„Avendesora“, promrmlja Moiraina dodirnuvši trostruki kameni list. Rand pređe pogledom preko reljefa; nikada nije video ništa slično. „List Drveta života je ključ“, reče Aes Sedai i podiže kameni list.
Rand trepnu; iza sebe je čuo uzdah iznenađenja. Taj list se ni po čemu nije izdvajao od ostalih i delovao je kao da je deo zida. Sasvim lako, Aes Sedai ga postavi u šupljinu za jedan hvat niže. Trostruki list se uklopi tu, kao da je to mesto upravo predviđeno za njega, i postade još jednom deo celine. Čim se kameni ukras pomerio, promenilo se čitavo središte reljefa.
Sada je bio siguran da gleda kako lišće treperi na nekom povetarcu koji nije mogao da oseti. Gotovo mu se učini da je živo pod svom tom prašinom — tapi serija gustog prolećnog zelenila, u podrumu osvetljenom fenjerima. Isprva gotovo neprimetno, drveni reljef se otvori po sredini i delovi polako počeše da se razmiču, sve dok se nisu potpuno razdvojili. I naličje kapije bilo je istovetno urađeno — isti splet loza i lišća koje je izgledalo kao da treperi. Iza njih, tamo gde je trebalo da bude prašina, ili podrum sledeće zgrade, videli su se njihovi mutni obrisi koji su se nejasno presijavali.
„Čuo sam“, progovori Loijal, i tužan i preplašen, „da su Kapije nekada siju le kao ogledala. Davno, oni koji su ulazili na Puteve prolazili su kroz svetlosi sunca i neba. Davno.“
„Nemamo vremena“, reče Moiraina.
Lan prođe pored nje, noseći motku s fenjerom i vodeći Mandarba sa sobom Njegov senoviti odraz mu se približi, vodeći senovitog konja. Čovek i odraz kao da su zakoračili jedan u drugog na namreškanoj površini, a onda nestadoše. Crni pastuv ustuknu na trenutak dok su ga naizgled neprekinute uzde spajale s nejasnim oblikom sopstvene slike. Uzde se zategoše, a onda nestade i bojni at.
Na trenutak, svi u podrumu su stajali i gledali Kapiju.
„Brzo“, požurivala ih je Moiraina. „Ja moram proći poslednja. Ne možemo da ostavimo ovaj prolaz otvoren. Neko bi slučajno mogao da ga pronađe. Brzo“
Loijal zakorači u namreškanu površ, teško uzdišući. Zabacivši glavu, nje gov veliki konj pokuša da se otme, ali bio je provučen kroz tu površinu. I on nestadoše kao i Zaštitnik i Mandarb.
Rand gurnu fenjer u Kapiju, oklevajući, a ovaj utonu u sopstveni odraz. Stapali su se sve dok jedan i drugi nisu nestali. Natera se da nastavi da hoda, posmatrajući kako motka nestaje u sebe samu palac po palac, a onda i sam zakorači kroz kapiju. Otvori usta. Nešto ledeno zapliva mu preko kože, kao da prolazi kroz zid hladne vode. Vreme se oteglo; hladnoća je obuhvatala vlat po vlat kose i podrhtavala preko odeće nit po nit.
Odjednom, studen se rasprsnu kao mehur sapunice i on zastade da uhvati vazduh. Bio je unutar Puteva. Odmah ispred njega Lan i Loijal strpljivo su čekali kraj svojih konja. Svuda oko njih bilo je crnilo koje kao da se pružalo u nedogled. Fenjeri su stvarali sasvim neznatan oblak svetlosti oko sebe. Izgledalo je kao da nešto potiskuje svetlost, ili je proždire.
Rand se odjednom uznemiri i povuče uzde. Tovarni konj i Crveni dojurili su kroz Kapiju. Gotovo da su ga oborili. Rand je jedva ostao na nogama, teturajući se, i požuri ka Zaštitniku i Ogieru. Povukao je uplašene konje za sobom. Životinje su tiho njištale. Čak je i Mandarb delovao kao da ga teši to što su drugi konji tu.
„Hodaj polako kada prođeš kroz Kapiju, Rande“, upozori ga Loijal. „Na Putevima je... sve drugačije. Pogledaj.“
Pogleda u pravcu u kome je Ogier pokazivao, misleći da će videti isto prigušeno mreškanje. Umesto toga, kao kroz veliki komad zamagljenog stakla, u tmini, ugleda podrum. Prozor koji je gledao u podrum bio je obavijen tamom, stvarajući tako uznemiravajući osećaj čudne udaljenosti. Izgledalo je da, pored otvora, postoji još samo mrak. Rand to primeti uz drhtav smeh, ali Loijal je shvatio da on tako zaista misli.
„Mogao bi da ga potpuno obideš i ništa ne bi video sa druge strane. Ali ne bih ti to savetovao. Knjige jasno ne govore o tome šta je iza Kapija. Mislim da bi se tamo izgubio i da nikada više ne bi izašao.“
Rand odmahnu glavom i pokuša da se usredsredi na samu Kapiju, a ne na ono što je bilo iza nje, ali to je, opet, podjednako uznemiravalo. Požele da ima još nečega u ovoj tami, pored Kapije, u šta bi mogao da gleda. Kao da su u nekakvoj zamagljenoj daljini, Moiraina i ostali su se jasno videli u podrumu, ali izgledalo je da se kreću kao u snu. Svaki treptaj oka izgledao je kao nameran i izveštačen pokret. Met je hodao ka Kapiji kao da hoda kroz vodu. Činilo se da mu se noge kreću kao da plivaju.
„Točak se brže okreće u Putevima“, objasni Loijal. Pogleda tamu koja ih je okruživala i pogrbi se. „Svi koji nešto znaju o Putevima, znaju samo deliće istine. Bojim se onoga što ne znam o Putevima, Rande.“
„Mračni“, reče Lan, „ne može biti pobeđen bez rizika. Ali sada smo živi, a pred nama je nada da će tako i ostati. Nemoj da se predaješ dok te ne pobede, Ogiere.“
„Ne bi bio tako samouveren da si ikada ranije bio u Putevima.“ Uobičajena potmula grmljavina Loijalovog glasa bila je prigušena. Zagleda se u tminu, kao da je video nešto u njoj. „Nisam ni ja, ali video sam Ogiera koji je prošao kroz Kapiju i izašao iz nje. Ne bi tako govorio da si ga i ti video.“
Met prođe kroz kapiju i ponovo je normalno hodao. Za trenutak se zagleda u naizgled beskrajnu tamu, a onda potrča da im se pridruži. Njegov fenjer ljuljao se na motki, a konj je skakao iza njega. Skoro da ga je oborio. Ostali su prolazili jedno za drugim: Perin, Egvena i Ninaeva. Svako zastade zaprepašćeno ćuteći pre no što požuri da se pridruži ostalima. Svaki fenjer uvećavao je oblak svetla, ali ne onoliko koliko bi trebalo. Što je više svetlosti bilo, činilo se da tama postaje sve gušća, kao da se borila da se ne rastera.
Rand nije želeo da razmišlja o tome. Bilo je sasvim dovoljno što su tu. Nije bilo potrebe zamišljati da tama ima volju. Doduše, izgleda da su svi osećali pritisak. Nije bilo Metovih ironičnih primedbi, a Egvena je izgledala kao da želi da preispita odluku da ide s njima. Svi su ćutke posmatrali Kapiju, jedini prozor u poznati svet.
Naposletku je samo Moiraina ostala u podrumu, nejasno osvetljena fenjerom koji je nosila. Aes Sedai se i dalje kretala kao u snu. Šaka joj je milela do lista Avendesore. Sa ove strane bio je nisko u reljefu, primeti Rand, na istom mestu gde ga je stavila na suprotnom zidu. Moiraina ga izvuče i vrati tamo gde se ranije nalazio. Rand se iznenada zapita da li se i list na suprotnoj strani pomerio.
Aes Sedai je prošla, vodeći Aldieb, dok su se kamena vrata sasvim polako zatvarala za njom. Pošla je da im se pridruži. Svetlost fenjera nije obasjavala vrata pre no što su se zatvorila. Podrum se sve slabije video dok ga tmina ni je potpuno progutala. Samo slaba svetlost fenjera razbijala je tamu koja ih je pol puno okruživala.
Odjednom je izgledalo kao da su fenjeri bili jedino svetlo na svetu. Rand postade svestan da stoji zbijen rame uz rame s Perinom i Egvenom. Egvena ga razrogačeno pogleda i približi mu se, a Perin se nije ni pomerio kako bi mu napravio malo mesta. Bilo je nečeg utešnog u dodiru drugog ljudskog bića kada je čitav svet progutao mrak. Izgledalo je kao da Putevi teraju čak i konje da se što više stisnu jedni uz druge.
Naizgled bezbrižno, Moiraina i Lan uzjahaše, a Aes Sedai se nagnu, položivši ruke preko izrezbarenog štapa koji je počivao na visokoj jabuci sedla. „Treba da krenemo, Loijale.“