Rand klimnu. I on je mogao to da oseti, iako nije mogao da razazna šta. Nije to bila samo toplota, prva ove godine pod otvorenim nebom koje je mogao da se seti. Bilo je to više od jednostavne činjenice da ne bi trebalo da bude tako toplo dok su ovoliko udaljeni na severu. Mora da je to bilo zbog Pustoši, ali zemljište se nije razlikovalo.
Sunce je bilo visoko na nebu. Ta crvena lopta sigurno nije mogla toliko tla greje, uprkos nebu bez oblaka. Rand nešto kasnije otkopča kaput. Znoj mu je curio niz lice.
On nije bio jedini. Met skinu kaput. Bodež ukrašen zlatom i rubinom jasno se video. Obrisao je lice krajem svog šala. Trepćući, obmota šal kao usku traku sasvim iznad očiju. Ninaeva i Egvena su se hladile. Bile su pogrbljene u sedlu kao da venu. Loijal otkopča svoju tuniku s visokim okovratnikom, a potom i košulju; imao je uzanu traku dlaka po sredini grudi, koje su bile guste kao krzno. Promrmlja svima izvinjenje.
„Morate mi oprostiti. Stedding Šangtai je u planinama i tamo je sveže.“ Njegove široke nozdrve bile su raširene i uvlačile su vazduh koji je svakim trenutkom bivao sve topliji. „Ne sviđa mi se ova vrelina i vlaga.“
Bilo je vlažno, shvati Rand. Ličilo je na Blatište usred leta, u Dve Reke. U toj blatnoj močvari činilo se da svaki dah dolazi kroz vuneno ćebe natopljeno vrelom vodom. Ovde nije bilo močvarnog tla — samo nekoliko bara i potočića, koji su bile kapljice za nekoga ko je navikao na Vodenu šumu — ali vazduh je bio poput onoga u Blatištu. Samo je Perin, i dalje u svom kaputu, disao s lakoćom. Perin i Zaštitnik.
Na listopadnom drveću bilo je nešto lišća. Rand krenu rukom da dodirne granu i zaustavi se pre no što mu šaka dotače listove. Bolesno žutilo i crne tačke šarali su crvenilo novog rastinja, poput neke bolesti.
„Rekao sam da ništa ne dirate“, hladno reče Zaštitnik. I dalje je nosio svoj plašt koji je menjao boje, kao da vrelina na njega nije uticala ništa više od hladnoće. Delovalo je kao da njegovo četvrtasto lice visi u vazduhu iznad Mandarbovih leđa. „Cveće može da ubije u Pustoši, a lišće da osakati. Postoji malo stvorenje koje se zove štapić. Voli da se krije među najgušćim lišćem i čeka da ga neko dodirne. Izgleda kako se i zove. A kada ga neko dotakne, ujeda. Nije otrovno. Njegova pljuvačka počinje da vari plen umesto njega. Jedino što može da te spase jeste da odsečeš ruku ili nogu koju je ujeo. Ali štapić neće ujesti dok ga neko ne dodirne. Druga stvorenja u Pustoši hoće.“
Rand trže ruku, ne dodirnuvši lišće, i obrisa ih o pantalone.
„Znači li to da smo u Pustoši?“, reče Perin. Začudo, nije zvučao uplašeno. „Ovo je samo njen obod“, sumorno odgovori Lan. Njegov pastuv nastavi da ide napred i on je govorio preko ramena. „Prava Pustoš i dalje je pred nama. Ima stvorenja u Pustoši koje love po zvuku i neke od njih su možda dolutale ovako daleko na jug. Ponekad pređu planine Duma. Mnogo su opasnije od štapića. Čutite i nemojte da zaostajete ako hoćete da ostanete živi.“ Nastavi brzo, ne sačekavši odgovor.
Milju po milju, bilo je sve očiglednije koliko je Pustoš izopačena. Drveće je bilo sve više pokriveno lišćem, ali ono je bilo prljavo i pokriveno žutim i crnim tačkama, s jarkim crvenim šarama, kao da je zatrovano. Svaki list i puzavica bili su naduveni, spremni da prsnu na dodir. Cveće koje je pokrivalo drveće i travu ličilo je na parodiju proleća. Bilo je bolesno, bledo i gnjecavo. Te ispijene biljke kao da su se raspadale dok ih je Rand gledao. Kada je disao kroz nos, hvatala ga je mučnina od teškog i jakog sladunjavog mirisa truleži. Kada je pokušao da diše na usta, umalo se nije ispovraćao. U vazduhu se osećao zadah poput smrada pokvarenog mesa. Čuli su se tihi gnjecavi zvuci dok su konjska kopita prolazila preko truleži.
Met se nagnu u sedlu i poče da povraća; nije prestajao sve dok mu stomak nije bio prazan. Rand pokuša da dosegne prazninu, ali spokoj nije sprečavao da mu kiselina stalno navire u grlo. I pored toga što više nije imao šta da povrati, nakon pola milje Met ponovo poče da grca. Nije uspeo ništa da izbaci. Isto je bilo i posle naredne pređene milje. Egvena je izgledala kao da će svakog trenutka i njoj pozliti. Neprestno je gutala pljuvačku. Ninaevino lice bilo je bleda maska odlučnosti. Stisnula je vilice i netremice gledala u Moirainina leđa. Mudrost nije htela da prizna da joj je loše sve dok Aes Sedai to nije prva učinila, ali Rand je mislio da neće morati dugo da čeka. Moiraina je stisnula oči, a usne su joj bile blede.
Uprkos vrelini i vlazi, Loijal obmota šal oko nosa i usta. Kada je pogledao Randa, u očima su mu se jasno videli bes i gađenje. „Čuo sam...“, poče, glasom prigušenim zbog vune, a onda stade uz grimasu da pročisti grlo. „Fuj! Smrdi kao... Fuj! Slušao sam i čitao o Pustoši, ali ništa nije moglo da opiše.Ogier zamahnu rukom, pokazujući da se ono što govori odnosi na ljigavo rastinje i smrad, „... da čak i Mračni može drveću da uradi nešto slično! Fuj!“
Naravno, izgledalo je kao da sve to ne smeta jedino Zaštitniku, barem ne koliko je Rand mogao da vidi, ali na njegovo iznenađenje, ni Perinu. Ili, preciznije rečeno, nije mu smetalo na isti način kao ostalima. Stameni mladić streljao je pogledom grotesknu šumu kroz koju su jahali, kao da gleda neprijatelja ili neprijateljski barjak. Prelazio je rukom preko sekire za pojasom. Činilo se da ne primećuje to što radi, i mrmljao je u bradu, napola režeći, tako da se Rand naježi. Čak i na sunčevoj svetlosti Perinove oči presijavale su se u zlatnim nijansama, sijajući opasno.
Vrelina nije posustala kada je krvavo sunce počelo da zalazi za obzorje. U daljini ka severu dizale su se planine, više od Maglenih planina, crne naspram neba. Ponekad bi ledeni vetar sa tih oštrih vrhova dosegao do njih. Tropska vlaga uglavnom bi ispila planinsku svežinu, ali i ta preostala studen sekla je svojom hladnoćom naspram vreline koju bi zamenila, makar i samo na trenutak. Randu se činilo da mu se znoj s lica u trenu pretvarao u ledenice. Kada bi vetar minuo, zrnca leda bi se ponovo otopila. Ljutiti potoci bi mu krenuli niz obraze, a nesnosna vrelina bi se vratila, još strašnija no ranije. Dok je vetar duvao, nestajao bi i smrad, ali Randu je bilo bolje bez tih naleta. Studen je bila poput hladnoće groba, a dopirao je i zadah prašnjave memle tek otvorene stare grobnice.
„Nećemo stići do planina pre mraka“, reče Lan, „a opasno je kretati se noću, čak i za Zaštitnika.“
„Nedaleko odavde ima jedno mesto“, reče Moiraina. „Biće dobro ukoliko budemo mogli tamo da logorujemo.“
Zaštitnik j e pogleda, a lice mu je bilo potpuno bezizražajno. Potom je nevoljno klimnuo glavom. „Da. Negde moramo da logorujemo. Mogli bismo i tu.“
„Kada sam je ja tražila, Zenica sveta je bila iza visokih klanaca“, reče Moiraina. „Najbolje je da pređemo planine Duma po dnevnoj svetlosti, u podne, kada su moći Mračnoga na ovome svetu najslabije.“
„Pričaš kao se da Zenica pomera“, reče Egvena Aes Sedai, ali joj Loijal odgovori.
„Svako od Ogiera je na različitom mestu pronalazio Zenicu sveta. Izgleda da se Zeleni čovek nalazi tamo gde je potreban. Ali, to je uvek bilo s one strane visokih klanaca. To su opasni, visoki klanci, prepuni stvorenja koja pripadaju Mračnom.“
„Prvo moramo da stignemo do klanaca, a onda ćemo brinuti o njima“, reče Lan. „Sutra ćemo zaista zaći u Pustoš.“
Rand osmotri šumu oko sebe. Svaki list i cvet bio je bolestan, svaka puzavica se raspadala još dok je rasla. Strese se i protiv svoje volje. Ako ovo nije prava Pustoš, šta jeste?
Lan ih je poveo ka zapadu, krećući se prema zalazećem suncu. Zaštitnik nije nimalo usporavao, ali po načinu na koji se držao videlo se da je bezvoljan.
Sunce, nalik crvenoj lopti, počelo je da zalazi, i tek je doticalo krošnje drveća kada su stigli na vrh jednog brda. Zaštitnik je zauzdao konja. Ispred njih, na zapadu, ležala je mreža jezera. Mračno su se presijavala na svetlosti zalazećeg sunca, poput nejednakih perli na niskama ogrlice. U daljini, okružena jezerima, šiljati vrhovi brda bili su potpuno pokriveni večernjim senkama. Nakratko, sunčevi zraci obasjaše neravne vrhove i Randu zastade dah. To nisu bila brda, već porušeni ostaci sedam kula. Nije bio siguran da li je još neko to primetio; sve je nestalo u trenu, kao što se i pojavilo. Zaštitnik je sjahao. Lice mu je bilo poput kamena, bez ikakvog izraza.