„Zar nismo mogli da postavimo logor dole, pored jezera?“, upita Ninaeva, tapkajući maramicom po licu. „Mora da je dole hladnije, kraj vode.“
„Svetlosti“, reče Met, „voleo bih samo da umočim glavu u jedno od njih. Mislim da je ne bih više izvadio.“
Baš u tom trenutku nešto zamuti vode najbližeg jezera. Tamna voda počela je da se presijava kada je ogromna telesina prošla ispod površine. Grdosija dugačka kao nekoliko ljudi ustalasala je vodu, dugo prolazeći, sve dok se rep nije izdigao u vazduhu, zamahavši u sumraku bodljom nalik na osinu žaoku, dugačku bar pet hvatova. Posvuda po njoj vijugali su se debeli pipci poput čudovišnih crva, nalik stonoginim nogama. Rep kliznu pod površinu i nestade. Samo su talasići koji su polako nestajali svedočili da je ikada i bio tu.
Rand zatvori usta i zgleda se s Perinom. Perinove žućkaste oči bile su ispunjene nevericom kao, bio je siguran, i njegove. Ništa tako veliko nije moglo da živi u tako malom jezeru. Nemoguće je da su ono bile šake na tim pipcima. To prosto nije moguće.
„Kad malo bolje razmislim“, jedva prozbori Met, „ovde mi se više sviđa.“
„Postaviću štitove oko ovog brda“, reče Moiraina. Ona je već sjahala s Aldieb. „Prava zaštita privukla bi pažnju kao med muve, što mi ne želimo, ali ako bilo koji stvor Mračnoga ili bilo šta što služi Senku priđe na milju od nas, ja ću znati.“
„Više bih voleo da se napravi prava zaštita“, reče Met čim je čizmama dotakao tlo, „sve dok drži tu, tu... stvar s druge strane.“
„Oh, ućuti, Mete“, kratko odseče Egvena, a Ninaeva reče: „I da nas čekaju kada ujutru pođemo? Ti jesi budala, Metrime Kautone.“ Met ih obe prostreli pogledom dok su silazile s konja, ali ništa nije rekao.
Rand i Perin se osmehnuše jedan drugom dok je Perin prihvatao Beline uzde. Nakratko je izgledalo kao da su kod kuće, a Met je pričao upravo ono što ne treba u najgorem mogućem trenutku. A onda se osmeh izgubi s Perinovog lica; oči su mu zaista svetlele u sumraku, kao da je neko žuto svetlo bilo iza njih. Osmeh nestade i s Randovog lica. Ipak nije kao kod kuće.
Rand, Met i Perin pomogli su Lanu da rasedla i šapne konje, dok su ostali postavljali logor. Loijal je mrmljao sebi u bradu dok je nameštao Zaštitnikovu sićušnu uljaricu, ali Ogierovi debeli prsti bili su spretni. Egvena je pevušila puneći kotlić za čaj iz mešine s vodom. Rand se nije više čudio zašto je Zaštitnik bio toliko uporan da ponesu svu tu vodu.
Postavivši riđanovo sedlo u red s ostalima, Rand je odvezao bisage i ćebe. Kada se okrenuo, ukočio se od straha. Sve je nestalo: Ogier i žene, uljarica i korpe od vrbovog pruća s tovarnog konja. Na vrhu brda nije bilo ničega sem večernjih senki.
Utrnulom rukom je nespretno krenuo ka maču. Čuo je nejasnu Metovu psovku. Perin je stezao sekira, a tršava glava se osvrtala, očekujući opasnost.
„Čobani“, promrmlja Lan. Zaštitnik je mimo krenuo ka brdu i nestao posle tri koraka.
Rand, Met i Perin se zgranuto pogledaše, a onda su svi jurnuli ka mestu gde je Zaštitnik nestao. Rand se iznenada zaustavi, i zakorači još jednom kada Met natrča na njega. Egvena je digla pogled od kotlića koji je nameštala na uljarici. Ninaeva je zatvarala drugi upaljeni fenjer. Svi su bili tu. Moiraina je sedela prekrštenih nogu, Lan se izvalio na zemlju nalaktivši se, a Loijal je vadio knjigu iz svog ranca.
Rand se oprezno osvrnu. Padina brda izgledala je isto kao i pre: senke su padale na drveće, jezera iza njih tonula su u tamu. Plašio se da uzmakne. Bilo ga je strah da će sve ponovo nestati i da ovoga puta možda neće moći da ih pronađe. Oprezno prolazeći kraj njega, Perin duboko uzdahnu.
Moiraina ih je primetila kako stoje tu otvorenih usta. Perin je izgledao posramljeno. Vratio je sekiru u tešku gajku za pojasom, kao da je mislio da niko neće primetiti. Osmeh joj prelete preko lica. „To je savijanje“, rekla je. „Sasvim je jednostavno. Ukoliko nas neko posmatra, umesto u nas, gledaće oko nas. Ne smemo dopustiti da neke oči noćas primete naše svetlo, a u Pustoši ne treba biti u mraku.“
„Moiraina Sedai kaže da ću možda i ja moći to da uradim.“ Egveni zasijaše oči. „Kaže da već sada mogu da upravljam sa dovoljno Jedne moći.“
„Ne bez obuke, dete“, upozori je Moiraina. „I ono što je najjednostavnije u Jednoj moći može biti opasno za one koji nisu naučeni da time ovladaju, kao i za one oko njih.“ Perin prezrivo šmrknu, a izgledalo je da je Egveni nelagodno. Rand se zapita da li je već iskušavala svoje sposobnosti.
Ninaeva spusti fenjer. Uz sićušni plamen uljarice, dva fenjera su davala sasvim dovoljno svetlosti. „Kada pođeš u Tar Valon, Egvena“, reče oprezno Mudrost, „možda ću i ja poći s tobom.“ Pogledala je Moirainu kao da se pravda. „Prijaće joj da vidi poznato lice među svim tim strancima. Biće joj potreban još neko da je savetuje pored Aes Sedai.“
„Možda bi tako bilo najbolje, Mudrosti“, bilo je sve što je Moiraina rekla.
Egvena se nasmeja i zatapša. „Oh, to bi bilo divno. I ti, Rande. I ti ćeš poći, zar ne?“ On zastade na pola puta, a onda stade kraj uljarice, preko puta Egvene, i polako se spusti na zemlju. Pomisli kako joj oči nikada nisu bile krupnije, ili sjajnije, ili nalik na jezera u kojima je mogao da nestane. Ona se zacrvene i tiho se zakikota. „Perine, Mete, i vas dvojica ćete poći, zar ne? Bićemo svi zajedno.“ Met nešto nejasno progunđa, a Perin samo slegnu ramenima, ali ona je to shvatila kao pristanak. „Vidiš, Rande. Bićemo svi zajedno.“
Svetlosti, čovek bi mogao da se udavi u tim očima i da bude srećan zbog toga. Rand se posramljeno nakašlja. „Da li imaju ovce u Tar Valonu? Ja znam samo to, da čuvam ovce i da gajim duvan.“
„Mislim“, reče Moiraina, „da mogu da pronađem nešto za tebe u Tar Valonu. Za sve vas. Možda to baš neće biti čuvanje ovaca, ali biće vam zanimljivo.“
„Eto“, reče Egvena kao da je sve rešeno. „Znam. Učiniću te svojim Zaštitnikom kada budem bila Aes Sedai. Dopalo bi ti se da budeš Zaštitnik, zar ne? Moj Zaštitnik?“ Zvučala je samouvereno, ali on je video pitanje u njenim očima. Želela je odgovor. To joj je bilo potrebno.
„Voleo bih da budem tvoj Zaštitnik“, rekao je. Ona nije za tebe, niti ti za nju. Zašto je Min morala to da mi kaže?
Smračilo se i svi su bili umorni. Loijal je bio prvi koji je legao i spremio se da spava, ali ubrzo su i ostali pošli za njim. Ćebad su koristili jedino kao jastuke. Moiraina stavi nešto u ulje fenjera, a to je rasteralo smrad Pustoši s vrha brda. Ipak, ništa nije moglo da umanji vrelinu. Svetlost je treperila na slaboj mesečini, ali noć je bila vrela kao da je sunce bilo u zenitu.
Rand shvati da ne može da zaspi, čak i pored toga što je Aes Sedai ležala samo hvat udaljena od njega, štiteći njegove snove. Sparina mu je ometala san. Loija je tiho hrkao, što je ipak bila grmljavina u odnosu na Perina, čije se hrkanje gotovo nije ni čulo, ali to nije sprečilo da umor savlada i ostale. Zaštitnik je bio i dalje budan. Sedeo je nedaleko od njega s mačem preko kolena, gledajući u noć. Na Randovo iznenađenje, i Ninaeva nije spavala.
Mudrost je dugo bez reči gledala Lana, a onda nasu šolju čaja i odnese mu. Kada je on krenuo da je uzme, promrmljavši nešto u znak zahvalnosti, ona nije odmah pustila šolju. „Trebalo je da znam da si neki kralj“, tiho reče. Gledala ga je, ali glas joj je blago podrhtavao.
Lan je pogleda podjednako uznemireno. Randu je izgledalo kao da je Zaštitnikovo lice zaista postalo nežnije. „Ja nisam kralj, Ninaeva. Ja sam samo čovek, siromašniji od najbednijeg seljaka.“