Aginor ih pogleda, kao da se uopšte nije zabrinuo... i nasmeši se.
Rand oseti kako se vazduh pokrenu iznad njega, kao od pucnja divovskog biča. Met i Perin nisu prešli ni pola puta do Izgubljenih, kada se ukopaše kao da su udarili u zid, odbiše se od njega i padoše na zemlju.
„Dobro“, reče Aginor. „To je dobar položaj. Ako budete naučili da se unizite kako dolikuje dok nam se budete klanjali, možda ču vas i ostaviti u životu.“
Rand žurno ustade. Možda nije bio u stanju da se bori s Izgubljenima — nijedan običan čovek to nije mogao — ali nikada im neće dozvoliti da pomisle da puzi pred njima. Pokuša da pomogne Egveni da ustane, ali ona mu odgurnu ruke i ustade sama, besno otresajući haljinu. Met i Perin tvrdoglavo su ustali bez pomoći i stali, teturajući se.
„Naučićete“, reče Aginor, „ako hoćete da živite. Sada kada sam pronašao ono što sam tražio“, hitro pogleda u prolaz u kamenu, „imaću vremena da vas podučim.“
„Nećeš moći!“ Zeleni čovek izlete iz šume. Glas mu je bio nalik na grom koji udara drevni hrast. „Vama ovde nije mesto.“
Aginor ga udostoji samo kratkim prezrivim pogledom. „Gubi se! Tvoje vreme je prošlo, a sav tvoj rod, izuzev tebe, odavno je prašina. Živi ono života što ti je ostalo i budi zadovoljan što nisi dostojan da te primetimo.“
„Ovo mesto pripada meni“, reče Zeleni čovek, „i ovde nećete povrediti nijedno živo biće.“
Baltamel odbaci Ninaevu u stranu kao krpu. I tako je i pala, poput zgužvane tkanine, raširenih očiju, mlitava kao da su joj se istopile sve kosti u telu. Baltamel podiže šaku u kožnoj rukavici i Zeleni čovek urliknu kada mu se dim izvi sa puzavica na telu. Vetar u drveću ječao je od njegovog bola.
Aginor se ponovo okrenu ka Randu i ostalima, kao da je sa Zelenim čovekom bilo završeno. Ipak, on zakorači prema Izgubljenom i ogromne lisnate ruke obmotaše se oko Baltamela, podižući ga visoko. Potom ga je snažno stisnuo uz sebe, pribijajući ga na debele puzavice svojih grudi. Maska od crne kože smejala se naspram lešnik-očiju, tamnih od gneva. Baltamelove ruke izmigoljiše se poput zmija i šake u rukavicama zgrabiše Zelenog čoveka za glavu, kao da hoće da je otkinu. Tamo gde bi se te ruke spuštale, zaigrali bi plamenovi. Loza se sušila na telu Zelenog čoveka, a lišće je opadalo. Gusti tamni dim izvijao se kroz puzavice na njemu, a on kriknu. Bio je to jedan dug vapaj, kao da je samo biće Zelenog čoveka nestajalo sa dimom. Iznenada, Baltamel se trgnu dok ga je ogromno stvorenje stezalo u zagrljaju. Izgubljeni je pokušavao da ga odgurne, umesto da ga zgrabi. Šaka u rukavici zamahnu... i sićušna puzavica se probi kroz crnu kožu. Gljive, nalik onima na drveću u senovitim predelima šume, potpuno prekriše njegovu ruku. Pojavljivale su se same od sebe, a potom bi nabubrile i pokrile čitavu ruku, sada već sasvim izrasle. Baltamel se otimao, a busenovi ljutića probijali su mu ljušturu. Lišajevi mu se ukopaše u lice i načiniše sićušne procepe na njemu, a koprive iznikoše iz očnih šupljina na maski. Mrtvačke pečurke su mu razdirale usta.
Zeleni čovek baci Izgubljenog na zemlju. Baltamel se izvijao i trzao dok je po njemu bubrilo i nicalo sve što je raslo na mračnim mestima. Rastinje memljivih mesta, sa sporama, kidalo je tkaninu, kožu i meso, cepajući sve u dronjave komade — da li je uopšte i bilo meso to što se videlo u trenu zelenog besa? Naposletku, ostala je samo gomila prekrivena gljivama, ista kao i one u senovitim dubinama zelene šume, podjednako nepomična.
Ječeći, nalik na granu koja se lomi pod prevelikom težinom, Zeleni čovek pade na zemlju. Čitava polovina glave bila mu je samo crni gar. S njega su se i dalje izvijali pramenovi dima, nalik sivim puzavicama. S ruku mu je opadalo spaljeno lišće kada je bolno raširio nagorelu šaku kako bi nežno prekrio jedan žir.
Zemlja je zatutnjala kad je mladica hrasta nikla između njegovih prstiju. Glava Zelenog čoveka klonu, ali stabljika se pojavila na sunčevoj svetlosti, ne prestajući da raste. Korenje se raširilo i razdebljalo, zarilo pod zemlju i ponovo izdiglo na površinu. Bivalo je sve deblje što je dublje prodiralo u tlo. Deblo se širilo i sve više uspinjalo; kora je postajala siva, ispucala, i drevna. Teške grane su se širile, debele poput ruke, a zatim poput čoveka. Izdizale su se da pomiluju nebo, pokrivene gustim lišćem i mnoštvom žirova. Ogromna mreža korenova se širila, prevrćući zemlju poput plugova. Sada već ogromno stablo se zatreslo, postajući još šire, veliko kao kuća. A onda se smirilo. Na mestu gde je ležao Zeleni čovek iznikao je hrast koji je izgledao kao da je pet vekova star, označavajući grobnicu Legende. Ninaeva je ležala na čvornovatim korenovima koji su izrasli oko nje kako bi načinili ležaj na kome je mogla da se odmara. Vetar uzdahnu kroz hrastove grane; činilo se da je to bilo promrmljano zbogom.
Čak je i Aginor izgledao zapanjeno. A onda podiže glavu dok su mu oči nalik na pećine gorele mržnjom. „Dosta! Vreme je da se ovo završi!“
„Da, Izgubljeni“, reče Moiraina. Glas joj je bio hladan poput zimskog leda. „Vreme je!“
Aes Sedai podiže ruku i tlo se uruši pod Aginorovim nogama. Iz ponora je zaurlao plamen, još više razjaren vetrom koji je zavijao iz svih pravaca i uvlačio vrtlog lišća u vatru, vrelu žuto-crvenu magmu. U sredini svega toga stajao je Aginor. Ničega nije bilo ispod njegovih nogu. U početku, Izgubljeni je izgledao iznenađeno, ali onda se nasmeši i zakorači, sporo, kao da je vatra pokušavala da ga prikuje za to mesto. Ipak, on je načinio jedan korak, potom još jedan.
„Bežite!“, zapovedi Moiraina. Lice joj je bilo bledo od napora. „Bežite svi!“ Aginor je koračao po vazduhu, izlazeći iz plamenova.
Rand je znao da se ostali kreću: krajičkom oka video je Meta i Perina kako jure. Loijalove duge noge nosile su ga ka drveću. Ipak, jedino što je zaista video bila je Egvena. Ukočeno je stajala, bleda i sklopljenih očiju. Shvatio je da ne stoji zato što se uplašila. Pokušavala je da upravi Moć na Izgubljenog, mada je njena kontrola Moći bila jadna i još nesavladana.
Rand je grubo dograbi za ruku i okrete je prema sebi, terajući je da ga pogleda. „Beži!“, povika na nju. Otvorila je oči i ljutito ga pogledala. U tom pogledu bilo je gneva što se umešao, mržnje prema Aginoru, i straha od Izgubljenog. „Beži“, reče Rand, gurnuvši je prema drveću dovoljno snažno da je natera da krene. „Beži!“ Kada je konačno jednom potrčala, više se nije zaustavljala.
Ali Aginor okrete svoje osušeno lice prema Randu i Egveni koja je trčala iza njega. Izgubljeni krenu kroz plamenove kao da ga se ni najmanje ne tiče ono što Aes Sedai radi. Išao je prema Egveni.
„Ne nju!“, povika Rand. „Svetlost te spalila, ne nju!“ Zgrabio je kamen i hitnuo ga na njega, nameravajući da privuče Aginorovu pažnju. Kamen nije prešao ni pola puta do Aginorovog lica kada se rasu u šaku prašine.
Rand je oklevao samo na trenutak, koliko mu je bilo potrebno da se osvrne i vidi da je Egvena sakrivena među drvećem. Aginora je i dalje okruživala vatra. Vatra mu je već zahvatila delove plašta, ali on je mirno koračao. Lagano je izlazio iz ognja, kao da mu je na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Rand se okrenu i potrča. Čuo je iza sebe Moirainin vrisak.
51
Protiv Senke
Zemljište po kome je Rand trčao bilo je sve strmije, ali strah mu je dao novu snagu i nogama je proždirao tlo. Probijao se kroz rascvetalo žbunje i divlje ruže, kidajući latice. Nije pazio na to mu trnje cepa odeću ili razdire meso. Moirainin vrisak utihnu. Činilo se da su njeni krici trajali čitavu večnost, i da je svaki bio užasniji od prethodnog. Ipak, znao je da su oni trajali svega nekoliko trenutaka — posle čega će Aginor krenuti za njim. Znao je da će ga Aginor tražiti. To se jasno videlo u upalim očima Izgubljenog, u toj poslednjoj sekundi pre no što ga je užas naterao u bekstvo.
Zemljište je bivalo sve strmije, ali on je neprestano trčao. Uspinjao se hvatajući se za busenove. Pod nogama mu se odronjavalo kamenje, prašina i lišće. Na kraju je počeo da puzi, kada je tlo postalo suviše strmo. Dok je prelazio poslednjih nekoliko hvatova, jedva je stizao do daha. Uspravio se i stao, a onda požele da urlikne na sav glas.