„Ne, Lane!“, uzviknu Ninaeva.
„Tišina, devojko! Lane, čak i ti ne možeš da zaustaviš čopor crva. Ne dozvoljavam to. Bićeš mi potreban kod Zenice.“
„Strele“, reče Met bez daha.
„Crvi ih ne bi ni osetili“, povika Zaštitnik. „Moraju biti sasečeni na komade. Ne osećaju mnogo toga, sem gladi. Ponekad strah.“ Očajnički se držeći za sedlo, Rand razmrda ramena, pokušavajući da razbije ukočenost. Stezao mu se čitav grudni koš, sve dok skoro nije počeo da se guši. Osetio je tmce svuda po koži. Pustoš se pretvori u podnožje brda. Mogao je da vidi putanju kojom će morati da se penju kada budu stigli do planina, krivudavi put i visoki klanac iza njega, nalik na udarac sekire koja se zasekla u crni kamen. Svetlosti, šta je to tamo što može da uplaši ono što je iza nas? Svetlost mi pomogla, nikada se nisam toliko uplašio. Ne želim da idem dalje. Ni korak dalje! Potraži plamen i prazninu, besneći na sebe. Budalo! H, preplašena kukavička budalo! Ne možeš da ostaneš ovde, niti možeš da se vratiš. Nameravaš li da ostaviš Egvenu da se sama sretne s tim? Praznina mu je izmicala. Stvorila bi se, a onda bi se rasprsla u hiljade tačkica svetla. Ponovo bi nastala i rasprsla bi se još jednom. Svaka od tih svetlosnih tačkica ukopala bi mu se u kosti, sve dok se nije tresao od bola. On pomisli da će pući. Svetlost mi pomogla, ne mogu dalje. Svetlost mi pomogla!
Bio je spreman da zauzda Riđana i da se okrene, da se sukobi sa crvima ili bilo čime drugim, radije no s onim što je bilo pred njim. U tom trenutku, zemlja se promeni. Između jedne padine brda i druge, između vrha i podnožja, Pustoš iščeznu.
Zeleno lišće pokrivalo je grane koje su se mimo širile. Divlje cveće pravilo je jarki tepih u travi, a ona se povijala na nežnom prolećnom povetarcu. Leptiri i pčele lepršali su od cveta do cveta, a ptice su pevale.
Rand nastavi da galopira, širom otvorenih usta, sve dok odjednom nije shvatio da su Moiraina, Lan, Loijal i ostali stali. Zauzda polako konja, dok mu je lice bilo ukočeno od zaprepašćenja. Egvena je izgledala! kao da će joj oči iskočiti iz glave, a Ninaeva zinu.
„Na bezbednom smo“, reče Moiraina. „Ovo je mesto Zelenog čoveka; i Zenica sveta je ovde. Ništa iz Pustoši ne može ovamo da uđe.“
„Mislio sam da je na drugoj strani planina“, promumla Rand. I dalje je mogao da vidi vrhove i visoke klance koji su ispunjavali severno obzorje. „Rekla si da je uvek s one strane klanaca.“
„Ovo mesto je“, prozbori dubok glas iz drveća, „uvek na istom mestu. Jedino što se menja jeste mesto onih kojima je potrebno.“
Čovekoliko stvorenje izađe iz rastinja, više od Loijala koliko je Loijal bio viši od Randa. Ljudska prilika bila je sva od ispletenih loza i lišća, koje se zelenelo i neprestano raslo. Kosa mu je bila trava i padala je sve do ramena, oči su mu bile ogromni lešnici, a njegovi nokti — šišarka. Tunika i pantalone bili su načinjeni od zelenog lišća, a čizme od kore drveta. Leptiri su leteli svuda oko njega i sletali su mu na prste, ramena, lice. Samo je jedno kvarilo to zeleno savršenstvo: duboka razderotina protezala se preko obraza i slepoočnica sve do temena, i na tom mestu loza je bila smeđa i sasušena.
„Zeleni čovek“, prošaputa Egvena, a lice s ožiljkom se osmehnu. Izgledalo je na trenutak kao da ptice glasnije pevaju.
„Naravno da jesam. Ko bi drugi bio ovde?“ Lešnik-oči gledale su Loijala. „Dobro je videti te, mali brate. Ranije su mnogi od vas dolazili da me posete, ali odavno niko nije došao.“
Loijal nespretno sjaha s velikog konja i svečano se nakloni. „Počašćen sam, Drvobrate. Tsingu ma choshih, T’ingshen.“
Zeleni čovek prebaci ruku Ogiera preko ramena, osmehujući se. Pored Loijala, izgledao je kao čovek uz dečaka. „Nema svečanosti, mali brate. Zajedno ćemo pevati Pesme drveća i sećati se Velikih stabala i steddinga, i pazićemo da Čežnja bude što dalje.“ Tada Zeleni čovek pogleda i ostale, koji su tek silazili sa svojih konja. Oči mu sinuše kada je ugledao Perina. „Vučiji brat! Da li su onda stara vremena zaista ponovo među nama?“
Rand je zapanjeno zurio u Perina. Ovaj stade iza svog konja tako da ne vidi Zelenog čoveka i sagnu se da proveri kolan. Rand je bio siguran da je Perin samo želeo da izbegne ispitivački pogled Zelenog čoveka. A onda, iznenada, Zeleni čovek se obrati Randu: „Čudnu odeću nosiš, dete Zmaja. Da li je Točak toliko odmakao? Da li se Narod Zmaja vratio Prvom zavetu? Ali nosiš mač. To nikada nije bilo, ni ranije ni sada.“
Rand je morao da ovlaži usta pre no što je mogao da progovori. „Ne znam o čemu pričate. Šta hoćete da kažete?“
Zeleni čovek dotače smeđi ožiljak koji mu je prelazio preko glave. Na trenutak je delovao zbunjeno. „Ja... ne znam. Moje sećanje je isprekidano i često mi izmakne, a ono što mi je ostalo uglavnom liči na lišće koje su napale gusenice. A opet, siguran sam... Ne, nestalo je. Ali dobrodošao si ovde. Ti, Moiraina Sedai, ti si više od iznenađenja. Kada je ovo mesto stvoreno, određeno je da niko ne može dva puta da ga pronađe. Kako si uspela da dođeš ovamo?“
„Zbog potrebe“, odgovori Moiraina. „Potrebno je meni, ali i čitavom svetu — najviše zbog toga što svima treba. Došli smo da vidimo Zenicu sveta.“
Zeleni čovek uzdahnu. Bilo je to kao da vetar uzdiše kroz gusto lišće. „Znači, ponovo počinje. To sećanje je ostalo. Mračni se budi. Plašio sam se toga. Svakim okretom godina, Pustoš sve jače upire da prodre, a ovog okreta borba protiv nje bila je teža no ikada, još od nastanka ovog mesta. Hajde, povešću vas.“
50
Susreti kod Zenice
Vodeći riđana za sobom, Rand pođe za Zelenim čovekom. I ostali iz Emondovog Polja krenuše za njima. S vi su blenuli kao da nisu znali da li da gledaju u Zelenog čoveka ili u šumu. Naravno, Zeleni čovek je bio legenda. Bajke o njemu i o Drvetu života pričale su se pred svakim kaminom u Dve Reke, i to ne samo deci. Ali posle Pustoši, i drveće i cveće bilo je pravo čudo, čak i da ostatak sveta i dalje nije bio okovan zimom.
Perin se držao začelja. Kada se Rand osvrnu, primeti da krupni mladič kovrdžave kose izgleda kao da ne želi da čuje šta Zeleni čovek priča. To je mogao da razume. Dete Zmaja. Pažljivo je posmatrao kako Zeleni čovek ide ispred njih sa Moirainom i Lanom. Bio je okružen oblakom žutih i crvenih leptirova. Šta je hteo da kaže? Ne. Ne želim da znam.
I pored toga, osećao je da brže korača j da su mu noge laganije. I dalje mu je bilo nelagodno, mučnina u stomaku nije prestajala, ali strah ga je toliko obuzeo da ga gotovo nije ni primećivao. Više nije moglo ni da se očekuje zbog Pustoši koja je bila udaljena na samo pola milje, čak i da je Moiraina bila u pravu da Pustoš ne može tu da uđe. Nestalo je hiljade usijanih trnaca koji su mu probadali kosti; čim je stupio na tlo Zelenog čoveka, znao je to. On ih je ugasio, pomisli, Zeleni čovek i ovo mesto.
I Egvena i Ninaeva su osećale taj spokoj lepote i smirenost. Rand je to jasno video. Vedro su se osmehivale, doticale cveće prstima i zaustavljale se da ga pomirišu, duboko udišući.
Kada Zeleni čovek to primeti, reče: „Cveće služi tome da bude ukras biljkama ili ljudima, svejedno je. Njima ne smeta, sve dok ih previše ne uzberete.“ Brao je po jedan cvet s ove ili one biljke, ali nikada više od dva. Uskoro su Ninaeva i Egvena nosile cvetne venčiće u kosi, ispletene od ružičaste divlje ruže, žutih zvončića i bele jutarnje zvezde. Ninaevina pletenica koja joj je dosezala do struka izgledala je kao ružičasta i bela bašta. Čak je i Moiraina dobila beli venac od jutarnjih zvezda, koji je bio ispleten tako vesto da je izgledalo kao da cveće i dalje raste.
Rand nije bio siguran da li je ono zaista prestalo da buja. Zeleni čovek starao se o svom šumskom vrtu u hodu. Tiho je razgovarao s Moirainom, brinući se o svemu, a i ne razmišljajući o tome. Lešnik-oči primetile su iskrivljenu granu na jednoj divljoj ruži. Rasla je nezgodno ukrivljena pod granom jabukovog drveta, prekrivenom cvetovima. Zeleni čovek zastade, i dalje pričajući, i pređe rukom preko mesta gde se stabljika ukrivila. Rand nije bio siguran da li su ga oči varale, ili se trnje zaista sklanjalo sa puta kako ne bi ubolo te zelene prste. Kada ogromna prilika Zelenog čoveka produži, grana je nastavila da uspravno raste, šireći crvene latice među belim jabukovim cvetovima. Zeleni čovek se sagnuo da ogromnom šakom uzme sićušno seme koje je ležalo na šljunku. Kada se ispravio, mali izdanak korenjem se probio preko stene do plodnog tla.