On se trgnu i brzo klimnu glavom. „Da. Da, Aes Sedai, u pravu si. Ne treba da ostanemo ovde ni minut duže no što je potrebno.“ Pokazao je ka širokoj beloj stazi na kojoj su stajali i Rand hitro ustuknu. I ostali iz Dve Reke učiniše isto. Randu se učini da je tlo puta nekada bilo ravno, ali sada je bilo prošarano rupi čama, kao da je boginjavo. Bela linija je na nekoliko mesta bila isprekidana „Ovaj put vodi od Kapije do prvog Putokaza. Odatle...“ Loijal se uznemireno obazre, a onda uzjaha s mnogo manje otpora nego ranije. Konj je imao najveće sedlo koje je glavni konjušar mogao da nađe, ali Loijal je jedva sedeo na njemu. Stopala su mu gotovo dodirivala tlo. „Ni minut duže no što je potrebno“, promrmlja. Ostali su nevoljno uzjahali. Ogier je jahao između Moiraine i Lana, sledeči belu liniju u mraku. Svi ostali su se zbili najviše što su mogli. Fenjeri su im se ljuljali iznad glava. Toliko fenjera bi osvetlilo čitavu kuću, ali na deset stopa od njih više se ništa nije videlo. Tama je zaustavila svetlost, kao da su se zraci odbijali o zid. Izgledalo je da se škripa sedla i udarci potkovica o kamen čuju samo dokle dopire svetlost.
Rand je neprestano posezao za mačem. Nije mislio da u tami ima nečega od čega bi mogao da se odbrani oružjem. Izgledalo je kao da ne postoji mesto na kome bi to nešto moglo biti. Mehur svetlosti oko njih bio je nalik bezizlaznoj pećini, potpuno okruženoj kamenom. Prostor u kome su bili uopšte se nije menjao, kao da konji kaskaju u mestu. Rand stegnu balčak, jer je pomislio da će stisak ruke odagnati teret koji ga je pritiskao. Prisećao se Tamovog učenja dok je stezao mač. Povremeno bi pronašao smirenost praznine. Ali težina bi se uvek vraćala, potiskujući prazninu, sve dok ona nije postala samo pećina u njegovim mislima. Onda je morao ponovo da počne, dodirujući Tamov mač da bi se prisetio.
Laknulo im je kada se konačno nešto pojavilo. Nije im smetalo što je to bila samo visoka kamena ploča, podignuta sjedne strane, koja se uspravila pred njima u mraku. Široka bela linija vodila je do njenog podnožja. Vijugave metalne krive pokrivale su široku površinu ploče. Skladne linije nejasno su podsećale Randa na lozu i lišće. Boginjavi bezbojni ožiljci ružili su i kamen i metal.
„Putokaz“, progovori Loijal namrštivši se, i nagnu se u sedlu primičući se krivudavom metalu koji je bio utisnut u kamen.
„Ogiersko pismo“, reče Moiraina, „ali toliko unakaženo da jedva mogu da razaznam šta piše.“
„I ja jedva mogu da razumem“, reče Loijal, „ali dovoljno da znam da treba da idemo ovuda.“ Loijal potera konja, skrećući kod Putokaza.
Svetlo je okrznulo i druge kamene oblike: mostovi koji su se gubili u tami, i blago nakrivljene staze bez ograda, koje su se uspinjale i spuštale. Između mostova i staza pružala se balustrada koja je sezala do čovečijih grudi. Ipak, činilo se da bi pad na tom mestu u svakom slučaju bio opasan. Balustrada je bila od običnog belog kamena, od jednostavnih krivi i oblina koje su se stapale u složene oblike. Randu se učini da je to već negde video, ali znao je da to samo njegova mašta pokušava da pronađe nešto poznato tu gde je sve neobično.
Loijal stade da pročita tekst na uskom kamenom stubu u podnožju jednog mosta. Klimnuvši glavom, potera konja na prelaz. „Ovo je prvi most na našem putu“, dobaci preko ramena.
Rand se zapita šta drži most. Škriputalo je dok su konjska kopita išla po nečemu, kao da se delići kamena mrve sa svakim korakom. Sve što je mogao da vidi bilo je prekriveno plitkim rupama. Neke su bile sićušne poput uboda iglom, a druge plitki krateri grubih ivica, široki čitav korak, kao da je padala kiša od kiseline ili da je kamen trulio. Bilo je pukotina i rupa i na zaštitnom zidu. Mestimično je potpuno nestao i na čitav hvat. Rand je znao da je most bio od čvrstog kamena koji je sezao sve do središta zemlje. Ipak, ono stoje video nateralo ga je da se ponada da će prelaz izdržati bar toliko dok oni ne pređu na drugu stranu. Gde god to bilo.
Most se ipak završavao na mestu koje je bilo isto kao i mesto sa koga je prelaz počinjao. Rand vide samo ono što je njihov mali oblak svetlosti obasjavao, ali bio je uveren da je to veliki prostor, poput nekog brda sa zaravnjenim vrhom, okružen mostovima i stazama. Loijal reče da se to zove Ostrvo. Tu je bio još jedan ispisan Putokaz. Rand je pretpostavljao da je on postavljen u središte Ostrva. Nije znao da li je bio u pravu. Loijal je čitao, a onda ih je poveo uz jednu stazu koja se neprestano uspinjala.
Nakon prolaska strmom stazom, uz stalno krivudanje, stigli su na još jedno Ostrvo koje je bilo isto kao ono odakle su krenuli. Rand pokuša da zamisli krivinu staze i odustade. Nemoguće da je ovo Ostrvo tačno iznad onog drugog. To je nemoguće.
Loijal pročita još jednu ploču ispisanu ogierskim pismom, pronađe još jedan stub sa znakom, i povede ih preko drugog mosta. Rand više nije znao u kom smeru idu.
U njihovom mehuru svetlosti u tami mostovi su nalikovali jedan na drugi, s tim što su neki imali procepe u svojim zaštitnim zidovima, a neki nisu. Ostrva su se razlikovala samo po tome koliko su Putokazi bili oštećeni. Rand izgubi predstavu o vremenu; nije čak bio ni siguran koliko su mostova prešli, ili koliko su staza prejahali. Ali Zaštitnik mora da je imao sat u glavi. Tek što Raiul oseti prvi ujed gladi, Lan tiho izgovori da je podne i sjaha da razdeli hleb, siri suvo meso s tovarnog konja. Ovoga puta bio je red na Perina da ga vodi. Bili su na jednom Ostrvu, a Loijal je bio zauzet tumačenjem pravaca na Putokazu.
Met poče da silazi s konja, ali Moiraina reče: „Vreme je suviše dragocenu u Putevima da bismo ga traćili. Za nas, isuviše vredno. Zaustavićemo se kada bude trebalo da prenoćimo.“ Lan već uzjaha Mandarba.
Rand izgubi apetit na pomisao o spavanju na Putevima. Tu je bila neprekidna noć, ali ne ona vrsta noći na koju su navikli. Ali ipak je jeo dok je jahao, kao i svi ostali. Nije mu bilo zgodno da žonglira hranom, motkom s fenjerom i uzdima, ali uprkos umišljenom nedostatku apetita, poliza i poslednje mrvice hleba i sira sa šaka i pomisli čežnjivo na još malo hrane. Čak mu se učini da Putevi i nisu toliko loši, ni blizu onome što je Loijal pričao. Možda su bili teški kao vazduh pred oluju, ali sve je bilo isto. Ništa se nije dešavalo. Putevi su bili gotovo dosadni.
A onda tišinu prekinu iznenađeno Loijalovo gunđanje. Rand se uspravi u uzengijama da pogleda iznad Ogiera i proguta knedlu zbog onoga stoje video. Oni su bili na sredini mosta, a samo nekoliko stopa ispred Loijala most se krezubo završavao u tami.
45
Ono što prati u tami
Svetlost fenjera bila je dovoljna da osvetli suprotnu stranu koja je štrčala iz mraka poput slomljenog zuba nekog diva. Loijalov konj nervozno uda ri kopitom i rasklimani kamen pade u gluvu tamu ispod njih. Ako je i udario o tlo, Rand to nije čuo.
On potera Crvenog bliže procepu. Ispruži fenjer na motki što dalje, ali ničeg nije bilo. Crnilo je bilo i iznad i ispod, gušeći svetlost. Ako je provalija i imala dno, ono je moglo biti na dubini od hiljadu stopa. Ili ga uopšte nije bilo. Ali na suprotnoj strani ugleda staje pod mostom, šta ga drži. Ništa. Bio je debeo manje od jednog hvata, a pod njim baš ničeg nije bilo.
Kamen na kome su stajali iznenada mu se učini tanak kao papir, a beskrajna praznina poče da ga vuče preko ivice. Fenjer i motka odjednom su izgledali toliko teški da je klizio iz sedla. Rand odmaknu konja što dalje od ambisa, podjednako oprezno kao i kada je prilazio.
„Do ovoga si nas dovela, Aes Sedai?“, reče Ninaeva. „Sve ovo smo prešli samo da bismo shvatili da treba da se vratimo u Kaemlin?“
„Ne moramo da se vratimo“, reče Moiraina. „Bar ne do Kaemlina. Duž Puteva mnogo staza vodi do raznih gradova. Vratićemo se samo toliko da Loijal pronađe drugu stazu koja će voditi do Fal Dare. Loijale? Loijale!“