„To niko živi ne zna.“ Moiraina nije više gledala bazen. Posmatrala je Randa i njegova dva prijatelja. Gledala ih je i odmeravala. „Niti kako, niti zašto, sem da će biti potrebna jednog dana, i da će ta nevolja biti najveća i najočajnija s kojom se svet do tog trenutka suočio. Možda će biti i veća od onih koje će kasnije doći.
Mnogi su u Tar Valonu pokušali da pronađu način da iskoriste ovu Moć, ali nju nijedna žena ne može da dodirne. Ona je za njih nedodirljiva, kao i mesec za mačku. Samo čovek može da je usmeri, ali poslednji muški Aes Sedai mrtav je već skoro tri hiljade godina. Ali, opet, potreba koju su videli bila je očajnička. Radili su kroz izopačenost koju je Mračni napravio na saidinu da mi je načinili, i to čistu, znajući da će ih to sve ubiti. I muškarce Aes Sedai i žene. Zeleni čovek govorio je istinu. Najveća čudesa Doba legendi upravo tako su nastala, spajanjem saidina i saidara. Sve žene u Tar Valonu, sve Aes Sedai u svim gradovima i na svim dvorovima, i one u zemljama preko Pustare, i one koje su možda još žive s one strane Aritskog okeana — sve zajedno ne bi mogle da napune jednu kašiku Moći bez muškaraca da im pomognu.“
Randa je peklo grlo kao da je vrištao. „Zbog čega si nas dovela ovamo?“
„Zato što ste ta’vereni.“ Lice Aes Sedai bilo je potpuno bezizražajno. Oči su joj sijale i činilo se da ga privlače. „Zbog toga što će Mračni svoju moć usmeriti da ovde udari, i zbog toga što se s tim moramo suočiti i zaustaviti je, ili će Senka pokriti svet. To je najveća nevolja do sada. Hajdemo da izađemo napolje, na sunčevu svetlost dok još ima vremena.“ Ne čekajući da vidi da li će je pratiti, ponovo je krenula niz hodnik s Lanom. On je možda za mrvu brže koračao nego inače. Egvena i Ninaeva požurile su za njom.
Rand je išao pribijajući se uza zid. Nije mogao da se natera da se približi bazenu za makar jedan korak, i u hodniku su se zbili on, Met i Perin. Rand je hteo da potrči, ali sprečavalo ga je to što bi morao da pregazi Egvenu i Ninaevu, Moirainu i Lana. Neprestano se tresao, čak i kada su ponovo izašli napolje.
„Ne sviđa mi se ovo, Moiraina“, reče Ninaeva ljutito kada ih je sunce opet obasjalo. „Verujem da je opasnost velika koliko kažeš, inače ne bih bila ovde, ali ovo je...“
„Konačno sam te našao.“
Rand se trže kao da mu se omča stegla oko vrata. Reči, glas... Na trenutak pomisli da je to Ba’alzamon. Ali dvojica ljudi koji su se pojavili iz šume, s navučenim kapuljačama, nisu nosili plaštove boje osušene krvi. Jedan plašt bio je tamnosiv, a drugi skoro isto toliko tamnozelen. Na čistom vazduhu su delovali kao da su prašnjavi. Bili su to ljudi, ne Seni; njihovi plaštovi lepršali su na povetarcu.
„Ko ste vi?“ Lan je bio oprezan, a šaka mu je počivala na balčaku mača. „Kako ste došli ovamo? Ako tražite Zelenog čoveka...“
„On nas je doveo.“ Šaka koja je pokazivala ka Metu bila je tako stara i uvela da je jedva moglo da se kaže da je ljudska. Nokti na njoj su otpali, a zglobovi su bili nalik na čvorove na vrengiji. Met ustuknu za korak, razrogačivši oči. „Stara stvar, stari prijatelj, stari neprijatelj. Ali nije on taj koga tražimo“, završi čovek u zelenom plaštu. Drugi je samo stajao kao da nikada neće progovoriti.
Moiraina se potpuno ispravi. Nije dosezala ni do ramena bilo kog od prisutnih muškaraca, ali iznenada je izgledala visoko poput brda. Glas joj je odzvanjao kao zvono i odlučno je pitao: „Ko ste vi?“
Šake smakoše kapuljače i Rand izbeči oči. Stari čovek bio je stariji od starosti; u poređenju s njim Cen Bjui izgledao je kao dete koje je pucalo od zdravlja. Koža na licu ličila je na ispucali pergament, zategnut preko lobanje. Na izranavljenoj glavi paperjasti pramenovi tanke kose čudno su iznikli. Uši su mu bile osušene poput nekih drevnih komada kože, a oči upale. Gledale su kao s krajeva nekih tunela. Ali onaj drugi izgledao je još gore. Pripijena maska od crne kože potpuno mu je pokrivala glavu i lice, ali njen prednji deo bio je izrađen u obliku savršenog lica. To lice mladića smejalo se pomamno, bezumno, zauvek zamrznuto. Šta to on krije, ako je ovaj drugi spreman da pokaže ono što pokazuje? A onda mu se čak i misao zaledila, pretvorila u prašinu i bila oduvana.
„Ja sam Aginor“, reče starac. „A on je Baltamel. On više ne govori. Točak samelje izvanredno fino tokom tri hiljade godina zatočeništva.“ Njegove upale oči kliznuše ka luku; Baltamel se nagnu napred, a oči ispod maske su posmatrale ulaz od belog kamena, kao da je želeo da poleti pravo unutra. „Tako dugo odvojeni“, tiho reče Aginor. „Tako dugo.“
„Svetlost zaštitila...“, zausti Loijal. Glas mu se tresao. Naglo ućuta kada ga Aginor pogleda.
„Izgubljeni su“, promuklo reče Met, „vezani u Šajol Gulu...“
„Bili vezani.“ Aginor se nasmeši; požuteli zubi izgledali su kao ralje. „Neki od nas više nisu. Pečati slabe, Aes Sedai. Kao i Išamael, i mi ponovo hodamo svetom. A uskoro će doći i ostali. Suviše sam se približio ovom svetu tokom mog zatočeništva, ja i Baltamel. Malo je nedostajalo da nas Točak samelje, ali uskoro će Veliki gospodar Mraka biti oslobođen i daće nam novo telo, a svet će ponovo biti naš. Ovoga puta nećete imati Lijusa Terina Rodoubicu. Nećete imati Gospodara jutra da vas spase. Sada znamo koga tražimo, i vi ostali nam niste potrebni.“
Lanov mač toliko brzo izlete iz kanija da Rand to nije ni video. Ali Zaštitnik zastade. On hitro pogleda ka Moiraini i Ninaevi. Obe su bile prilično udaljene jedna od druge; ako bi stao između Izgubljenih ijedne od njih, to bi ga odmaklo od one druge. Na trenje oklevao, ali kada je Zaštitnik krenuo, Aginor podiže ruku. Bio je to pokret pun prezira: odmahnu čvornovatim prstima kao da tera muvu. Zaštitnik odlete kroz vazduh, kao da ga je udarila ogromna pesnica. Lan udari u kameni luk uz tup tresak. Visio je tu samo na trenutak, pre no što se sruči na zemlju kao mlitava gomila. Mač mu pade nedaleko od ispružene ruke.
„NE!“, zavrišta Ninaeva.
„Miruj!“, zapovedi Moiraina, ali pre no što je bilo ko drugi stigao da se pokrene, Mudrost izvadi nož iz pojasa i pojuri prema Izgubljenom, podižući svoje malo sečivo.
„Svetlost te oslepela“, povika, zamahnuvši ka Aginorovim grudima.
Drugi Izgubljeni pokrenuo se kao poskok. Još dok je spuštala ruku da zada udarac, Baltamelova šaka optočena u kožu polete ka Ninaevinoj bradi. Prsti utonuše u obraz, a palac se zakopa u suprotni. Toliko ju je stiskao da se krv povlačila sa tih mesta, a bledo tkivo se boralo. Ninaeva poče da se trese celim telom, kao da ju je ošinuo bič. Dok ju je Baltamel podizao, neupotrebljeni nož joj ispade iz mlitavih prstiju. Prineo ju je do svog lica u kožnoj maski, i zagledao joj se u lice koje se neprekidno treslo. Stopala su joj visila nad tlom za čitavu stopu; cveće je padalo iz njene kose.
„Gotovo da sam zaboravio na zadovoljstva tela.“ Aginor pređe jezikom preko osušenih usana. Zvučalo je kao da kamen prelazi preko grube kože. „Ali Baltamel pamti mnogo toga.“ Maska kao da se još užasnije nasmeja, a jecaj koji je Ninaeva ispustila opeče Randove uši. Bio je to očaj iščupan iz njenog srca.
Egvena krenu, i Rand shvati da ide da pomogne Ninaevi. „Egvena, ne!“, povika, ali ona se nije zaustavila. Rand je posegao za mačem kada je čuo Ninaevin jecaj, ali ostavio ga je i bacio se na Egvenu. Grunuo je u nju pre no stoje stigla da načini tri koraka, i oboje padoše na zemlju. Egvena je pala pod njegovim naletom. Bila je zaprepašćena i istog trena je počela da se bori kako bi se oslobodila.
Shvatio je da su se i drugi pokrenuli. Perin zavitla sekirom, a oči su mu sijale zlatno i borbeno. „Mudrosti!“, zaurla Met s bodežom iz Šadar Logota u raci.
„Ne!“, povika Rand. „Ne možete da se borite s Izgubljenima!“ Ali oni su protrčali pored njega kao da ga nisu ni čuli. Gledali su Ninaevu i dvojicu Izgubljenih.