„Nećete me naterati!“ Glas je bio Fejnov, ali nije više plakao, a cviljenje je zamenilo arogantno režanje. Sada se sasvim ispravio. Nije bio nimalo pogrbljen. On podiže glavu i povika ka tavanici. „Nikada više! Neću!“ Stao je nasu prot Agelmaru, kao da su ljudi pored njega bili njegovi sopstveni telohranilelji, a gospodar Fal Dare ravan njemu, a ne čovek koji ga je držao u zatvoreništvu. Njegov glas postade ljubazan i prepreden. „Došlo je do nesporazuma, veliki gospodaru. Ponekad me uhvate napadi, ali to će brzo proći. Da, uskoro ću ili se otarasiti.“ Prezrivo pređe prstima preko prnja koje je nosio. „Nemojte da vas ovo zavara, veliki gospodara. Morao sam da se prerušim kako bih umakao onima koji su pokušavali da me zaustave, a moje putovanje bilo je dugo i teško. Ali stigao sam napokon do zemalja gde ljudi još pamte koliko je Ba’alzamon opasan, gde se ljudi i dalje bore protiv Mračnoga.“
Rand ga zgranuto pogleda. To je bio Fejnov glas, ali reči nisu bile ni nalik torbarevim.
„Dakle, došao si ovamo zato što se borimo protiv Troloka“, reče Agelmar. „I toliko si važan da je neko pokušao da te zaustavi. Ovi ljudi kažu da si ti torbar po imenu Padan Fejn i da ih pratiš.“
Fejn je oklevao. Pogleda ka Moiraini i potom hitro okrenu glavu od Aes Sedai. Osmotri družinu iz Emondovog Polja, a onda ponovo pogleda Agelmara. Rand oseti mržnju u tom pogledu, kao i strah. Ali, kada je Fejn ponovo progovorio, zvučao je staloženo. „Padan Fejn je samo jedna od mnogih maski koje sam bio primoran da nosim tokom godina. Prijatelji Mraka me gone, jer sam saznao kako može da se pobedi Senka. Mogu da vam pokažem kako da ga pobedite, veliki gospodaru.“
„Činimo koliko je to u ljudskoj moći“, hladno reče Agelmar. „Točak tka kako Točak želi, ali mi smo se borili protiv Mračnoga skoro od Slamanja sveta i bez torbarevih uputstava.“
„Veliki gospodaru, ne sumnjam u vašu moć, ali da li ćete moći da se večito odupirete Mračnome? Nije li tačno da ste često pritisnuti? Oprostite na mojoj smelosti, veliki gospodaru, ali on će vas na kraju smrviti. Ja znam, verujte mi, ja znam. Ali mogu da vam pokažem kako da očistite zemlju od Senke, veliki gospodaru.“ Pričao je sve tiše, iako i dalje s visine. „Videćete, veliki gospodaru, ako samo pokušate ono što vam savetujem. Očistićete zemlju. Vi, veliki gospodaru, možete to da uradite, ako pravilno usmerite svoju moć. Izbegnite da vas Tar Valon uplete u svoje zamke i moći ćete da spasete svet. Veliki gospodaru, vi ćete biti čovek u istoriji upamćen kao onaj koji je doneo konačnu pobedu Svetla.“ Stražari su mimo stajali, ali pomerili su šake na dugim držaljima halebardi, kao da su mislili da će morati da ih upotrebe.
„Ima visoko mišljenje o sebi za jednog torbara“, reče Agelmar Lanu preko ramena. „Mislim da je Ingtar u pravu. On jeste lud.“
Fejn besno skupi oči, ali i dalje je zvučao ljubazno. „Veliki gospodaru, znam da ono što pričam možda velelepno zvuči, ali ako biste samo...“ Naglo ućuta i ustuknu kada Moiraina ustade i poče polako da obilazi sto. Samo su stražarske spuštene halebarde zaustavile Fejna da ne pobegne iz sobe.
Zaustavivši se iza Metove stolice, Moiraina mu spusti ruku na rame i nagnu se da mu nešto šapne. Šta god da mu je rekla, on više nije bio uznemiren i izvuče ruku ispod kaputa. Aes Sedai nastavi dalje do Agelmara, stojeći nasuprot Fejnu. Kada je stala, torbar se ponovo pogrbi.
„Mrzim ga“, zacvile. „Želim da ga se oslobodim. Želim da ponovo hodam u Svetlosti.“ Njegova ramena su opet zadrhtala, a suze mu pođoše niz lice jače no ranije. „On me je naterao.“
„Bojim se da je on više od torbara, lorde Agelmare“, reče Moiraina. „Manje od ljudskog bića, gore od zla, opasniji no što možeš da zamisliš. Može da se okupa tek kad završim s njim. Ne smem da čekam. Hajde, Lane.“
47
Još priča o Točku
Rand se naježi od nespokoja koji ga je obuzeo. Nemirno je išao tamo-amo pored stola. Dvanaest koraka. Stoje bio tačno dvanaest koraka dug, koliko god ga puta merio. Razdraženo se natera da prestane da broji. Čista glupost. Baš me briga koliko je prokleti sto dugačak. Nekoliko minuta kasnije primeti da sada broji koliko puta je prešao sto po dužini. Pitam se šta on priča Moiraini i Lanu? Da li zna zašto nas Mračni juri? Da li zna koga od nas Mračni želi?
Pogledao je svoje prijatelje. Perin je izmrvio komad hleba i dokono pomerao mrvice po stolu. Njegove žute oči netremice su gledale u mrvice, ali izgledalo je kao da je zagledan u nešto što je bilo veoma udaljeno. Met je gotovo ležao u svojoj stolici. Oči su mu bile upola sklopljene, a licem mu je preletao smešak. Bio je to nervozan, a ne opušten osmeh. Ličio je na starog Meta, ali s vremena na vreme dodirnuo bi nesvesno bodež iz Šadar Logota ispod kaputa. Šta li joj Fejn priča? Šta li samo zna?
Jedino Loijal nije izgledao zabrinuto. Ogier je proučavao zidove. Isprva je samo stajao na sredini sobe i gledao, okrećući se polako ukrug. Sada je skoro pritiskao svoj široki nos o kamen dok je prstom, debljim od nožnog palca nekog čoveka, pažljivo prelazio preko jednog od spojeva. Ponekad bi i sklopio oči, kao da je osećaj bio važniji od onoga što je video. Trzao je ušima s vremena na vreme i mrmljao sebi u bradu na svom jeziku, kao da je zaboravio da je u sobi bilo još nekog sem njega.
Lord Agelmar je stajao i tiho razgovarao s Ninaevom i Egvenom ispred ogromnog kamina u uglu sobe. Bio je dobar domaćin, vest u tome da natera ljude da zaborave na svoje nevolje. Nekoliko njegovih priča nasmeja Egvenu do suza. Jednom je čak i Ninaeva podigla glavu i glasno se nasmejala. Rand se trznu zbog tog neočekivanog zvuka i ponovo poskoči kada Metova stolica tresnu o pod.
„Krv i pepeo!“, proreža Met, ne obazirući se što je Ninaeva stisnula usne na njegove reči. „Šta li toliko dugo rade?“ Podiže stolicu i ponovo sede, a da se nije ni na koga osvrnuo. Ruka mu odluta ka kaputu.
Gospodar Fal Dare prekomo pogleda Meta. Na isti načinje pogledao i Randa i Perina, a onda se okrenu ka ženama. Rand im se približi.
„Moj lorde“, govorila je Egvena, spretno kao da se čitavog života obraćala uz titule, „mislila sam da je on Zaštitnik, ali vi ga zovete Dai Šan i govorite o barjaku sa zlatnim ždralom. A i oni drugi ljudi. Ponekad govorite kao da je on kralj. Sećam se da ga je jednom Moiraina nazvala poslednjim gospodarom Sedam kula. Ko je on?“
Ninaeva se odjednom zadubi u proučavanje svog pehara, ali Randu je bilo očigledno da sluša pažljivije čak i od Egvene. Rand se zaustavi i pokuša da čuje o čemu pričaju, a da ne izgleda kao da prisluškuje.
„Gospodar Sedam kula“, namršteno Agelmar reče. „Drevna titula, gospo Egvena. Čak i visoki lordovi Tira nemaju starije, mada je kraljica Andora blizu.“ Duboko uzdahnu i odmahnu glavom. „On neće da govori o tome, ali na Granici je ova priča poznata. On je kralj, ili je trebalo da bude, al’Lan Mandragoran, gospodar Sedam kula, Gospodar jezera, nekrunisani kralj Malkierija.“ Njegova obrijana glava visoko se uspravi, a oči su mu sijale kao da je osećao očinski ponos. Govorio je glasnije, ispunjen snagom osećanja. Čitava soba bez naprezanja je mogla da ga čuje. „Mi iz Šienara se nazivamo Krajišnicima, ali pre manje od pedeset godina Šienar nije bio jedna od Krajina. Severno od nas i od Arafela bio je Malkier. Kopljanici Šienara jahali su na sever, ali Malkier je čuvao od Pustoši. Malkier, Mir bio na uspomeni na njega, a Svetlost mu obasjala ime.“
„Lan je iz Malkiera“, tiho reče Mudrost, podigavši pogled. Izgledala je uznemireno.
To nije bilo pitanje, ali Agelmar klimnu glavom. „Da, gospo Ninaeva. On je sin al’Akira Mandragorana, poslednjeg krunisanog kralja Malkiera. Kako je postao to što jeste? Sve je počelo, možda, od Laina. Izazvan, Lain Mandragoran, kraljev brat, poveo je svoje kopljanike kroz Pustoš do Spaljenih zemalja, možda i do samog Šajol Gula. Lainova žena, Brejana, navela ga je na to iz zavisti koja je gorela u njenom srcu, zato što je al’Akir krunisan umesto Laina. Kralj i Lain bili su bliski koliko braća mogu biti, bliski kao da su blizanci, čak i nakon što je kraljevsko al pridodato Akirovom imenu, ali Brejana je umirala od ljubomore. Laina su slavili zbog onoga što je činio, i to s pravom, ali čak ni on nije mogao da nadmaši al’Akira. On je bio i čovek i kralj kakav se javlja svega jednom u stotinu godina, a i to je malo. Mir mu bio naklonjen, njemu i el’Leani.