Egvena odlučno spusti šolju. „Ne znam da li je još neko umoran, ali ja idem da spavam.“
Dok se ona umotavala u svoju ćebad, Perin gumu Randa i namignu mu. Rand mu gotovo nesvesno uzvrati osmeh. Svetlost me spalila ako se ovoga puta, za promenu, nisam izvukao. Voleo bih da umem sa ženama kao Perin.
„Možda bi, Rande“, nestašno reče Met, „trebalo da kažeš Egveni za ćerku farmera Grinvela, Elsu.“ Egvena podiže glavu i prostreli pogledom najpre Meta, a potom i Randa.
Rand hitro ustade i zgrabi ćebad. „Trebalo bi svi da idemo na spavanje.“
Svi iz Emondovog Polja počeše da traže svoju ćebad, pa i Loijal. Moiraina je sedela i pijuckala čaj. I Lan. Zaštitnik kao da nije ni nameravao da spava, niti mu je to bilo potrebno.
Čak i dok su se ušuškavali za spavanje, niko nije želeo da se odmakne od ostalih. Izgledali su kao gomilice umotane u ćebad, zbijeni oko uljarice. Gotovo da su se doticali.
„Rande“, prošaputa Met, „da li se desilo nešto između tebe i Min? Jedva sam je video. Ona jeste lepa, ali izgleda da ima godina koliko i Ninaeva.“
„A šta s tom Elsom?“, dodade Perin sa suprotne strane. „Da li je lepa?“
„Krv i pepeo“, promumla Rand, „zar ne smem čak ni da popričam s devojkom? Vas dvojica ste gori od Egvene.“
„Kao što bi Mudrost rekla“, šaljivo ga prekori Met, „pazi šta govoriš. Pa, ako nećeš da pričaš o tome, ja ću malo da odspavam.“
„Dobro“, progunđa Rand. „Prvi put kažeš nešto pristojno.“
Ali, nisu zaspali tako lako. Tvrdi kamenje žuljao kako god bi se Rand okrenuo. Mogao je da oseti neravnine kroz ćebad. Nije mogao da zamisli da je na nekom drugom mestu osim na Putevima, a njih su stvorili ljudi koji su razrušili svet, a Mračni izopačio. Stalno se prisećao porušenog mosta i praznine ispod njega.
Kada se okrenuo na drugu stranu, video je da ga Met posmatra. Zapravo, gledao je kroz njega. Zaboravili su na zadirkivanje čim su se setili tame koja ih obavija. Rand se ponovo okrenu i vide da su i Perinove oči otvorene. Na Perinovom licu bilo je manje straha no na Metovom, ali ležao je s rukama položenim na grudima. Zabrinuto je lupkao prstima.
Moiraina im je prišla, klekla pored svakog od njih i nagnula se da im nešto šapne. Rand nije mogao da čuje šta je rekla Perinu, ali on prestade da lupka prstima. Kada se nagnu prema Randu, približivši se toliko da su im se lica skoro dodirivala, prošaputa glasom punim utehe: „Čak i ovde, tvoja sudbina te štiti. Ni Mračni ne može sasvim da promeni Šaru. Bezbedan si od njega dok god sam ja blizu. Tvoji snovi su bezbedni. Za još neko vreme, tvoji snovi su bezbedni.“
Dok je prolazila pored njega idući ka Metu, Rand se zapita da li je mislila da je sve to tako jednostavno: da je dovoljno da mu kaže da je bezbedan i da će on smesta poverovati. Ali ipak, nekako se osećao bezbednim — barem bezbednijim. Razmišljajući o tome, utonu u san bez snova.
Lan ih probudi. Rand se upita da li je Zaštitnik uopšte i spavao; nije izgledao umorno poput onih koji su odležali nekoliko sati na tvrdom kamenu. Moiraina dozvoli da skuvaju čaj, ali samo po jednu šolju. Doručkovali su u sedlima. Loijal i Zaštitnik su ih predvodili. Obrok je bio isti kao i prethodni: hleb, meso i sir. Rand pomisli da bi to čoveku lako moglo da dozlogrdi.
Ubrzo nakon što su pojeli i poslednje mrvice, Lan prošaputa: „Neko nas prati. Ili nešto.“ Bili su na sredini mosta. Njegovi krajevi bili su skriveni u tami.
Met istrže strelu iz svog tobolca, i pre no što su stigli da ga spreče, odape luk u tamu iza njih.
„Znao sam da nije trebalo ovo da uradim“, promrmlja Loijal. „Nikad nemoj da imaš posla s Aes Sedai, sem u steddingu.“
Lan odgumu luk pre no što je Met mogao da stavi još jednu strelu. „Prekini s tim, seoski idiote. Ne znamo ko je to.“
„Samo si tu siguran s njima“, nastavi Ogier.
„Šta bi moglo biti na ovom mestu sem nekog zla?“, ljutito odvrati Met.
„Tako Starešine kažu. Trebalo je da ih slušam“, nije prekidao Ogier.
„Kao prvo, mi“, suvo reče Zaštitnik.
„Možda je to još neki putnik“, progovori Egvena s nadom u glasu. „Možda Ogier.“
„Ogieri su dovoljno pametni da ne koriste Puteve“, odgovori Loijal škrgućući. „Svi sem Loijala, koji je sasvim bez pameti. Starešina Haman je to oduvek govorio, a i u pravu je.“
„Šta osećaš, Lane?“, upita Moiraina. „Da li je to nešto što služi Mračnome?“ Zaštitnik lagano odmahnu glavom. „Ne znam“, rekao je kao da je i sam iznenađen. „Ne mogu da odredim. Možda je to zbog Puteva i izopačenosti. Osećam da nešto nije kako treba. Ali ko god da je, ili šta god da je, ne pokušava da nas sustigne. Skoro nas je stigao na poslednjem Ostrvu i pobegao je preko mosta, da se ne bismo susreli. Ako bih malo zaostao, možda bih mogao da ga iznenadim i vidim koje, ili šta je.“
„Ako ostaneš iza nas, Zaštitniče“, odlučno reče Loijal, „zauvek ćeš ostati u Putevima. Čak i da možeš da čitaš ogiersko pismo, nikada nisam ni čuo ni pročitao za nekog čoveka koji bi mogao da pronađe svoju stazu s nekog Ostrva bez ogierskog vodiča. Razumeš li naše pismo?“
Lan ponovo odmahnu glavom, a Moiraina reče: „Nećemo ga dirati sve dok ne on nas ne dira. Nemamo vremena. Vreme nam izmiče.“
Dok su silazili s mosta na sledeće Ostrvo, Loijal reče: „Ako se tačno sećam poslednjeg Putokaza, ovde počinje staza koja vodi ka Tar Valonu. Još pola dana puta, nešto manje no što će nam biti potrebno da stignemo do Mafal Dadaranela. Siguran sam da...“
Loijal ućuta kada njihovi fenjeri osvetliše Putokaz. Na vrhu ploče kamen je bio izgreban duboko uklesanim pravim i oštrim linijama. Lan više nije skrivao uznemirenost. Blago se uspravio u sedlu, ali Randu se učini da je Zaštitnik mogao da oseti sve oko sebe, čak i kako ostali dišu. Lan potera svog pastuva oko Putokaza, obilazeći ga u sve većem krugu. Jahao je kao da je očekivao napad, ili kao da je imao namera da napadne.
„Ovo je mnogo toga objasnilo“, tiho reče Moiraina, „i plaši me. Mnogo. Trebalo je da pretpostavim. Sva ova izopačenost, raspadanje. Trebalo je da pretpostavim.“
„Šta da pretpostaviš?“, oštro upita Ninaeva, a Loijal progovori: „Šta je to? Koje ovo učinio? Za ovo nikada nisam ni video ni čuo.“
Aes Sedai im mimo saopšti: „Troloci.“ Nije se obazirala na njihova prestravljena lica. „Ili Seni. To su troločke rane. Troloci su otkrili kako da uđu u Putove. Mora da su tako neprimećeno stigli u Dve Reke — kroz Kapiju u Maneterenu. Postoji bar jedna Kapija u Pustoši.“ Pogledala je ka Lanu pre no što je nastavila; Zaštitnik se toliko udaljio da se videlo samo nejasno svetlo njegovog fenjera. „Maneteren je bio uništen, ali gotovo ništa ne može da uništi Kapiju. Jedino tako su Seni mogle da okupe malu vojsku oko Kaemlina, a da ne podignu uzbunu u svim zemljama između Pustoši i Andora.“ Moiraina zastade i zamišljeno dotače usne. „Ali i dalje ne znaju sve staze, inače bi nagrnuli u Kaemlin kroz Kapiju kojom smo mi prošli. Da.“
Rand se naježi. Mogli su da prođu kroz Kapiju i otkriju Troloke koji ih čekaju u tami. Stotine njih, možda hiljade izvitoperenih divova s napola životinjskim licima reže dok jure kroz tminu da ubiju. Ili nešto još gore.
„Ne prolaze Putevima baš tako lako“, uzviknu Lan. Njegov fenjer nije bio udaljen više od dvadeset koraka, ali onima oko Putokaza činilo se da je svetlo samo daleka nejasna prigušena lopta. Moiraina ih povede do njega. Rand požele da nema ništa u stomaku kada ugleda ono što je Zaštitnik otkrio.
Zamrznuta tela Troloka nalazila su se u podnožju jednog od mostova. Bili su zaleđeni u trenutku dok su mlatili oko sebe kukastim sekirama i srpolikim mačevima. Sive i rupičaste kao i kamen, ogromne telesine bile su napola utonule u nateklu površinu punu mehura. Neki od mehura su pukli, otkrivši druga lica s gubicama, zauvek iskežena u strahu. Rand je čuo kako neko povraća iza njega, i proguta knedlu da se ne bi i on pridružio. To je bila užasna smrt, čak i za Troloke.