Rand oseti da ga posmatra, i njega i njegove prijatelje, odmeravajući njihovu snagu. Stresao se. Suviše malo vremena.
48
Pustoš
Vetar je nosio Lanov plašt i zbog toga su ga ponekad jedva videli, čak i na sunčevoj svetlosti. Ingtar i stotinu kopljanika koje je lord Agelmar poslao da ih otprate do Granice, za slučaj da nalete na troločki pohod, ulivali su hrabrost. Vojnici su stupali u dva reda, u čeličnim oklopima, s crvenim zastavicama i konjima, na čelu s Ingtarovim barjakom sa sivom sovom. Možda su bili veličanstveni kao i stotinu kraljičinih gardista, ali Rand je posmatrao kule koje su bile pred njima. Već je čitavo jutro gledao kopljanike Šienara.
Svaka kula bila je visoka i masivna, na vrhu nekog brda, udaljena pola milje od druge. Druge su se dizale na istoku i zapadu, i tako unedogled. Oko svake kamene kule bila je ozidana široka staza koja je vodila oko građevine pa sve do teških kapija. One su bile na pola puta do vrha s kamenom krunom. Osmatračnica je bila zaštićena zidom koji se spuštao do tla, ali neprijatelji koji bi pokušali da stignu do kapije penjali bi se pod kišom strela i kamenja, pod mlazom vrelog ulja iz velikih kotlova postavljenih na bedemima. Veliko čelično ogledalo, pažljivo sklonjeno od sunca, sijalo je na vrhu svake kule ispod visokih gvozdenih pehara u kojima bi mogle da se zapale signalne vatre kada sunce ne sija. Bio bi dat znak kulama koje su bile udaljene od Granice, a one bi ga slale drugima, i tako sve do tvrđava u unutrašnjosti zemlje, odakle bi kopljanici krenuli da odbiju napad. Tako je bilo ranije.
Sa vrhova dve najbliže kule, ljudi su posmatrali njihov polazak. Bilo je samo nekoliko stražara na svakoj, a vojnici u njima su oprezno osmatrali kroz proreze za strelce. U najboljim vremenima, u kulama je bilo dovoljno ljudi samo za samoodbranu. Više su se uzdali u kamene zidove no u jake ruke da bi opstali. Ali sada su svi, pa i oni koji bi inače bili pošteđeni, jahali prema Tarvinovom procepu. Nije bilo važno da li će kule pasti ukoliko kopljanici ne bi uspeli da sačuvaju Procep.
Rand se naježi kada su projahali između kula. Skoro mu se učinilo da je prošao kroz zid hladnijeg vazduha. Ovo je bila Granica. Zemlja iza nje nije se razlikovala od Šienara, ali tamo negde, iza golog drveća, bila je Pustoš.
Ingtar podiže čeličnu pesnicu da zaustavi kopljanike ispred jednostavne kamene stražare koja se videla s kula. Bila je to granična stražara, koja je označavala granicu između Šienara i onoga što je nekada bio Malkier. „Oprostite, Moiraina Aes Sedai. Oprosti, Dai Šane. Oprosti, Graditelju. Lord Agelmar mi je zapovedio da ne idem dalje.“ Činilo se da je nesrećan i razočaran zbog svega što se dešavalo.
„Tako smo lord Agelmar i ja i nameravali“, reče Moiraina.
Ingtar kiselo zagunđa. „Oprostite, Aes Sedai“, izvinio se. Nije zvučao iskreno. „To što smo vas dovde dopratili znači da možda nećemo stići do Procepa pre no što se bitka završi. Nemoguće je da stignemo ostale, a u isto vreme zabranjeno mi je da makar i zakoračim iza granične postaje, kao da nikada ranije nisam bio u Pustoši. A moj lord Agelmar neće da mi kaže zašto.“ Oči iza prečaga vizira upitno su gledale u Aes Sedai dok je to izgovarao. Nije gledao Randa i ostale; saznao je da će oni ići uz Lana u Pustoš.
„Može da pođe umesto mene“, promrmlja Met Randu. Lan ih je prekorno pogledao. Met spusti glavu i pocrvene.
„Svako od nas ima svoju ulogu u Šari, Ingtare“, odlučno reče Moiraina. „Odavde mi moramo da igramo naše uloge sami.“
Ingtarov naklon nije bio usiljen samo zbog oklopa. „Kako želite, Aes Sedai. Moram sada da vas ostavim, i da naporno jašem kako bih stigao do Tarvinovog procepa. Barem će mi tamo biti... dozvoljeno... da se sukobim s Trolocima.“
„Zar to zaista toliko želite?“, upita Ninaeva. „Da se borite s Trolocima?“
Ingtar zbunjeno pogleda nju, a onda Lana, kao da je Zaštitnik bio u stanju da joj objasni. „To je ono što ja radim, gospo“, polako reče. „To je ono što jesam.“ Podigao je šaku u čeličnoj rukavici ka Lanu, otvorenim dlanom prema Zaštitniku. „Suravye ninto manshima taishite, Dai Shan. Neka Mir bude naklonjen tvom maču.“ Ingtar okrenu konja i odjaha ka istoku sa svojim barjaktarom i stotinu kopljanika. Išli su brzo, ali ne suviše, kako bi konji u oklopima mogli da izdrže, s obzirom na put koji je trebalo da pređu.
„Kako je neobično to što govore“, reče Egvena. „Zašto stalno izgovaraju tu reč? Mir.“
„Kada nikada ne saznaš šta je to, osim što sanjaš“, odgovori Lan, poteravši Mandarba napred, „to postaje više od amajlije.“
Dok je Rand išao iza Zaštitnika pored kamene granične postaje, on se okrenu u sedlu i pogleda prema Ingtaru i kopljanicima koji su nestajali iza golih stabala. Pokušao je da vidi i graničnu stražaru, davno već nestalu na obzorju i poslednje kule na brdima koje su izvirivale preko drveća. Bili su uskoro potpuno sami. Jahali su prema severu pod golim krošnjama drveća. Rand je oprezno zaćutao, a prvi put čak ni Met nije imao šta da kaže.
Tog jutra, kapije Fal Dare su se otvorile u zoru. Lord Agelmar, sada u oklopu i šlemu poput svojih vojnika, izjahao je, sa barjakom crnog sokola i tri lisice, kroz istočnu kapiju prema suncu, koje je i dalje bilo samo crveni krajičak iznad drveća. Poput čelične zmije koja se izvijala na zvuk bubnjeva na konjima, kolona je izašla iz grada u četiri reda. Šuma sakri Agelmara na čelu pre no što poslednji vojnici u nizu napustiše utvrdu u Fal Dari. Nije bilo klicanja na ulicama zbog koga bi hitali, već samo njihovi sopstveni bubnjevi i zastavice koje su vijorile na vetru. Ali oči su im bile uprte prema izlazećem suncu, s jasnim ciljem. Pridružiće se na istoku drugim čeličnim zmijama, iz Fal Morana, na čelu s kraljem Easarem lično, koga prate njegovi sinovi, i iz Ankor Daila, koji je čuvao Istočne močvare i Kičmu sveta; iz Mos Širare, Fal Siona i Kamron Kaana i svih ostalih tvrđava u Šienaru, velikih i malih. Spojiće se u veliku zmiju, koja će krenuti na sever ka Tarvinovom procepu.
Još jedna kolona je u tom trenutku izlazila kroz Kraljevu kapiju koja je vodila ka Fal Moranu. Taljige i kola, konjanici i pešaci terali su svoju stoku i nosili decu na leđima, lica sumornih poput jutarnjih senki. Bezvoljno su išli, jer nisu želeli da napuste svoje domove, ovog puta možda zauvek, ali opet, strah od onoga što je dolazilo terao ih je da se kreću, tako da su išli tamo-amo. Prvo su vukli noge, a onda bi pretrčali desetak koraka. Potom bi ponovo mileli kroz prašinu. Nekolicina zastade izvan grada da pogleda oklopljenu liniju vojnika kako krivuda prema šumi. Nada je procvetala u nekim očima i mrmljali su molitve: za vojnike, za sebe. Onda su ponovo krenuli prema jugu.
Najkraća kolona izašla je kroz Malkiersku kapiju. Ostala je samo nekolicina vojnika i nekoliko starijih ljudi čije su žene umrle, a njihova odrasla deca su polako odlazila prema jugu. Bila je to poslednja odbrana. Šta god se bude desilo kod Tarvinovog procepa, Fal Dara neće pasti bez bitke. Ingtarova siva sova je prednjačila, ali Moiraina ih je povela na sever. Bila je to najvažnija kolona, i najočajnija.
Prošao je čitav sat od prolaska kraj granične postaje, a šuma i zemljište se nisu menjali. Zaštitnik ih je predvodio onoliko brzo koliko su konji mogli da izdrže. Ipak, Rand se neprestano pitao kada će stići u Pustoš. Tlo je postalo brdovitije, ali drveće, puzavice i žbunje nimalo se nisu razlikovali od onog koje je video u Šienaru — sivo i gotovo bez lišća. Bilo mu je toplije, dovoljno toplo da okači svoj ogrtač o jabuku sedla.
„Čitave godine nije bilo ovako lepo vreme“, reče Egvena dok je i sama skidala plašt.
Ninaeva odmahnu glavom, mršteći se kao da sluša vetar. „Nešto ovde ne valja.“