Agelmar diže ruke. „Biče kako ti kažeš, Aes Sedai. Mir, ukoliko će prava bitka biti kod Zenice sveta, u iskušenju sam da povedem barjak sa crnim sokolom za vama, umesto ka Procepu. Mogao bih da vam raščistim put...“
„To bi bila katastrofa, lorde Agelmare. I kod Tarvinovog procepa i kod Zenice. Ti vodiš svoju bitku, a mi našu.“
„Mir! Kako kažeš, Aes Sedai.“
Nakon takve odluke, ma koliko da mu se nije sviđala, obrijani gospodar Fal Dare kao da je zaboravio na to. Pozva ih za sto s njim, pričajući sve vreme o sokolima, konj ima i psima, ali ne pominjući Troloke, Tarvinov procep ili Zenicu sveta.
Odaja u kojoj su jeli bila je poluprazna i jednostavna poput radne sobe lorda Agelmara. Pored stola i stolica, nije bilo mnogo nameštaja, a i oni su bili strogih linija i oblika, lepih ali svedenih. Sobu je grejao veliki kamin, ali ne toliko da čovek koji bi izjurio iz nje u žurbi bude ošamućen hladnoćom napolju. Livrejisane sluge donele su supu, hleb i sir, a razgovarali su o knjigama i muzici, sve dok lord Agelmar ne primeti da omladina iz Emondovog polja ne učestvuje u razgovoru. Kao dobar domaćin, pažljivo se postarao da izabere temu koja će ih uključiti u razgovor.
Uskoro je Rand postao svestan toga da se nadmeće s ostalima da priča o Emondovom Polju i Dve Reke. Bilo je naporno paziti da se ne kaže suviše. Nadao se da i ostali paze šta pričaju, a pogotovu Met. Jedino je Ninaeva bila uzdržana. Jela je i pila u tišini.
„Postoji pesma u Dve Reke“, reče Met. Povratak kući iz Tarvinovog procepa. Zastade oklevajući, kao da je iznenada shvatio da je pomenuo temu koja se izbegavala, ali Agelmar je to rešio veoma vešto.
„To je pravo čudo. Malo je zemalja koje nisu poslale ljude da spreče napredovanje Pustoši tokom godina.“
Rand pogleda Meta i Perina. Na Metovim usnama pročita reč Maneteren. Agelmar nešto prošaputa jednom od slugu i, dok su ostali čistili sto, taj čovek nestade i vrati se s kutijom i zemljanim lulama za Lana, Loijala i lorda Agelmara. „Duvan iz Dve Reke“, reče gospodar Fal Dare dok su punili svoje lule. „Ovde je teško doći do njega, ali vredi truda.“
Dok su Loijal i dva starija čoveka zadovoljno povlačili dimove, Agelmar pogleda Ogiera. „Izgledaš kao da te nešto muči, Graditelju. Nadam se da te nije uhvatila Čežnja. Koliko dugo si van steddinga?“
„Nije Čežnja. Nisam napustio stedding pre toliko vremena.“ Loijal slegnu ramenima, a plavosivi dim koji se dizao iz njegove lule zakoluta iznad stola kada on mahnu rukom. „Očekivao sam, nadao se, da gaj još postoji. Barem neki ostatak Mafal Dadaranela.“
„Kiserai ti Wansho“, promrmlja Agelmar. „Troločki ratovi nisu ostavili ništa sem uspomena, Loijale, sine Arentov. Ljude grade po njima. Nisu mogli da ponove ono što su stvarali Graditelji, kao što ni ja to ne bih mogao. Te složene krive i šare koje tvoj narod stvara ljudske oči i ruke ne mogu da stvore. Možda nismo želeli da sve izgleda kao bedna kopija koja bi nas samo večno podsećala na ono što smo izgubili. Postoji u jednostavnosti jedna drugačija lepota, u liniji koja je postavljena baš kako treba, usamljenom cvetu medu kamenjem. Surovost kamena ističe dragocenost cveta. Pokušavamo da suviše ne razmišljamo o onome što je nestalo. I najjače srce bi se slomilo pod takvim teretom.“
„Ružine latice plove po vodi“, Lan je tiho izgovarao stihove. „Orao ribar nadleće jezero. Život i lepota kovitlaju se usred smrti.“
„Da“, reče Agelmar. „Da. Razumeli smo pesmu na isti način.“ Dva čoveka se nakloniše jedan drugome.
Lan i poezija? Taj čovek je bio kao crni luk; svaki put kada bi Rand pomislio da zna nešto o Zaštitniku, otkrio bi još jedan sloj ispod toga.
Loijal polako klimnu. „Možda i ja suviše mislim na ono čega više nema. Ali opet, gajevi su bili prelepi.“ Ali sada je gledao jednostavnu sobu kao da je vidi prvi put. Činilo se da je iznenada otkrio da je vredi gledati.
Ingtar se pojavi i nakloni lordu Agelmaru. „Oprostite, lorde, ali rekli ste da vas obavestimo ukoliko se desi nešto neobično, ma koliko nebitno bilo.“
„Da, šta je?“
„Nije to toliko važno, gospodaru. Stranac je pokušao da uđe u grad. Nije iz Šienara. Po njegovom naglasku bi se reklo da je iz Lugarda. Barem je bio. Kada su stražari na južnoj kapiji pokušali da ga ispitaju, pobegao je. Videli su ga kako ulazi u šumu, ali odmah nakon toga su ga pronašli kako se vere po gradskim zidinama.“
„I to nije važno!“ Agelmarova stolica zaškripa po podu dok je ustajao. „Mir! Straža na kulama je toliko neoprezna da čovek može da stigne do zidina a da ne bude primećen, i to je tebi nevažno?“
„On je luđak, lorde.“ U Ingtarovom glasu začu se strahopoštovanje. „Svetlost čuva luđake. Možda je Svetlost zasenila oči stražarima na kulama i dozvolila mu da stigne do zidina. Svakako da jedan jadni luđak ne može nikom da naudi.“
„Da li je doveden u utvrdu? Dobro. Dovedi mi ga ovde. Smesta.“ Ingtar se nakloni i izađe, a Agelmar se okrenu ka Moiraini. „Oprosti, Aes Sedai, ali moram da se pobrinem za ovo. Možda on i jeste samo neki jadni bednik čiji je um oslepila Svetlost, ali... Pre dva dana otkrili su petoricu naših ljudi kako u toku noći pokušavaju da prerežu šarke na kapiji za prolaz konja. Ona je mala, ali dovoljna da Troloci uđu.“ Lice mu se iskrivi. „Prijatelji Mraka, pretpostavljam, iako mrzim i pomisao da je to neko iz Šienara. Narod ih je raskomadao pre no što ih je straža uhvatila, tako da nikada neću saznati. Ako ljudi iz Šienara mogu da budu Prijatelji Mraka, onda sa strancima pogotovo moram biti oprezan. Ako želite da se povučete, narediću da vam pokažu vaše sobe.“
„Prijatelj Mraka ne zna ni za zemlju ni za krv“, reče Moiraina. „Ima ih u svim zemljama, a ne pripadaju nijednoj. I mene zanima taj čovek. Šara obrazuje Mrežu, lorde Agelmare, ali konačni oblik Mreže još nije određen. Mogla bi tek da uplete čitav svet, ili da se rasplete i potera Točak da započne novo tkanje. U ovom trenutku, čak bi i sitnice mogle da promene tkanje Mreže. U ovom trenutku moram paziti na te neobične detalje.“
Agelmar pogleda ka Ninaevi i Egveni. „Kako želiš, Aes Sedai.“
Ingtar se vratio s dvojicom stražara koji su nosili dve duge halebarde i pratili čoveka koji je izgledao kao istreseni džak. Lice, kao i njegova čupava kosa i brada, bili su potpuno umašćeni. Došljak se pogrbi kada je ušao u sobu. Njegove upale oči lutale su po njoj. Svuda oko njega širio se kiseli smrad.
Rand se nagnu napeto u stolici, pokušavajući da razazna nešto kroz svu tu prljavštinu.
„Nemate razloga da me držite ovako“, zacvile prljavi čovek. „Ja sam samo jadna lutalica koga je napustila Svetlost i koji, kao i svi ostali, traži mesto da se skloni od Senke.“
„Krajine su neobično mesto za...“, poče Agelmar, kada ga Met preseče:
„Torbar!“
„Padan Fejn“, izgovori Perin, klimnuvši glavom.
„Prosjak“, reče Rand. On iznenada zamuknu. Ustuknuo je od iznenadne mržnje koja zasja u Fejnovim očima. „On je čovek koji se raspitivao za nas u Kaemlinu. Sigurno je on.“
„Dakle, ovo se ipak tiče vas, Moiraina Sedai“, polako izgovori Agelmar.
Moiraina klimnu. „Bojim se da je tako.“
„Nisam to hteo.“ Fejn se zaplaka. Krupne suze prosekle su prolaze u prljavštini na njegovim obrazima, ali nisu bile u stanju da stignu do kože. „Zbog njega sam ovakav! On i njegove plamteće oči.“ Rand se trgnu. Met je držao ruku pod kaputom i nije bilo sumnje da steže bodež iz Šadar Logota. „Napravio je od mene svog psa! Svog psa, koji vreba i prati i nikada nema odmora. Ja sam samo njegov pas, čak i nakon toga što me je odbacio.“
„Ovo se tiče svih nas“, ozbiljno reče Moiraina. „Da li ovde negde mogu mogu nasamo da pričam s njim, lorde Agelmare?“ Prezrivo je stisnula zube. J najpre ga operite. Možda ću morati da ga dodirnem.“ Agelmar klimnu glavom i obrati se tiho Ingtaru, koji se nakloni i izgubi kroz vrata.