„Mir, Ragane“, bilo je sve što je Zaštitnik rekao i čovek odstupi. Lan otpozdravi stražarima, ali iznenada je postao još ozbiljniji.
Rand se zabrinuto namršti dok su jahali kaldrmisanim ulicama koje su bile prepune ljudi i kola. Fal Dara je bila krcata svetom, ali ovdašnji narod nije bio ni nalik na razdragane gomile Kaemlina koje su uživale u veličanstvu grada čak i dok su se svađali, niti spora baerlonska masa. Zbijeni, ovi ljudi su posmatrali olovnim očima družinu koja je projahala pored njih. Ništa nije moglo da se pročita na njihovim licima. U svakoj uličici su se tiskali taljige i kola, natovareni nabacanim nameštajem i izrezbarenim kovčezima, natrpanim toliko da je odeća ispadala. Na vrhu tih gomila sedela su deca. Odrasli su pomno pazili na mladež i nisu im dopuštali da se šetaju, čak ni da se igraju. Deca su bila još tiša od odraslih. Njihove oči bile su krupnije, pogledi su im bili još ispijeniji. Između kola stajala je čupava stoka i crne svinje u sklepanim oborima. Galama koju su pravila pilad, plovke i guske bila je jadna zamena za ćutanje ljudi. Randu je sada bilo jasno kuda su svi farmeri otišli.
Lan ih povede do tvrđave u središtu grada. Bila je to masivna kamena gomila na najvišem brdu. Bedemi tog utvrđenja, načičkani kulama, bili su okruženi suvim jarkom, dubokim i širokim. Bio je pokriven šumom oštrih čeličnih kočeva, visokim poput čoveka, s ivicama nalik na noževe. Tuje bila mrtva straža, ukoliko bi grad bio osvojen. Sa jedne kule na kapiji oklopnik povika: „Dobro došao, Dai Šane.“ Još jedan dojavi u tvrđavu: „Zlatni ždral! Zlatni ždral!“
Kopita njihovih konja bubnjala su po teškim daskama spuštenog pokretnog mosta dok su prelazili preko šanca i jahali ispod oštrih vrhova teške rešetke koja se spuštala pred kapijom. Kada su prošli kroz kapiju, Lan sjaha i povede Mandarba, pokazavši i ostalima da sjašu.
Ogromno četvorougaono dvorište bilo je popločano velikim kamenim blokovima, okruženo kulama i masivnim bedemima. Sve je bilo nalik spoljnim zidinama. I pored toga što je bilo ogromno, dvorište je delovalo natrpano kao i ulice. Svuda je bio isti metež, iako je ovde ipak bilo nekog poretka. Svuda su se mogli videti ljudi i konji u oklopima. U pola tuceta kovačnica oko dvorišta odzvanjali su čekići, a veliki mehovi, koje su pritiskala po dva čoveka u kožnim keceljama, održavali su buktave vatre u pećima. Reke dečaka su neprestano jurile sa tek napravljenim potkovicama za potkivače. Streličari su sedeli i pravili strele. Svaki put kada bijedan od njih napunio košaru, bila bi odneta i zamenjena praznom.
Dotrčaše ljubazni i nasmešeni livrejisani konjušari u crnom i zlatnom. Rand hitro odveza svoje stvari iza sedla i pruži riđanove uzde jednom od konjušara. U tom trenutku se čovek u oklopu od čeličnih ploča, verižnjače i kože svečano nakloni. Nosio je jarkožuti plašt sa crvenim rubom preko svog oklopa, sa crnim sokolom na grudima i žuti kaput na kome je bila siva sova. Nije nosio šlem i bio je zaista gologlav, jer mu je glava bila obrijana, izuzev perčina koji je bio uvezan kožnom trakom. „Nije te dugo bilo, Moiraina Aes Sedai. Radujem se susretu, Dai Šane. Veoma.“ Ponovo se nakloni, ovoga puta Loijalu, i promrmlja: „Slava Graditeljima. Kiserai ti Wansho.“
„Nisam dostojan“, svečano odgovori Loijal, „a malo se radilo. Tsingu ma choba.“
„Počašćeni smo, Graditelju“, reče čovek. „Kiserai ti Wansho.“ Okrenu se ka Lanu. „Javili smo lordu Agelmaru, Dai Šane, čim smo primetili da dolaziš. Očekuje te. Ovuda, molim te.“
Dok su ga sledili u tvrđavu duž kamenih hodnika kroz koje je duvala promaja, ukrašenih šarenim tapiserijama i dugim svilenim prikazima scena iz lova i rata, nastavi: „Drago mi je stoje poziv stigao do tebe, Dai Sane. Hoćeš li ponovo podići barjak zlatnog ždrala?“ U hodnicima su bile samo tapiserije, a i na njima je bilo veoma malo likova. Sve je bilo prikazano vrlo jednostavno, sa što manje linija, tek da prenesu značenje, iako u jarkim bojama.
„Zar je zaista toliko loše koliko izgleda, Ingtare?“, tiho izgovori Lan. Rand se upita da li i on trza ušima kao Loijal.
Čovekov perčin se zatrese kada je odmahnuo glavom, ali oklevao je pre no što se osmehnuo. „Ništa nikada nije tako loše kao što izgleda, Dai Šane. Samo je malo gore ove godine nego inače, to je sve. Napadali su i u toku zime, čak i kad je bilo najhladnije. Ali ti napadi nisu bili ništa žešći no drugde duž Granice. I dalje se prikradaju po noći, ali šta se drugo može očekivati u proleće, ako se ovo može nazvati prolećem. Izviđači, oni koji se vrate, dolaze iz Pustoši s vestima o troločkim logorima. Svaki put javljaju o novim logorima. Ali presrešćemo ih kod Tarvinovog procepa, Dai Šane, i odbićemo ih kao i ranije.“
„Naravno“, reče Lan, ali nije zvučao uvereno.
Ingtar prestade da se osmehuje, ali smešak mu se ubrzo vrati na lice. Nečujno ih je uveo u radnu sobu lorda Agelmara, a onda se izvini zbog svojih mnogobrojnih dužnosti i ode.
Ta soba je očito bila građena s istim ciljem kao i sve u gradu. U zidu su bili napravljeni prorezi za strelce, a kod čvrstih vrata nalazio se debeli zasun. Na vratima su bili prorezi za strelce i bila su okovana kaiševima gvožđa. Ovde je visila samo jedna tapiserija. Pokrivala je čitav zid i na njoj su bili prikazani ljudi, u oklopima poput oklopnika iz Fal Dare, kako se bore protiv Mirdraala i Troloka u planinskom prolazu.
Sto, jedan kovčeg i nekoliko stolica bili su jedini nameštaj u sobi, pored dv;i držača na zidu. Oni su privlačili Randovu pažnju koliko i tapiserija. Najednom je bio teški mač, viši od čoveka, jedan široki mač koji je izgledao sasvim obično, i ispod njih buzdovan i veliki štit na kome su bile prikazane tri lisice. Na drugom držaču visio je oklop, u punoj ratnoj opremi. Stajao je uspravno, kao da ga neko nosi. Uz njega je bio i šlem s perjanicom i podignutim vizirom, verižna košulja za jahanje i kožni potkaput, izlizan od nošenja, grudni oklop, čelične rukavice, štitnici za kolena i laktove i poluoklop za ramena, ruke i noge. Čak i ovde, u srcu utvrde, izgledalo je da su oružje i oklop pripremljeni da se upravu sada obuku. Bili su jednostavni, kao i sve u sobi, sa strogim zlatnim ukrasima.
Agelmar ustade kada su ušli i obiđe svoj sto, koji je bio pokriven mapama, listovima papira i perima u mastionicama. Na prvi pogled delovao je u toj sobi isuviše miroljubivo, u kaputu od plavog somota s visokim i širokim okovratnikom i mekim kožnim čizmama, ali kada je Rand pažljivije pogledao, otkri mu se sasvim drugačija slika. Kao i kod svih ostalih ratnika koje je do sada video, i Agelmarova glava bila je obrijana, izuzev potpuno sedog perčina. Izgledao je ozbiljno poput Lana. Jedine linije na licu bile su sitne bore u uglovima očiju, a oči su bile nalik smeđem kamenu, iako su se sada smejale.
„Mir, ali radujem se susretu, Dai Šane“, reče lord od Fal Dare. „I s tobom, Moiraina Aes Sedai, možda čak i više. Tvoje prisustvo greje moje srce, Aes Sedai.“
„Ninte calichniye no domashita, Agelmar Dai Shan“, odgovori svečano Moiraina, ali po glasu se videlo da su stari prijatelji. „Tvoja dobrodošlica greje moje srce, lorde Agelmare.“
„Kodome calichniye ga ni Aes Sedai hei. Aes Sedai ovde je uvek dobrodošla.“ Okrenuo se ka Loijalu. „Daleko si od steddinga, Ogieru, ali Fal Dara je počastvovana. Uvek slava Graditeljima. Kiserai ti Wansho hei.“
„Nisam dostojan“, reče Loijal dok se klanjao. „Ja sam taj koji je počastvovan.“ Pogleda gole kamene zidove i izgledalo je da se jedva suzdržava. Randu je bilo drago što Ogier nije više ništa komentarisao.
Sluge obučene u crno i zlatno tiho su se pojavile u mekim papučama. Neki su doneli na srebrnim poslužavnicima savijene peškire, vlažne i vruće, da gosti obrisu prašinu s lica i šaka. Drugi su nosili kuvano vino i srebrne posude pune suvih šljiva i kajsija. Lord Agelmar naredi da se pripreme sobe i kupke.