Most se završavao nekoliko stopa iza Troloka. Stub sa znakom bio je skrhan u hiljadu komadića.
Loijal bojažljivo sjaha, motreći na Troloke, kao da je mislio da bi mogli da ožive. Hitro pretraži ostatke stuba, pokupivši pismo na metalu koje je bilo usečeno u kamen, a onda nespretno uzjaha. „Ovo je bio prvi most na stazi do Tar Valona“, reče.
Met je brisao usta nadlanicom. Odvrati glavu od Troloka. Egvena pokri rukama lice. Rand potera konja bliže Beli i uhvati je za rame, a ona se okrenu u sedlu i zagrli ga, tresući se. I on požele da to može da učini. Sprečavalo ga je samo to što ju je držao u zagrljaju.
„Dobro je što još ne idemo u Tar Valon“, reče Moiraina.
Ninaeva se okrenula ka Aes Sedai. „Kako možeš da budeš tako mirna? To se moglo i nama desiti!“
„Možda“, smireno reče Moiraina. Ninaeva stisnu zube tako snažno da je Rand mogao da čuje škrgutanje. „Ali, mnogo je verovatnije“, staloženo nastavi Moiraina, „da su ljudi, Aes Sedai, koji su načinili Puteve, postavili zaštitu, ugrađene zamke za stvorenja Mračnoga. Mora da su se tada plašili toga, pre no što su Poluljudi i Troloci proterani u Pustoš. U svakom slučaju, ovde ne smemo da se zadržavamo. Ma kojim putem da krenemo, napred ili nazad, moguće je da ćemo na njemu naići na zamku. Ako ne naiđemo na jednoj stazi, naići ćemo na drugoj. Loijale, znaš li gde je sledeći most?“
„Da. Da, nisu upropastili taj deo Putokaza, hvala Svetlosti.“ Loijal je prvi put bio voljan koliko i Moiraina da krenu dalje. Poterao je svog velikog konja još pre no što je ona završila.
Još dva mosta Egvena nije ispuštala Randovu ruku. Bilo mu je žao kada ga je na kraju pustila, promrmljavši izvinjenje i usiljeno se osmehujući. To nije bilo samo zbog toga što mu je bilo prijatno da ga tako drži. Bilo je lakše biti hrabar ukoliko je postojao neko kome je bila potrebna zaštita.
Moiraina možda nije verovala u postojanje zamke postavljene za njih, ali, uprkos tome stoje pričala o žurbi, naterala ih je da putuju sporije no ranije. Terala ih je da zastanu pre no što bi ih pustila da stupe na sledeći most ili na novo Ostrvo. Poterala bi Aldieb i ispružila ruku pipajući nešto u vazduhu. Nikome, čak ni Loijalu ni Lanu, nije bilo dozvoljeno da krenu dalje dok ona to ne bi rekla.
Randu nije preostalo ništa drugo nego da veruje u to što je Moiraina rekla o zamkama, ali ipak je posmatrao tamu oko sebe, kao da je mogao da vidi dalje od deset stopa. Naprezao je sluh ne bi li nešto čuo. Ako su Troloci mogli da koriste Puteve, onda je ono što ih je pratilo, šta god to bilo, moglo da bude još jedno stvorenje Mračnoga. Ili više od jednog. Lan je rekao da to ne može da proceni na Putevima. Ali prelazili su most za mostom, ručali u sedlu, a potom su išli preko još prelaza; jedino što je mogao da čuje bila je samo škripa sedala i konjska kopita. Ponekad bi čuo i kako neko od ostalih kašlje, ili mrmlja sebi u bradu. Kasnije je čuo i vetar u daljini, negde u tmini. Nije mogao da odredi odakle dolazi taj zvuk. Isprva je mislio da samo umišlja, ali ubrzo je bio sasvim siguran.
Kako bih voleo da ponovo osetim vetar, čak i hladan.
Rand iznenada trepnu. „Loijale, zar ti nisi rekao da u Putevima nema nikakvog vetra?“
Loijal zauzda konja nadomak sledećeg Ostrva i nagnu glavu da oslušne. Lice mu je postajalo sve bleđe, i on obliznu usne. „Machin Shin“, promuklo prošaputa. „Crni vetar. Svetlost nas obasjala i zaštitila. To je Crni vetar.“
„Koliko još mostova ima?“, oštro upita Moiraina. „Loijale, koliko još mostova?“
„Dva. Mislim, još dva.“
„Pa hajde onda“, uzviknu Moiraina i potera Aldieb na Ostrvo.
„Brzo ih nađi!“
Loijal je mrmljao sebi u bradu, ili nekome ko ga je slušao, dok je proučavao Putokaz. „Izašli su ludi, vrišteći o Machin Shinu. Svetlost nam pomogla! Čak i oni koje su Aes Sedai mogle da izleče, oni...“ Brzo osmotri kamen i krenu galopom prema mostu, vičući: „Ovuda!“
Ovog puta Moiraina nije stala kako bi proverila put. Sve ih je poterala u galop. Most je podrhtavao pod konjima, a fenjeri se divlje ljuljali iznad glava. Loijal brzo pogleda sledeći Putokaz i okrenu svog velikog konja kao da je trkački pastuv, ne zaustavljajući se ni za tren. Zvuk vetra bivao je sve jači. Rand je mogao da ga čuje uprkos topotu kopita po kamenu. Pratio ih je i bio je sve bliži.
Nisu se mučili sa sledečim Putokazom. Čim je svetlost fenjera pala na belu liniju koja je išla od njega, poleteše tuda, neprekidno galopirajući. Ostrvo je nestalo iza njih, i ostao je samo rupičasti sivi kamen pod nogama i bela linija. Rand je disao toliko teško da više nije bio siguran da li može da čuje vetar.
Vrata su se pojavila iz tame. Bila su izrezbarena lozom i stajala su u tmini, kao sićušni deo nekog zida u noći. Moiraina se nagnu u sedlu, posegavši rukom prema reljefu, i iznenada se ispravi. „List Avendesore nije ovde!“, uzviknu. „Nema ključa!“
„Svetlosti!“, povika Met. „Prokleta Svetlosti!“ Loijal podiže glavu i žalobno zajauka, nalik kriku umirućeg.
Egvena uhvati Randa za ruku. Usne su joj drhtale, ali samo ga je gledala. On položi ruku preko njene, nadajući se da nije delovao preplašenije od nje. Ali bio je uplašen. Vetar je zavijao kod Putokaza koji su prošli. Pomisli da gotovo može da čuje glasove u huku vetra. Vrištali su poganosti koje su, bez obzira što ih je samo upola razumeo, naterale stomačnu kiselinu da mu se popne u grlo.
Moiraina diže svoj štap i plamen suknu s njegovog kraja. Nije to bio čisti beli plamen koga se Rand sećao iz Emondovog Polja i bitke pre Šadar Logota. Bolesno žutilo mešalo se sa vatrom i nejasnim tačkicama crnila, nalik na čađ. Tanak nakiseli dim dizao se od plamena. Taj smrad natera Loijala da se zakašlje, a konji su nervozno poigravali. Ipak, Moiraina usmeri plamen prema vratima. Dim zagreba Randovo grlo i zapeče ga u nosu.
Kamen se topio kao puter, lišće i loza su sagorevali u plamenu i nestajali. Aes Sedai je pomerala vatreni snop najbrže što je mogla, ali trebalo je vremena da se iseče dovoljno veliki otvor kroz koji će svi proći. Randu je izgledalo kao da linija istopljenog kamena mili poput puža. Ogrtač mu se pomeri, kao da ga je zavijorio povetarac, a srce mu zastade.
„Mogu da ga osetim“, drhtavo reče Met. „Svetlosti, mogu da ga osetim!“
Plamen zgasnu, a Moiraina spusti svoj štap. „Gotovo“, reče. „Bar do pola.“
Tanka linija išla je preko kamenog reljefa. Randu se učini da može da vidi svetlost kroz pukotinu — nejasnu, ali ipak svetlost. Uprkos tome što su bili prosečem, dva velika povijena kamena okrajka i dalje su stajala — polukrugovi u oba krila. Otvor je bio dovoljno veliki da svi projašu, iako bi Loijal možda morao da se pribije uz svog konja. Biće dovoljno veliki kada se kameni odsečci uklone. Rand se zapita koliko su oba teška. Hiljadu funti? Više? Možda ćemo uspeti ako svi sjašemo i poguramo. Možda ćemo moći da oborimo jedan od njih pre no što vetar pristigne. Nalet vetra pomeri njegov ogrtač. Pokušao je da ne sluša povike glasova.
Kada se Moiraina odmače, Mandarb pojuri napred, pravo prema vratima. Lan se pognu u sedlu. U poslednjem trenutku, bojni konj se okrenu da udari kamen sapima, baš kao što su ga naučili da udara druge konje u bici. Kamen tresnu prevrnuvši se, a Zaštitnik i njegov konj proleteše u zaletu kroz zamagljeno mreškanje Kapije. Kroz nju je dopirala svetlost poznog jutra. Bila je bleda i nejasna, ali Randu je izgledalo kao da mu podnevno sunce sija pravo u lice.
Na drugoj strani vrata Lan i Mandarb toliko su usporili da je izgledalo kao da mile. Lagano su teturali dok je Zaštitnik zauzdavao konja i okretao ga prema vratima. Rand nije čekao. Gurnuvši Belinu glavu prema otvoru, udari čupavu kobilu po sapima. Egvena je imala tek toliko vremena da se iznenađeno osvrne ka njemu, pre no što je Bela iznese iz Puteva.