„Dugo se putuje od Tar Valona“, rekao je. „Mora da ste umorni.“
„Ne putuje se dugo stazama kojima smo mi išli“, reče Lan, „ali nas je to putovanje više zamorilo.“
Agelmar se zbuni kada je shvatio da Zaštitnik ništa više neće reći, ali odgovori samo: „Nekoliko dana odmora i oporavićete se.“
„Tražim sklonište za jednu noč, lorde Agelmare“, reče Moiraina, „za nas i naše konje. I sveže zalihe ujutru, ako možete da ih odvojite. Rano ujutru ćemo vas napustiti.“ Agelmar se namršti. „Ali ja sam mislio... Moiraina Sedai, nemani nikakvog prava da to tražim od tebe, ali ti bi vredela kao hiljadu kopalja u Tarvinovom procepu. A ti, Dai Šane, hiljadu ljudi bi došlo kada bi čuli da zlatni ždral ponovo leti.“
„Sedam kula je srušeno“, Lan odsečno reče, „a Malkier je mrtav. Malo je od njegovog naroda ostalo, raštrkano zemljom. Ja sam Zaštitnik, Agelmare, zaklet Plamenu Tar Valona i idem u Pustoš.“
„Naravno, Dai Ša... Lane. Naravno. Ali nekoliko dana, najviše nekoliko nedelja neće ništa promeniti. Trebaš nam. Ti i Moiraina Sedai.“
Moiraina prihvati srebrni pehar od sluge. „Ingtar izgleda veruje da pete poraziti ovu nevolju koja vam preti, kao što ste tokom godina porazili mnoge.“
„Aes Sedai“, hladno reče Agelmar, „ako bi Ingtar morao sam da jaše za Tarvinov procep, prešao bi čitav put pričajući da će Troloci biti ponovo odbijeni. Gotovo da je toliko ponosan da veruje da bi mogao i sam to da učini.“
„Ovog puta nije toliko siguran koliko ti misliš, Agelmare.“ Zaštitnik uze pehar, ali nije otpio. „Koliko je loše?“
Agelmar je oklevao, izvukavši mapu iz gomile papira na stolu. Zagleda se u nju, a onda je baci. „Kada krenemo prema Procepu“, tiho reče, „poslaćemo narod južno, u Fal Moran. Možda će prestonica odoleti. Mir, mora. Nešto će se ipak odupreti.“
„Zar je tako?“, reče Lan, a Agelmar umorno klimnu glavom.
Met, Perin i Rand se zabrinuto pogledaše. Bilo je lako poverovati da se Troloci sakupljaju u Pustoši zbog njega, zbog njih. Agelmar sumorno nastavi: „Kandor, Arafel, Saldeja — Troloci su čitave zime napadali sve njih. Tako nešto nije se desilo još od Troločkih ratova. Napadi nikada nisu bili tako žestoki, tako veliki, niti su bili tako uspešni. Svi kraljevi i saveti sigurni su da veliki napad dolazi iz Pustoši, a svaka od Krajina veruje da je usmeren na nju. Niko od njihovih izviđača i Zaštitnika ne javlja da se Troloci skupljaju na njihovim granicama, kao kod nas, ali oni veruju i plaše se da pošalju borce na neko drugo mesto. Ljudi šapuću da dolazi kraj sveta, da je Mračni ponovo slobodan. Šienar će jahati na Tarvinov procep sam, i bićemo nadjačani deset prema jedan. Najmanje. To će možda biti poslednje Okupljanje kopalja.
Lane... Ne! Dai Šane, jer ti jesi krunisani gospodar bitke Malkiera, bez obzira šta pričaš. Dai Šane, barjak sa zlatnim ždralom na čelu ulio bi hrabrost ljudima koji znaju da jašu na sever u smrt. Glas će se raširiti poput šumskog požara i čak i ako su im njihovi kraljevi rekli da ostanu gde su, koplja će doći iz Arafela i Kandora, pa čak i iz Saldeje. Mada ne mogu da stignu na vreme da nam se pridruže u Procepu, mogu da spasu Šienar.“
Lan se zagleda u svoje vino. Izraz mu se nije promenio, ali vino mu se preli preko ruke. Srebrni pehar smrvi se u njegovoj šaci. Jedan od slugu uze uništeni pehar i obrisa Zaštitnikovu šaku peškirom; drugi mu stavi novi pehar u ruke, a onaj stari odneše. Izgledalo je kao da Lan nije ništa primetio od svegu što se dešavalo. „Ne mogu!“, promuklo prošaputa. Kada podiže glavu, plave oči su mu gorele žestinom, ali glas mu je ponovo bio smiren i nije pokazivao šta oseća. „Ja sam Zaštitnik, Agelmare.“ Njegov oštar pogled išao je od Randa, Meta i Perina do Moiraine. „Sutra u zoru jašem u Pustoš.“
Agelmar duboko uzdahnu. „Moiraina Sedai, da li ćeš bar ti poći? Bilo bi drugačije ako bi nam se pridružila jedna Aes Sedai.“
„Ne mogu, lorde Agelmare.“ Moiraina je delovala uznemireno. „Zaista dolazi bitka u kojoj se treba boriti, i nije slučajno što se Troloci okupljaju protiv Šienara, ali naša bitka, istinska bitka s Mračnim, odigraće se u Pustoši, kod Zenice sveta. Vi morate da se borite u vašoj bici, a mi u našoj.“
„Ne kažeš, valjda, da je on na slobodi?!“ Stameni Agelmar izgledao je potreseno, a Moiraina brzo odmahnu glavom.
„Ne još. Ako pobedimo kod Zenice sveta, možda nikada neće ni biti.“
„Da li možeš da pronađeš Zenicu, Aes Sedai? Ako naša odbrana od Mračnog zavisi od toga, onda smo svi mrtvi. Mnogi su pokušali, ali nisu uspeli.“
„Mogu da je pronađem, lorde Agelmare. I dalje se nadamo.“
Agelmar se zagleda u nju, a onda i u ostale. Izgledao je kao da su ga zbu nj i vale Ninaeva i Egvena; njihova farmerska odeća oštro je odskakala od Moirainine svilene haljine, iako su svi bili prljavi od puta. „One su takođe Aes Sedai?“, sumnjičavo upita. Kada Moiraina odmahnu glavom, izgledao je još zbunjenije. Gledao je mladiće iz Emondovog Polja i zaustavi pogled na Randu, kratko osmotrivši mač umotan u crvenu tkaninu za njegovim pojasom. „Čudnu gardu vodiš sa sobom, Aes Sedai. Samo jedan borac.“ Pogleda ka Perinu i sekiri koja je visila sa pojasa. „Možda dvojica. Ali obojica su jedva stariji od dečaka. Pusti da pošaljem borce s tobom. Stotinu kopalja manje ili više u Procepu neće ništa promeniti, ali tebi će biti potrebno više od jednog Zaštitnika i tri mladića. A i dve žene ti neće pomoći, sem ako nisu prerušeni Aijeli. Ove godine je Pustoš gora no obično. Ona se... pomera.“
„Stotinu kopalja bilo bi previše“, reče Lan, „a hiljadu ne bi bilo dovoljno. Sto veću družinu povedemo u Pustoš, veća je mogućnost da nas primete. Moramo da dođemo do Zenice bez borbe ako budemo mogli. Znaš da je ishod gotovo siguran kada u Pustoši moraš da se boriš s Trolocima.“
Agelmar sumorno klimnu glavom, ali nije odustajao. „Manje, onda. Pre bi mogao da provedeš Moirainu i ove dve žene do Zelenog čoveka s desetoricom dobrih boraca nego s ovim mladićima.“
Rand odjednom shvati da je gospodar Fal Dare pretpostavio da su Ninaeva i Egvena te koje idu s Moirainom da se bore protiv Mračnoga. To je bilo razumljivo. Ta vrsta bitke podrazumevala je upotrebu Jedne moći, a to je značilo — žene. U toj bici se koristi Moć. Zadenu palčeve za opasač s mačem i snažno stegnu kopču da bi sprečio ruke da se tresu.
„Bez ljudi“, reče Moiraina. Agelmar ponovo zinu, ali ona nastavi pre no što je on mogao da progovori. „Takva je Zenica i Zeleni čovek. Da li je neko iz Fal Dare ikada uspeo da pronađe Zelenog čoveka i Zenicu?“
„Ikada?“ Agelmar slegnu ramenima. „Od Stogodišnjeg rata, mogu da se izbroje na prstima jedne ruke. Iz svih Krajina zajedno, možda ga je video samo jedan za pet godina.“
„Niko ne može da pronađe Zenicu sveta“, reče Moiraina, „sem ako Zeleni čovek ne želi da je pronađu. Potreba i namera je ključ. Znam kuda da idem — bila sam tamo i ranije.“ Rand iznenađeno okrete glavu; on nije bio jedini među onima iz Emondovog Polja, ali Aes Sedai to izgleda nije primetila. „Ali ako samo jedan želi da postane slavan, da pridoda svoje ime uz ta četiri, možda je nikada nećemo pronaći, iako ću ići pravo ka mestu koga se sećam.“
„Videla si Zelenog čoveka, Moiraina Sedai?“ Gospodar Fal Dare zvučao je impresionirano, ali već sledećeg trena bio je namršten. „Ali ako si ga već jednom srela...“
„Potreba je ključ“, tiho reče Moiraina, „a meni treba ono što je najhitnije u ovom trenutku. Nama. A sem toga, sa mnom je neko ko nije bio uz one koji su tražili Zelenog čoveka.“
Njen pogled jedva da se pomerio s Agelmarovog lica, ali Rand je bio siguran da je ipak pogledala u Loijala, bar na trenutak. Rand i Ogier se pogledaše, a Loijal slegnu ramenima.
„Ta ’veren prošaputa Ogier.