bio tek poneki pas u mraku. Potom bi žurili duž uličica koje su bile uske koliko i beg iz štale; ukoliko ne bi pazili kuda idu, u hodu bi stali na nešto gnjecavo. Ninaeva se tada tiho žalila zbog neprijatnih mirisa, ali nisu usporavali.
Tama je počela da bledi i da polako prelazi u sivilo. Nejasno svetlucanje zore bojilo je nebo iznad krovova na istoku. Nekoliko ljudi pojavi se na ulicama, dobro umotanih kako bi se zaštitili od jutarnje hladnoće, spuštenih glava, i dalje sanjajući o svojim krevetima. Uglavnom se nisu obazirali oko sebe. Samo je nekolicina pogledala kolonu ljudi i konja s Loijalom na čelu, ali samo jedan prolaznik ih je zaista i video.
Taj čovek je pogledao ka njima, baš kao i ostali, udubljen u misli. Odjednom se spotače i gotovo pade, okrećući se za njima. Stajao je, zaprepašćeno piljeći. Bilo je svetlo taman toliko da vidi siluete, ali i to je bilo dovoljno. Ako bi neko video samo Ogiera, u daljini, pomislio bi da je to visoki čovek koji vodi konja normalne veličine, ili običan čovek koji vodi niskog konja. Ali, sada je stajao pored drugih ljudi i Loijalu je visina mogla tačno da se odredi: bio je upola viši nego bilo koji čovek. Prolaznik pogleda u Ogiera i poče da beži, prigušeno uzviknuvši, dok mu se plašt vijorio.
Uskoro će ulice biti krcate ljudima — vrlo skoro. Rand primeti ženu koja je žurila nasuprot njima na drugoj strani ulice. Gledala je samo u pločnik ispred nogu. Neko od ljudi će ih uskoro primetiti. Nebo na istoku postalo je još svetlije.
„Tamo“, napokon Loijal progovori. „Ispod onoga.“ Pokaza ka radnji koja je bila zatvorena. Na platou ispred nje stajali su prazni stolovi, a platnene nadstrešnice su bile čvrsto smotane i masivna vrata zatvorena. Prozori na trgovčevom stanu, iznad radnje, bili su i dalje mračni.
„Ispod?“, uzviknu Met ispunjen nevericom. „Kako ćemo, za ime Svetlosti, da..
Moiraina podiže ruku i Met utihnu. Pokazala je da pođu za njom u uličicu iza radnje. I konji i ljudi su se zbili u prolaz između dve zgrade. Zbog senke koju su pravili zidovi, tuje bilo mračnije nego na ulici, i izgledalo je kao da je ponovo pala noć.
„Mora da negde postoje podrumska vrata“, promrmlja Moiraina. „Ah, da.“
Svetlost se iznenada razli. Lopta hladne svetlosti, velika poput pesnice, lebdela je iznad dlana Aes Sedai, prateći njenu ruku. Rand primeti da to nikoga nije zaprepastilo i pomisli kako to samo pokazuje kroz šta su sve prošli. Pronašla je vrata i postavila je svetlo blizu njih. Vratnice su bile gotovo u nivou zemlje, sa skobom koju su držale debele prečage i gvozdena brava veća od Randove šake i prekrivena rđom.
Loijal povuče bravu. „Mogu sve to da izlomim, zajedno sa skobom, ali biće toliko buke da će se čitavo susedstvo razbuditi.“
„Nećemo da oštetimo ono što pripada domaćinu ako ne moramo.“ Moiraina je neko vreme pažljivo proučavala bravu. Iznenada svojim štapom udari zarđalo gvožđe i brava se otvori.
Loijal žurno skinu bravu i širom otvori vrata, podižući ih. Moiraina je sišla niz stazu koja se ukazala. Osvetljavala je put svetlećom loptom. Aldieb je graciozno pošla za njom.
„Upalite fenjere i siđite“, prošaputa Moiraina. „Ima dovoljno prostora. Požurite. Uskoro će da svane.“
Rand užurbano skinu fenjere s motki na tovarnom konju, ali čak i pre no što se prvi upalio, primeti da može da vidi Metovo lice. Uskoro će se ulice napuniti ljudima, a trgovac će sići da otvori radnju. Sve će interesovati zastoje uličica puna konja. Met nešto nervozno promrmlja o konjima u zatvorenom, ali Randu ipak laknu kada je poveo svog konja niz stazu. Met krenu za njim gunđajući, ali nimalo ne zaostajući.
Randov fenjer se ljuljao na kraju motke i udarao je o tavanicu ako nije bio oprezan, a staza se nije dopala niti Crvenom, niti tovarnom konju. A onda je sišao i brzo se pomerio, praveći prolaz Metu. Moiraina pusti da njeno leteće svetlo zgasne, ali kada su im se ostali pridružili, fenjeri osvetliše odaju.
Podrum je bio iste širine i dužine kao i zgrada iznad njega. Prostor su uglavnom popunjavali stubovi od cigala. Pri dnu su bili uski, a kod tavanice i do pet puta širi. Izgledalo je kao da je čitava odaja popunjena redovima lukova. Bilo je dovoljno prostora, ali Rand se i dalje osećao skučeno. Loijal je glavom doticao tavanicu. Kao što se moglo i zaključiti po zarđaloj bravi, u podrum već dugo niko nije ulazio. Na podu je bilo samo nekoliko razbijenih buradi koja su bila napunjena koječime i prekrivena debelim slojem prljavštine. Prašina koja se podigla od prolaska toliko stopala svetlucala je na svetlosti fenjera.
Lan je poslednji ušao, i čim je Mandarb sišao niz stazu, on se pope da zatvori vrata.
„Krv i pepeo“, proškrguta Met, „zašto bi sagradili jednu od tih vratnica na ovakvom mestu?“
„Nije oduvek bilo ovako“, reče Loijal. Gromoviti glas Ogiera odjekivao je u odaji nalik na pećinu. „Ne oduvek. Nikako!“ Ogier je bio gnevan, zaprepašćeno shvati Rand. „Nekada je ovde raslo drveće. Tuje bilo svakojakih stabala koje je Ogier mogao da natera da raste. To drveće je bilo visoko i po stotinu hvatova. Senke grana i hladni povetarci raznosili su miris lišća i cveća i čuvali su uspomenu na mir steddinga. Sve to ubijeno je zbog ovog!“ Pesnicom udari stub.
Stub se zatrese pod njegovim udarcem. Rand je bio siguran da je čuo kako cigle pucaju. Vodopadi suvog maltera sručiše se niz zid.
„Ono što je već izatkano ne može biti raspleteno“, nežno reče Moiraina. „Drveće neće ponovo izniknuti ako ti srušiš ovu zgradu na nas.“ Obrve koje su mu pale na obraze učinile su da Loijal deluje još posramljenije. Čovek nikada ne bi mogao da izvede tako nešto. „Uz tvoju pomoć, Loijale, možda ćemo uspeti da sačuvamo gajeve koji i dalje stoje da ne padnu pod Senku. Doveo si nas do onoga što smo tražili.“
Kada je krenula ka jednom od zidova, Rand primeti da se taj razlikuje od ostalih. Drugi su bili od obične cigle; ovo je bio izvanredno obrađen kamen, prekriven kovitlacima lišća i loze, bledim čak i pod pokrivačem od prašine. Cigla i kamen bili su stari, ali nešto na tom kamenu govorilo je da je on postojao mnogo, mnogo pre no što su te cigle i stavljene u vatru. Zgrade koje su nestale pre mnogo vekova bile su sagrađene na onom što je već postojalo, a još kasnije ljudi su od toga napravili podrum. Jedan deo isklesanog kamenog zida, tačno u središtu, bio je raskošno ukrašen. Ma koliko umešno da je sve ostalo bilo urađeno, delovalo je kao gruba kopija u poređenju s ovim delom. Iako su bili načinjeni od tvrdog kamena, listovi su izgledali meko, kao da su zaleđeni u trenutku kada ih je nežni letnji povetarac zanjihao. Uprkos tome, na njima se videlo da su stariji od ostalih kamenih delova toliko koliko je taj zid bio stariji od cigala. Toliko, i više. Loijal je gledao u stenu kao da bi radije bio i na ulici s ruljom nego tu.