Na farmi blizu puta samo jedno pile čeprkalo je po dvorištu. Krilo vrata na ambaru kloparalo je na vetru; drugo krilo je visilo, jer mu je donja šarka bila polomljena. Visoka kuća, koja je Randu iz Dve Reke izgledala neobično sa svojim šiljatim drvenim krovom što se spuštao skoro do zemlje, bila je mirna i tiha. Nije bilo pasa da laju na njih. Kosa je ležala nasred dvorišta; vedra su bila pobacana na gomilu pored bunara.
Moiraina se namršti gledajući kuću dok su prolazili kraj nje. Ona podignu Aldiebine uzde i bela kobila ubrza korak.
Mladići i devojke iz Emondovog Polja bili su se zbili oko Loijala, odmah iza Zaštitnika i Aes Sedai.
Rand odmahnu glavom. Nije mogao ni da zamisli da je ovde ikada nešto raslo. Ali nekada nije mogao da zamisli ni Puteve. Čak i sada, kada je prošao kroz njih, sećanje na njih je iščilelo.
„Mislim da ovo nije očekivala“, tiho reče Ninaeva, pokazujući rukom na prazne farme kraj kojih su prolazili.
„Kuda su svi otišli?“, reče Egvena. „Zašto? Nedavno su napustili kuće.“
„A kako ti znaš?“, upita Met. „Ona ambarska vrata izgledaju kao da možda čitave zime ovde nije bilo nikog.“ I Ninaeva i Egvena pogledaše ga kao da je sišao s uma.
„Zavese na prozorima“, strpljivo reče Egvena. „Suviše su tanke za zimske zavese, čak i ovde. S obzirom na hladnoću, nijedna žena ih ne bi stavila na prozore duže od nedelju ili dve, a možda i manje.“ Mudrost klimnu glavom.
„Zavese“, nasmeja se Perin. Kada ga obe žene pogledaše podignutih obrva, osmeh mu nestade s lica. „Oh, u pravu ste. Ona kosa nije dovoljno zarđala ako je stajala duže od nedelju dana napolju. Čak i ako nisi primetio zavese, Mete, to je trebalo da primetiš.“
Rand pogleda Perina ispod oka, pokušavajući da ne pilji u njega. Bolje je video od Perina — ili je to bilo nekada, kada su zajedno lovili zečeve — ali ni on nije mogao dovoljno dobro da vidi sečivo one kose da bi primetio rđu.
„Baš me briga kuda su otišli“, progunđa Met. „Želim samo da pronađem neko mesto da se zgrejem. I to što pre.“
„Ali zašto su otišli?“, promrmlja Rand sebi u bradu. Pustoš nije bila daleko odavde. Pustoš, u kojoj su bili svi Troloci i Seni — bar oni koji ih nisu jurili po Andora. U tu Pustoš su se oni zaputili.
Dovoljno glasno da bi ga ostali čuli reče: „Ninaeva, možda ti i Egvena ne morate da idete do Zenice s nama.“ Dve žene ga pogledaše kao da bunca, ali pošto je Pustoš bila tako blizu, morao je da pokuša bar još jednom. „Možda je dovoljno da samo budete blizu. Moiraina nije rekla da morate da pođete. Niti ti, Loijale. Mogli biste da ostanete u Fal Dari dok se mi ne vratimo. Ili biste mogli da krenete za Tar Valon. Možda će proći neki trgovački karavan, ili bi Moiraina čak mogla i da unajmi kočiju. Sreli bismo se u Tar Valonu, kada se sve ovo završi.“
„Ta ’veren Loijalov uzdah bio je poput udaljene grmljavine na obzorju. „Ti kovitlaš živote oko sebe, Rande al’Tor, ti i tvoji prijatelji. Tvoja sudbina određuje naše.“ Ogier sleže ramenima. Širok osmeh iznenada mu obasja lice. „Sem toga, susret sa Zelenim čovekom je događaj. Starešina Haman uvek priča o svom susretu s njim, kao i moj otac i većina Starešina.“
„Toliko njih?“, reče Perin. „Priče govore da je teško pronaći Zelenog čoveka, a niko ne može dvaput da ga nađe.“
„Dvaput ne“, složio se Loijal. „Ali opet, ja ga nikada nisam sreo, a niste ni vi. Izgleda da ne izbegava Ogiere koliko vas ljude. On zna toliko mnogo o drveću. Čak i Pesme drveća.“
Rand reče: „Pokušavam da kažem da...“
Mudrost ga preseče. „Ona kaže da smo i Egvena i ja deo Šare. Sve je prepleteno s vama trojicom. Rekla je da ima nečega u načinu na koji je taj deo Šare izatkan što bi moglo da zaustavi Mračnoga. I ja joj verujem. Suviše toga se desilo da joj ne bih verovala. Ali ako Egvena i ja odemo, da li ćemo promeniti nešto u Šari?“
„Pokušavam samo da...“
Ninaeva ga ponovo prekinu, ovog puta veoma oštro. „Znam šta pokušavaš.“ Gledala ga je sve dok nije počeo nelagodno da se meškolji u sedlu, a onda joj izraz na licu postade nešto blaži. „Znam šta pokušavaš, Rande. Ni najmanje ne, volim nijednu Aes Sedai, a ovu pogotovo ne. Još manje mi se sviđa odlazak u Pustoš, ali najmanje od svega volim Oca laži. Ako vi momci... vi ljudi, radite ono što se mora, a radije biste radili nešto sasvim drugo, zašto misliš da bih ja učinila nešto manje od toga? Ili Egvena?” Izgledalo je da nije očekivala odgovor. Podigavši uzde, ona se namršti gledajući prema Aes Sedai koja je jahala pred njima. „Pitam se da li ćemo uskoro stići u tu Fal Daru ili ona namerava da zanoćimo usred svega ovoga?”
Kada je ona poterala konja u kas prema Moiraini, Met reče: „Nazvala nas je ljudima. Koliko juče je govorila da nas ne bi trebalo puštati s povoca, a sada kaže da smo ljudi.“
„Tebe i dalje ne bi trebalo puštati s povoca”, reče Egvena, ali Rand nije bio uveren da to zaista misli. Ona primače Belu Randovom riđanu i progovori tiho, tako da niko od ostalih nije mogao da je čuje, iako je Met to pokušao. „Samo sam igrala s Aramom, Rande“, prošaputa. Nije ga gledala. „Nećeš mi zameriti što sam igrala s nekim koga nikada više neću videti?”
„Ne“, odgovori joj. Šta joj bi da sada priča o torne? „Naravno da ne.“ Ali iznenada se seti nečega što mu je Min rekla u Baerlonu. Činilo se da su prošle stotine godina od tada. Ona nije namenjena tebi, niti ti njoj, barem ne onako kako to oboje želite.
Grad Fal Dara bio je sagrađen na brdima koja su se uzdizala nad ostalim zemljištem. Nije bio ni izbliza veliki kao Kaemlin, ali gradske zidine su bile visoke poput kaemlinskih. Zemlja oko grada bila je očišćena, tako da na noj nije bilo ničega višeg od trave, a i ona je bila sasvim pokošena. Nije bilo moguće da se bilo ko primakne gradu, a da se to ne primeti s neke od mnogih visokih kula sa drvenim platformama na vrhu. Zidovi Kaemlina su na neki način bili skladni, ali izgleda da graditelje Fal Dare nije mnogo interesovalo da li će neko misliti da su njihovi zidovi lepi. Sivi kamen bio je strog i nepristupačan. Bilo je jasno da ima samo jednu svrhu: da brani. Zastave na platformama vijorile su se na vetru. Izgledalo je kao da crni soko u borbenom naletu, znak Šienara, preleće duž zidina.
Lan zabaci kapuljaču svog plašta i, uprkos hladnoći, pokaza da svi to učine. Moiraina je već smakla svoju. „To je zakon u Šienaru“, reče Zaštitnik. „U svim Krajinama. Lice ne može ostati sakriveno unutar gradskih zidina.“
„Zar su svi toliko lepi?“, nasmeja se Met.
„Polutan se neće sakriti ako mu je lice otkriveno“, hladno odgovori Zaštitnik.
Randov osmeh nestade s lica. Met žurno smače svoju kapuljaču.
Visoke kapije okovane crnim gvožđem bile su otvorene, ali desetak ljudi u oklopima čuvalo je stražu u zlatnožutim kaputima na kojima je bio crni soko. Balčaci dugih mačeva na njihovim leđima štrcali su im preko ramena, a široki mač, topuz ili sekira visili su za svakim pojasom. Nedaleko od njih konji su im bili sapeti. Izgledali su neobično zbog čeličnih oklopa na njihovim grudima, vratovima i glavama. Koplja su im stajala kod uzengija i svi su bili spremni u svakom trenutku da ih uzjašu. Stražari se nisu ni pomerili da zaustave Lana, Moirainu i ostale. Umesto toga, radosno su mahali i uzvikivali.
„Dai Šan!“, povika jedan od njih, mašući pesnicom u čeličnoj rukavici dok su oni prolazili pored njega. „Dai Šan!“
Neki su uzvikivali i: „Slava Graditeljima!“, i „Kiserai ti Wansho!“ Loijal je bio iznenađen, a onda širok osmeh obasja njegovo lice i Ogier mahnu stražarima.
Jedan od ljudi neko vreme je trčao pored Lanovog konja, kao da nije u teškom oklopu. „Da li će zlatni ždral ponovo leteti, Dai Šane?“