„Sve mora da raste tamo gde mu je mesto, prema Šari“, objasni osvrnuvši se, kao da se izvinjava, „i da se suoči s obrtima Točka, ali Tvorac se neće naljutiti ako neznatno pomognem.“
Rand povede Crvenog oko izdanka, pazeći da ga riđanova kopita ne zgaze. Ne bi voleo da uništi nešto što je Zeleni čovek stvorio, samo da bi napravio jedan korak manje. Egvena mu se nasmeši jednim od svojih tajnovitih osmeha, i dotače ga po ruci. Bila je tako lepa, puštene kose pune cveća, i on joj se osmehnu, a ona pocrvene i spusti glavu. Štitiću te, pomisli Rand. Šta god da se desi, pobrinuću se da budeš bezbedna, kunem se.
Zeleni čovek ih povede u središte prolećne šume, do nadsvođenog otvora u brdu. Bio je to jednostavni kameni luk, visok i beo, a na sredini lučnog dela stajao je krug podeljen krivudavom linijom. Jedna polovina bila je hrapava, a druga glatka — drevni simbol Aes Sedai. Sam ulaz bio je u senci.
Za trenutak, svi su jednostavno gledali i ćutali. A onda Moiraina skinu venac sa kose i pažljivo ga okači o granu maline koja je rasla pored kamenog luka. Izgledalo je da je taj njen pokret svima povratio moć govora.
„Da li je unutra?“, upita Ninaeva. „Ono zbog čega smo došli?“
„Zaista bih voleo da vidim Drvo života“, prozbori Met, netremice gledajući u podeljeni krug iznad njih. „Možemo toliko da sačekamo, zar ne?“
Zeleni čovek čudno pogleda Randa, a onda odmahnu glavom. „Avendesora nije ovde. Nisam se odmarao ispod njenih grubih grana već dve hiljade godina.“
„Nismo došli ovamo zbog Drveta života“, odlučno reče Moiraina. Ona pokaza ka luku. „Došli smo zbog onoga što je tamo, unutra.“
„Neću ući sa vama“, kaza Zeleni čovek. Leptirovi oko njega se uskomešaše, kao da su delili sa njim istu uznemirenost. „Postavljen sam da to čuvam pre mnogo, mnogo godina, ali nije mi prijatno kada se suviše približim. Osećam kako se raščinjavam; moj kraj na neki način ima veze s tim. Pamtim kako je napravljena, bar nešto od toga. Nešto.“ Lešnik-oči su zurile, izgubljene u sećanju. Prevlačio je rukom preko ožiljaka. „Bilo je to u prvim danima Slamanja sveta, kada je radost zbog pobede nad Mračnim postala gorka nakon saznanja da sve ipak može biti uništeno pod težinom Senke. Ovo je načinilo stotinu njih, ljudi i žene zajedno. Najveća dela Aes Sedai uvek su tako nastajala, spajanjem saidina i saidara — tako je stvoren i Istinski izvor. Žrtvovali su se, svi, kako bi ga očistili, dok se svuda oko njih svet raspadao. Znajući da će umreti, naložili su mi da je čuvam za nevolju koja će doći. Nisam za to bio stvoren, ali sve se raspadalo, a oni su bili sami i ja sam bio sve što su imali. Nisu me zato stvorili, ali održao sam reč.“ Pogleda ka Moiraini i klimnu glavom za sebe. „Održao sam reč, dok to nije zatrebalo. I sada se završava.“
„Bolje si održao reč nego neki od nas koji smo ti to naložili“, reče Aes Sedai. „Možda se neće završiti tako loše koliko se plašiš.“
Lisnata glava s ožiljkom lagano se zanjiha. „Umem da prepoznam kraj kada on dođe, Aes Sedai. Pronaći ću neko drugo mesto gde će nešto moći da raste.“ Smeđe oči tužno su gledale po zelenoj šumi. „Drugo mesto, možda. Ponovo ćemo se videti kada izađete, ako bude bilo vremena.“ Rekavši to, udalji se okružen leptirima, i stopi se sa šumom bolje no što je Lanov plašt to ikada mogao.
„Šta je hteo da kaže?“, Met je zahtevao odgovor. „Kako to misli, ako bude bilo vremena?“
„Hajde“, reče Moiraina i prođe kroz luk. Lan je bio tik uz nju.
Kada je krenuo za njima, Rand nije bio siguran šta očekuje. Prođoše ga srsi po rukama i vratu. Ipak, bio je to samo hodnik. Iznad njihovih glava bio je polukružni svod, poput luka kroz koji su prošli, a on se oslanjao na izglačane zidove prolaza. Hodnik je imao blagi nagib. Bilo je dovoljno mesta za Loijala, pa i više od toga; bilo bi dovoljno mesta čak i za Zelenog čoveka. Pod je bio gladak, naoko klizav poput nauljene ploče, ali ipak je pružao siguran oslonac. Bezbrojne tačkice su svetlucale u beskonačnom spektru na glatkim belim zidovima. Svetlele su slabom, nežnom svetlošću, čak i nakon što suncem osvetljeni ulaz nestade za krivinom iza njih. Rand je bio siguran da to svetlo nije prirodno, ali nešto mu je govorilo da je prijateljsko. A zašto te onda prolaze žmarci? Sve niže su se spuštali.
„Tamo“, napokon reče Moiraina, pokazujući rukom. „Ispred nas.“
Hodnik se proširio u ogroman nadsvođeni prostor. Gruba neobrađena stena tavanice bila je prošarana grudvama sjajnog kristala. Ispod nje se nalazio bazen koji je zauzimao dno čitave odaje. Bio je ostavljen prostor samo za stazu široku možda pet koraka koja je išla oko bazena. Bazen je imao ovalan oblik oka, sa niskim, ravnim obodom od kristala koji su sijali prigušenije, ali ipak jasnije no oni na plafonu. Njegova površina bila je glatka poput stakla i jasna poput Vinske vode. Rand je imao osećaj da bi bio u stanju da gleda u to zauvek, ali nije mogao da sagleda dno.
„Zenica sveta“, Moiraina tiho progovori pored njega.
Zadivljeno se osvrćući, primeti da su duge godine od nastanka — tri hiljade godina otkako niko nije dolazio — učinile svoje. Nisu svi kristali u kupoli sijali istom jačinom. Neki su bili svetliji, neki slabiji; neki su treperili, a neki su bili samo obične grudve koje su se presijavale pod svetlošću ostalih. Da su svi sijali, kupola bi svetlela kao da je podne, ali sada je bila obasjana svetlošću kasnog popodneva. Staza je bila prekrivena prašinom i komadićima kamena, pa čak i kristala. Dugo se čekalo, a Točak se okretao i mleo.
„Ali šta je to?“, s nelagodom upita Met. „To uopšte ne liči na vodu.“ Šutnu u bazen komad tamnog kamena veličine pesnice. „To...“
Kamen pogodi staklastu površinu i potonu u tečnost. Samo je kliznuo, a površina vode se nije ni zatalasala. Dok je tonuo, kamen poče da otiče, postajući sve veći i redi: najpre se pojavi mrlja veličine glave, koja se Randu učinila gotovo providnom, a onda nejasna fleka. U prečniku je bila kao čitava njegova ruka, a onda nestade. On se već toliko naježio da je pomislio da će mu se koža izobličiti.
„Šta je to?“, upita Rand. Zaprepastilo ga je koliko mu je glas hrapav i promukao.
„Može se nazvati bićem saidina.“ Reči Aes Sedai odjekivale su pod kupolom. „To je sama srž muške polovine Istinskog izvora, čista Moć koju su muškarci koristili pre Vremena ludila. Ovde leži moć da se zatvore pečati na zatvoru Mračnoga, ili da se potpuno razore.“
„Svetlost nas obasjala i zaštitila“, prošaputa Ninaeva. Egvena je zgrabi, kao da je želela da se sakrije iza Mudrosti. Čak se i Lan promeškolji, iako mu se po očima videlo da mu to nije nepoznato.
Kamen udari Randa u rame i on shvati da se pribio uz zid, želeći da se što više udalji od Zenice sveta. Da je mogao, prošao bi kroz zid. I Met se prosto prilepio uz kamen. Perin je gledao bazen sa upola izvučenom sekirom. Njegove žute oči su razgnevljeno sijale.
„Uvek sam se pitao“, reče Loijal, snebivajući se. „Kada sam čitao o njoj, uvek sam se pitao šta je to. Zašto? Zašto su to uradili? I kako?“