„Samo produžite“, zapovedi Lan isukavši mač. Zaštitnik je sada nosio čelične rukavice i svoju sivozelenu oklopnu košulju. „Ostanite s Moirainom Sedai.“ Okrenu Mandarba ne prema drvetu i njegovom plenu, već u suprotnom pravcu. Činilo se da ga je Pustoš progutala još pre no što se crni pastuv izgubio s vidika, zahvaljujući njegovom plaštu koji je menjao boje.
„Primaknite se“, naredi Moiraina. Ona nije usporila svoju belu kobilu, ali pokaza ostalima da joj se približe. „Približite mi se što više.“
Iz pravca u kome je Zaštitnik otišao začu se urlik. Bio je poput grmljavine, a drveće je podrhtavalo od njega. Kada je utihnuo, izgledalo je kao da i dalje odjekuje. Zatim se ponovo začu, ispunjen srdžbom i smrću.
„Lan“, reče Ninaeva. „On...“
Užasni zvuk je prekinu, ali sada čulo još nešto. Strah. Odjednom je zamukao.
„Lan može da se brine o sebi“, reče Moiraina. „Jaši, Mudrosti.“
Zaštitnik se pojavi na obodu šume. Držao je mač podalje od sebe i svog pastuva. Sečivo je bilo umazano crnom krvlju koja se pušila. Lan oprezno obrisa sečivo tkaninom koju je uzeo iz bisaga, proveravajući da na čeliku ipak nešto nije ostalo. Kada je bacio tkaninu, ona se raspala pre no što je dospela do zemlje. Čak su se i njeni delići razjeli.
Ogromna telesina nečujno iskoči iz šume na njih. Zaštitnik okrenu Mandarba, ali dok se bojni at propinjao, spreman da napadne svojim čeličnim potkovicama, Metova strela polete, probivši jedino oko u glavi čudovišta, na kojoj su, izgleda, postojali samo usta i zubi. Stvorenje je palo, trzajući se i vrišteći. Bilo je potrebno samo da skoči i da ih dohvati. Rand je zapanjeno gledao dok su hitro prolazili pored njega. Bio je pokriven čvrstom dlakom, nalik na duge čekinje, i imao je previše nogu koje su čudno izrastale iz tela koje je bilo veliko kao medved. Barem neke od njih, one na leđima, nisu služile za hodanje, ali kandže na stopalima, duge poput prstiju, kidale su zemlju u samrtnom ropcu.
„Dobro gađaš, čobanine.“ Lan je već zaboravio stvorenje koje je umiralo iza njih. Pažljivo je osmatrao šumu.
Moiraina odmahnu glavom. „Čudno je da to stvorenje krene da se približi nekome ko dodiruje Istinski izvor.“
„Agelmar reče da se Pustoš pomera“, reče Lan. „Možda i Pustoš zna da se Mreža obrazuje u Šari.“
„Požurite.“ Moiraina mamuznu Aldieb. „Moramo što pre da prođemo kroz visoke klance.“
Ali dok je govorila, Pustoš se podiže, opkoljavajući ih. Drveće je krenulo ka njima, ne mareći za to što Moiraina dotiče Istinski izvor.
Rand primeti da drži mač; nije se sećao da ga je isukao. Neprestano je zamahivao. Sečivo sa znakom čaplje s lakoćom je seklo izopačene udove. Gladne grane su se bacale unazad, sasečene, kao trzavi patrljci — učinilo mu se da gotovo može da čuje njihove krike — ali stalno su nadolazile nove. Vijugale su se poput zmija, pokušavajući da ga zgrabe za ruke, struk ili vrat. Potraži prazninu, škrgućući, i pronađe je u stenovitom, tvrdoglavom tlu Dve Reke. „Maneteren!“, povika, jurišajući prema drveću, sve dok ga grlo nije zabolelo. Čelik sa znakom čaplje sijao je na slabom suncu. „Maneteren! Maneteren!“
Met je stajao u uzengijama i odapinjao prema šumi strelu za strelom, pravo u izopačene spodobe koje su režale i grizle smrtonosne strele nebrojenim zubima. Ujedali su i druga stvorenja s kandžama, koja su se borila da ih pregaze, ne bi li uhvatili ljude na konjima. I Met je bio izgubljen u prošlosti. „Carai an Caldazar!“, povika dok je natezao strele i odapinjao ih. „Carai an Ellisande! Al Ellisande! Mordero daghain pas duente cuebiyar! Al Ellisande!“
I Perin je stajao u uzengijama, tih i sumoran. Preuzeo je vodstvo, a sekirom je prosecao prolaz kroz šumu i pogane telesine — kroz sve što se pojavilo pred njim. Drveće koje je trzalo granama poput bičeva i spodobe koje su zavijale bežali su od stamenog čoveka sa sekirom; sklanjali su se koliko od sekire koja je fijukala, toliko i od borbenih zlatastih očiju. Probijao se sa svojim konjem, odlučno, korak po korak.
Vatrene lopte izletale su iz Moiraininih šaka. Tamo gde bi pogodile, zmijasto drvo bi se pretvorilo u baklju, a zubata spodoba bi zavrištala i počela da se tuče ljudskim šakama, kidajući okrutnim kandžama sopstveno meso koje je gorelo, sve dok ne bi umrla.
Zaštitnik je neprestano vodio Mandarba među drveće. Njegovo sečivo i oklopne narukvice bile su pokrivene krvlju koja je ključala i pušila se. Kada |se vraćao, sve više je bilo razderotina na njegovom oklopu i krvavih rana na teju, a i konj se teturao i krvario. Svaki put, Aes Sedai bi zastala da položi šake na rane i, kada bi ih sklonila, krv bi ostala, ali od povrede ne bi bilo ni traga.
„Ovo je kao svetionik za Mirdraale“, reče ona ogorčeno. „Nastavite. Produžite!“ Probijali su se sporo, korak po korak.
Da drveče nije udaralo telesine koje su ih napadale, ili da se stvorenja, od kojih nijedno nije bilo slično, nisu borila protiv drveća i međusobno, Rand je bio siguran da bi bili pregaženi. Nije bio siguran da se to ipak neće desiti. A onda, iza njih se začu rezak krik. Udaljen i piskutav, probio se kroz urlike stvorenja Pustoši koja su ih okruživala.
Režanje prestade u trenutku, kao da je bilo presečeno nožem. Stvorovi koji su ih napadali zamrzli su se u mestu; drveće se smirilo. Spodobe s nogama na leđima nestale su u izvitoperenoj šumi iznenadno kao što su se i pojavile.
Ponovo se začu piskav vrisak, nalik na napuklu frulu. Odgovori mu čitav hor. Pola tuceta njih pevali su svoju pesmu daleko iza ljudi.
„Crvi“, reče sumorno Lan. Loijal zajauka. „Pružili su nam predah, ako budemo imali vremena da ga iskoristimo.“ Odmeravao je koliko još treba da pređu do planina. „Malo je stvorenja u Pustoši koja bi se suočila sa Crvom, ako to uopšte može da se izbegne.“ Potera Mandarba. „Jašite!“ Čitava družina jurnula je za njim kroz Pustoš koja je iznenada izgledala istinski mrtvo. Jedino što se čulo bio je zvuk iza njih.
„Uplašili su ih crvi?“, upita Met, pun neverice. Poskakivao je u sedlu, dok je pokušavao da prebaci luk preko leđa.
„Crv“, reče Zaštitnik, a ton kojim je to izgovorio bio je sasvim drugačiji od od Metovog, „može da ubije Sen, ako Sen nema sreću Mračnoga lično. A za nama je čitav čopor. Jašite! Jašite!“ Tamni vrhovi su sada bili bliži. Rand proceni da će stići do njih za sat, ako nastave brzinom koju je Zaštitnik nametao.
„Zar nas crvi neće pratiti u planine?“, upita Egvena bez daha, a Lan se gorko osmehnu.
„Neće. Crvi se plaše onoga što živi u visokim klancima.“ Loijal ponovo zajauka.
Rand požele da Ogier prestane s tim. Bio je sasvim svestan da, izuzev Lana, Loijal zna o Pustoši više od svakog od njih, i pored toga što je to naučio čitajući knjige u bezbednosti steddinga. Ali zašto mora da me stalno podseća da ima i nečega goreg od onoga što smo već videli?
Pustoš je promicala pokraj njih. Trulež korova i trave gnječio se pod konjskim kopitima. Drveće iste one vrste koja ih je ranije napala sada se nije micalo, čak i kada bi projahali tik ispod iskrivljenih grana. Planine Duma uzdigoše se pred njima. Bile su crne i sumorne, gotovo nadohvat ruke. Pisak postade oštriji i jasniji. Iza njih je dopirao neki gnjecav zvuk, nadjačavajući ono što se čulo kada su konji gazili po zemlji. Bilo je preglasno, kao da su ogromne telesine gnječile upola trulo drveće, gmižući preko stabala. Preblizu. Rand se osvrnu. Krošnje drveća iza njih ljuljale su se i padale poput pokošene trave. Tlo prema planinama polako je postajalo strmije. Bilo je dovoljno strmo da bi im bilo jasno da se penju.
„Nećemo uspeti!“, reče Lan. Nije usporavao Mandarbov galop, ali mač mu se iznenada ponovo pojavi u ruci. „Budi oprezna u visokim klancima, Moiraina, i proći ćete.“