„Oče“, reče konačno, „ne razumem zašto je Savet morao da ispituje Padana Fejna.“ Uz napor, skrete pogled sa drveća i pogleda Tama preko Bele. „Čini mi se da ste mogli da odlučite na licu mesta. Gradonačelnik je prestravio sve žive u Dve Reke pričajući o Aes Sedai i lažnom Zmaju.“
„Ljudi su ti čudni, Rande. Najveći deo ih je takav. Evo, Haral Luhan, na primer. Gazda Luhan je snažan čovek i hrabar, ali ne može da podnese da gleda kasapljenje. Prebledi kao čaršav.“
„Kakve to veze ima s bilo čim? Svi znaju da gazda Luhan ne može da podnese da vidi krv, i niko sem Koplina i Kongara ne misli da je to nešto posebno.“
„Trenutak, momče. Ljudi se uvek ne ponašaju i ne razmišljaju onako kako ti očekuješ. Onaj narod, tamo pozadi... Neka grad sabije njihovu letinu u blato, neka vetar odnese svaki krov u okrugu, neka vukovi pokolju polovinu stoke, oni će samo zavrnuti rukave i počeće iznova. Gunđaće, ali neće traćiti vreme. Ali, ako samo pomisle o Aes Sedai i lažnom Zmaju u Geldanu, uskoro će početi da razmišljaju o tome kako Geldan i nije tako daleko od druge strane Senovite šume, i da prava linija od Tar Valona do Geldana ne prolazi toliko daleko na istok od nas. Kao da Aes Sedai ne bi krenule putem kroz Kaemlin i Lugard, umesto da putuju kroz unutrašnjost! Do sutra ujutru pola sela će biti ubeđeno da će se rat sručiti na nas. Bile bi potrebne nedelje da se to smiri. Lep bi to Bel Tin bio. Stoga im je Bran dao ideju pre no što su mogli sami to da smisle.
Videli su kako Savet razmatra problem, i do sada su čuli šta smo odlučili. Izabrali su nas u Seoski savet zato što veruju da možemo da resimo stvari najbolje po sve. Veruju našim mišljenjima, čak i Senovom, što ne govori baš mnogo u prilog nama ostalima, pretpostavljam. U svakom slučaju, čuće kako nema potrebe za brigu, i verovaće u to. Nije da ne bi i sami došli do tog zaključka, ili bar, kroz neko vreme, ali ovako nam neće propasti proslava i niko ne mora da provede sedmice brinući se oko nečega što se najverovatnije neće dogoditi. Ako se i dogodi, suprotno svoj verovatnoći... Pa, patrole će nas dovoljno upozoriti da učinimo šta možemo. Mada zaista mislim da neće doći do toga.“
Rand je naduvao obraze. Očigledno, biti u Savetu bilo je složenije no što je on verovao. Kola su se kotrljala niz Kamenolomski put.
„Da li je još neko sem Perina video čudnog jahača?“, upita Tam.
„Met, ali...“, trepnuo je Rand, a onda se zapiljio preko Belinih leđa u svog oca. „Veruješ mi? Moram da se vratim. Moram da im kažem.“ Tamov povik ga je zaustavio dok se okretao da pojuri ka selu.
„Stani, dečko, stani! Misliš li da sam bez razloga čekao da razgovaram s tobom?“
Nevoljno, Rand je nastavio da hoda pored kola koja su i dalje škriputala iza strpljive Bele. „Šta te je nateralo da se predomisliš? Zašto ne mogu da kažem ostalima?“
„Znaće uskoro, barem Perin. Za Meta nisam siguran. Vest će doći do farmi kako bude mogla, ali za sat vremena ne bi bilo nikog u Emondovom Polju iznad šesnaest godina ko ne bi znao da neki stranac vreba okolo i to ne neko koga bi pozvali na proslavu, barem ga ne bi zvao niko ozbiljan. Zima je bila dovoljno loša i bez ovoga da plaši mališane.“
„Na proslavu?“, reče Rand. „Da si ga video, ne bi želeo ni da je na deset milja od tebe, ni na sto, možda.“
„Možda je i tako“, mimo reče Tam. „To bi mogao da bude samo begunac od nevolja u Geldanu, ili verovatnije neki lopov koji misli da je lakše uhvatiti plen ovde nego u Baerlonu ili Tarenskoj Skeli. Čak i da je tako, niko ovde nema toliko da može da dozvoli da mu se bilo šta ukrade. Ako čovek pokušava da pobegne od rata... Pa, to nije razlog da plaši ljude. Kada jednom straža bude bila na konjima, trebalo bi ili da ga pronađe ili da ga otera odavde.“
„Nadam se da će ga oterati. Ali zašto mi veruješ sada, kada nisi jutros?“
„Tada sam morao da verujem svojim očima, momče, a nisam video ništa“, odgovori Tam tresući prosedom glavom. „Izgleda da samo mladi ljudi mogu da ga vide. Kada je Haral Luhan spomenuo da se Perinu priviđaju stvari, sve je izašlo na videlo. I najstariji sin Džona Tena ga je video, a i sin Samela Kravija, Bandri. Pa, kada vas četvorica kažu da su videla nešto, i to sve solidni momci, počeli smo da verujemo kako tu ima nečeg, videli mi to ili ne. Svi sem Cena, naravno. U svakom slučaju, zato i idemo kući. Budući da smo obojica napustili posed, taj stranac bi mogao tamo da napravi svakakve pakosti. Da nije proslave, ne bih ni sutra dolazio. Ali ne možemo da postanemo zatvorenici u rođenoj kući samo zato što se neko mota unaokolo.“
„Nisam znao za Bana i Lema“, reče Rand. „Hteli smo da sutra idemo kod gradonačelnika, ali bili smo zabrinuti da nam ni on neće verovati.“
„Sede vlasi ne znače da smo izlapeli“, rekao je Tam suvo. „Zato drži otvorene četvore oči. Možda ću ga ja i uhvatiti, ako se ponovo bude pojavio.“ Rand se smirio kada je to čuo. Iznenađeno je shvatio da lakše korača, i nestalo je čvorova u njegovim ramenima. Bio je još uplašen, ali ne onako kao doskora. Tam i on bili su ponovo sami na Kamenolomskom putu kao i tog jutra, ali nekako se osećao kao da je čitavo selo bilo s njima. Sva razlika je bila u tome što su drugi znali i verovali. Nije bilo ničeg što je crni konjanik mogao da uradi, a da ljudi iz Emondovog Polja to nisu mogli zajedno da reše.
5
Zimska noć
Sunce je skoro zašlo kada su kola stigla do farme. Nije to bila velika kuća, ni približno velika kao neke od farmi koje su se prostirale istočno. Bila su to obitavališta koja su tokom godina rasla kako bi u njima živele čitave porodice. To je u Dve Reke često podrazumevalo tri ili četiri generacije pod jednim krovom, uključujući tetke i strine, ujake i stričeve, rođake i nećake. Smatralo se da su Tam i Rand čudni zato što su živeli sami u Zapadnoj šumi.
Većina soba na njihovoj farmi bila je smeštena na jednom spratu u obliku pravougaonika, bez ikakvih krila ili dodataka. Dve spavaće sobe i ostava na tavanu taman su stale pod strmu krovinu. Iako je boja skoro nestala sa čvrstih drvenih zidova nakon zimskih oluja, kuća je i dalje bila u izvrsnom stanju. Krovina je bila čvrsto povezana, a vrata i prozorski kapci bili su dobro uglavljeni u svojim šarkama.
Kuća, ambar i kameni tor bili su raspoređeni u trougao u dvorištu, a između njih je nekoliko kokošaka lutalo i čeprkalo po hladnoj zemlji. Otvorena šupa za šišanje ovaca i kameni valov stajali su pored tora. Odmah uz polja između dvorišta i drveća vrebala je visoka kupa ostave za sušenje duvana. Malo je farmera u Dve Reke moglo da spoji kraj s krajem bez vune i duvana za prodaju kada naiđu trgovci.
Kada je Rand pogledao u kameni tor, rogati ovan mu uzvrati pogled, ali većina crnpurastog stada mirno je ostala da leži, ili je stajala sa glavama u jaslama. Njihovo runo bilo je debelo i kovrdžavo, ali još je bilo isuviše hladno za šišanje.
„Ne bih rekao da je čovek u crnom plaštu bio ovde“, doviknu Rand svom ocu koji je lagano hodao oko kuće spremnog koplja, napeto ispitujući tlo. „Ovce ne bi bile tako mirne da se taj motao okolo.“
Tam je klimnuo glavom, ali se nije zaustavio. Kada je u potpunosti obišao kuću, uradio je isto oko ambara i tora, još uvek ispitujući tlo. Čak je proverio i pušnicu i sušaru. Izvukavši kofu vode iz bunara, napunio je obe šake i pomirisao vodu, a onda je oprezno dotakao vrhom jezika. Odjednom, nasmejao se i ispio je u brzom gutljaju.
„Pretpostavljam da nije“, reče Randu, brišući ruke o prednji deo kaputa. „Te priče o ljudima i konjima koje ne mogu da vidim naterale su me da na sve živo gledam podozrivo.“ Prelio je vodu u drugu kofu i krenuo ka kući s kantom vode u jednoj ruci, a kopljem u drugoj. „Idem da spremim malo paprikaša za večeru. A kad smo već ovde, mogli bismo i da završimo neke poslove.“
Rand se namrštio, žaleći za Zimskom noći koju je mogao da provede u Emondovom Polju. Ali Tam je bio u pravu. Na farmi posao nikada nije bio gotov; čim bi se jedan završio, iskrsla bi još dva koje je trebalo uraditi. Oklevao je, ali držao je luk i tobolac nadohvat ruke. Ako se mračni jahač pojavi, nije mu padalo na pamet da se suoči s njime samo sa motikom u ruci.