Na deset koraka od njega brdo je prelazilo u oštru liticu. I pre no što je stigao do ivice, znao je šta će videti, ali ipak je krenuo. Svaki korak mu je bio teži od prethodnog. Nadao se da će možda ugledati neki putić, kozju stazu, bilo šta. Kada je prišao ivici, pogledao je niz liticu, visoku stotinu stopa. Kameni zid je bio gladak kao da je napravljen od dasaka.
Mora da postoji način. Vratiču se i pronaći neki zaobilazni put. Vratiču se...
Kada se Rand okrenu, Aginor je bio tu, uspinjući se prema vrhu. Izgubljeni se bez napora popeo na brdo. Prelazio je strmi uspon kao da je zaravan. Na suvom zategnutom licu nalik na pergament plamtele su upale oči koje su netremice gledale u Randa. Lice nije izgledalo ispijeno kao ranije. Činilo se da je punije, kao da se Aginor dobro najeo. Te oči su bile uprte u njega, ali opet, kada je Aginor prozborio, govorio je više za sebe.
„Ba’alzamon će nagraditi, više nego što smrtnik može da sanja, onoga koji te bude doveo u Šajol Gul. Ali opet, moji snovi su uvek nadmašivali želje običnih smrtnika, a ja to nisam već tri milenijuma. Zar je bitno da li ćeš služiti Velikog gospodara Mraka živ ili mrtav? Nije, važno je samo da se Senka širi. Zašto bismo nas dvojica delili moć? Zar da ja klečim pred tobom? Ja, koji sam se borio s Lijusom Terinom Telamonom u samoj Dvorani slugu. Ja, koji sam odmerio snagu s Gospodarom jutra i bio mu ravan. To se neće dogoditi.“
Randova usta su bila suva poput prašine. Osećao se kao da mu se jezik sparušio poput Aginora. Petama je dotakao ivicu padine i oseti kako se kamen odranja pod nogama. Nije se usuđivao da se osvrne, ali čuo je zvuk kamenja koje se kotrlja niz liticu. Upravo to bi se desilo i njemu ako bi se pomakao makar za jedan palac. Tada prvi put shvati da uzmiče od Izgubljenog. Koža mu se toliko naježi da je pomislio da će se izvitoperiti. Kad bi samo mogao da ga ne gleda! Mora da postoji neki način da pobegnem od njega. Neki način da pobegnem! Mora da postoji! Neki način!
Iznenada Rand nešto oseti — mogao je to da vidi, mada je znao da to ne postoji. Iza Aginora je bila bleštava vrpca, bela poput sunčeve svetlosti koja se probija kroz najčistiji oblak. Bila je deblja od kovačeve ruke, lakša od vazduha. To je povezivalo Izgubljenog sa nečim u neizmernoj daljini, a što je Randu bilo nadohvat ruke. Konopac je pulsirao, i sa svakim otkucajem Aginor je bivao sve jači i puniji. Postajao je visok i snažan kao i Rand, snažniji od Zaštitnika, smrtonosniji od Pustoši. Ali opet, bez te sjajne trake, Izgubljeni skoro da nije ni postojao. Vrpca je bila sve. Brujala je. Pevala. Dozivala je Randovu dušu. Od nje se odvoji jedan šljašteći pramen debljine prsta, dolebde do Randa i dotače ga. On duboko udahnu. Ispuni ga svetlost, a vrelina koja bi ga inače sagorela, samo ga je prijatno zagrevala i rasterivala mu grobnu hladnoću iz kostiju. Pramen postade deblji. Moram da pobegnem!
„Ne!“, povika Aginor. „Nećeš ga dobiti! Moj je!“
I Izgubljeni i Rand su nepomično stajali. Ali ipak, njihova borba je bila ravna rvanju u prašini. Znoj orosi Aginorovo lice, koje više nije bilo ispijeno i staro, već lice snažnog čoveka u naponu snage. Rand je pulsirao zajedno s vrpcom, kao da prati otkucaje srca sveta. Ona je ispunila njegovo biće. Svetlost mu je ispunila um, i na kraju je ostao samo jedan slobodan kutak u svesti. Rand obmota prazninu oko tog prostora, zaklanjajući se u ništavilo. Idi od mene!
„Moje!“, uzviknu Aginor. „Moje!“
U Randu se sakupi toplota, poput toplote sunca. Svetlost je zračila, kao da sunce zrači. Bio je ispunjen strašnim zračenjem Svetlosti. Idi od mene!
„Moje!“ Plamen suknu iz Aginorovih usta, a kroz očne duplje izbiše koplja ognja. On zavrišta.
Idi od mene! Rand sada više nije bio na vrhu brda. Drhtao je od Svetlosti koja ga je ispunila. Um je odbijao da radi; svetlost i toplota ga oslepeše. Svetlost. Svetlost mu zaslepi um usred praznine, i on oseti strahopoštovanje.
Stajao je u širokom planinskom prolazu, koji je bio okružen nejednakim crnim vrhovima, nalik na zube Mračnoga. To se zaista dešavalo — on je bio tamo. Osećao je kamen pod čizmama i ledeni povetarac na licu.
Bio je usred bitke ili na samoj ivici okršaja. Ljudi u oklopima jahali su konje. Sjajni čelik je prekrivala prašina. Sekli su i probadali Troloke koji su režali, vitlajući šiljatim sekirama i srpolikim mačevima. Neki od ljudi borili su se stojeći, zato što su im konji bili ubijeni. Konji u oklopima bez jahača galopirali su kroz bitku s praznim sedlima. U toj borbenoj larmi promicale su i Seni. Plaštovi crni poput noći mimo su visili, iako su njihovi tamni atovi galopirali, a gde god da su udarali mačevima koji su proždirali svetlost, ljudi su umirali. Zvuk je tukao u Randa, tukao i odbijao se o nešto čudnovato što ga je držalo za grlo. Čuo se zveket čelika, teško disanje i stenjanje ljudi i Troloka koji su se borili, vapaji ljudi i Troloka na samrti. Iznad svega toga, po vazduhu prepunom prašine vijorili su se barjaci: crni soko Fal Dare, beli jelen Šienara i drugi. I troločki baijaci. U tom stešnjenom prostoru bili su rogata lobanja Da’vola, krvavocrveni trozubac Ko’bala, gvozdena pesnica Dai’mona.
Ali to je zaista bio kraj bitke, predah, i ljudi i Troloci su se povlačili da prestroje redove. Izgleda da niko nije primetio Randa dok su zadavali poslednjih nekoliko udaraca jedni drugima, a potom uzmicali, galopirajući ili teturavo trčeći na kraj prolaza.
Rand postade svestan toga da gleda u prolaz gde su ljudi prestrojavali redove, Zastavice su lepršale ispod sjajnih vrhova kopalja. Ranjenici su se povijali u sedlima. Konji bez jahača su se propinjali i galopirali. Bilo je očigledno da nisu mogli da izdrže još jedan sukob, baš kao što je bilo i očigledno da su se pripremali za sledeći, poslednji napad. Neki od njih ga ugledaše; ljudi su se dizali u uzengijama i pokazivali ka njemu. Njihovi povici su mu izgledali kao slabašno pištanje.
Rand se okrenu i zatetura. Snage Mračnoga ispunile su drugi kraj prolaza. Nakostrešeni crni džiliti i koplja pokrivali su planinske padine, koje su zbog toga izgledale još tamnije. Pred moćnim hordama Troloka ogromna vojska Šienara bila je sićušna. Stotine Seni jahalo je ispred troločke vojske. Okrutna lica s gubicama zastrašeno su se okretala dok su oni prolazili. Ogromne telesine su uzmicale da im naprave prolaz. Iznad glava su im preletali Draghkari na kožnatim krilima. Njihovi krici izazivali su vetar. Sada ga i Polutani ugledaše. Pokazivali su ka njemu, a Draghkari se okrenuše i krenuše da poniru. Dvojica... trojica.... šestorica njih. Dok su leteli u sunovrat prema njemu, ispuštali su snažne krike.
Pomno je gledao u njih. Ispunila ga je plamteća vrelina sunca. Mogao je jasno da vidi Draghkare i njihove bezdušne oči na bledim ljudskim licima, na krilatim telima koja nisu imala ničeg ljudskog. Užasna vrelina. Plamteća vrelina.
Munje sevnuše preko neba bez oblačka. Oštre i jasne, plamtele su mu u očima. Svaka od njih pogodi po jednu krilatu crnu spodobu. Krici lovaca postadoše vapaj umirućih, a spaljena čudovišta padoše na zemlju. Nebo je bilo čisto.
Rand je osećao užasnu vrelinu Svetlosti.
On pade na kolena. Učinilo mu se da može da čuje kako mu se niz obraze slivaju suze od vreline. „Ne!“ Zgrabi žilave busenove da bi sačuvao neki dodir sa stvarnošću. Trava buknu. „Molim te, neeeeeee!“
Sa njegovim krikom zaurla vetar. Zajedno zatutnjaše niz prolaz, razbuktavši plamenove u vatreni zid koji se širio od njega i išao prema troločkoj vojsci brže od konjskog galopa. Oganj pogodi Troloke, a planine zadrhtaše od njihovih vrisaka. Ti urlici gotovo nadjačaše tutnjavu vetra i Randov krik.