„Ovo mora da se okonča!“ Rand poče pesnicama da udara po tlu, a zemlja je odzvanjala poput gonga. Šake mu se izranjaviše tukući o stenje, a zemlja se zatrese. Tlo oko njega zadrhta, a potom se ti drhtaji pretvoriše u talase. Ti valovi zemlje i stenja nadneše se nad Troloke i Seni i sručiše se preko njih, dok su se planine mrvile pod njihovim nogama i kopitima. Proključala masa mesa i krša žarila je preko troločke vojske. Oni koji su uspeli da se zadrže na nogama i dalje su bili moćna vojna, ali sada samo dvostruko brojnija od ljudske vojske. Ti razbijeni ostaci su se prestravljeno i zbunjeno razmileli.
Vetar je zamro. Krici zamukoše. Zemlja se smiri. Prašina i dim se zakovitlaše, vraćajući se niz prolaz, i okružiše ga.
„Svetlost te oslepela, Ba’alzamone! Ovo mora da se završi!“
NE OVDE.
To nije bila Randova misao. Čitava lobanja mu se potresla od nje.
NEĆU UČESTVOVATI. SAMO IZABRANI MOŽE DA URADI ONO ŠTO MORA, AKO TO ŽELI.
„Gde?“ Nije želeo da izgovori tu reč, ali nije mogao da se zaustavi. „Gde?“
Magla koja ga je okruživala poče da se razmiče, otkrivajući kupolu od čistog vazduha. Bila je visoka bar deset hvatova, ograđena dimom i prašinom. Pred njim su se pojavili stepenici, a svaki je stajao sam, bez oslonca, pružajući se prema oblaku koji je zaklanjao sunce.
NE OVDE.
Kroz izmaglicu se začu krik koji kao da je dolazio sa drugog kraja zemlje. „Svetlost tako hoće!“ Zemlja se zatrese od grmljavine kopita, a vojska ljudi krenu u svoj poslednji juriš.
Unutar praznine, Rand na tren oseti paniku. Konjanici koji su jurišali nisu mogli da ga vide kroz prašinu; njihov nalet bi ga pregazio. Ipak, prevlada onaj deo njegove svesti koji se nije obazirao na tlo koje se treslo, kao da to nije zavređivalo njegovu pažnju. Pope se na prvi stepenik. Vodio ga je tupi bes. Ovo mora da se okonča!
Okruži ga potpuna tama sveopšteg ništavila. Stepenice su i dalje bile tu. Visile su u tami pod njegovim nogama i pred njim. Kada se Rand osvrnuo, video je da su one iza njega nestajale, bledeći u ništavilu kojim je bio okružen. Ali vrpca je i dalje bila tu, iza njega — sjajna linija koja se gubila i nestajala u daljini. Nije bila tako puna kao ranije, ali ipak je pulsirala, dajući mu snagu, i život, i Svetlost. Peo se dalje.
Izgledalo je kao da se uspinjao čitavu večnost. Bilo je to i duže od večnosti. U ništavilu je vreme mirovalo. Vreme je išlo brže. Peo se, a onda se iznenada pred njim pojaviše vrata. Bila su gruba, izgrebana i stara. Njih se dobro sećao. On ih dodirnu i ona se razleteše u komade. Ušao je u prostoriju još dok su se vrata raspadala. Iverje mu je padalo sa ramena.
I odaja je ostala ista: spektar boja gnevnog neba iznad balkona, topljeni zidovi, izglačani sto i užasni kamin s vatrom koja je buktala bez toplote. Neka od lica na kaminu bila su iskrivljena, u mukama, i vrištala su nemo. Neka su mu delovala poznato, kao da ih je poznavao. Ipak, on se čvrsto držao praznine. Lebdeo je svom sopstvenom ništavilu. Bio je sam. Kada je pogledao u ogledalo na zidu, mogao je jasno da vidi svoj odraz, kao da je to bio on. U praznini je smirenost.
„Da“, reče Ba’alzamon, stojeći ispred kamina, „i mislio sam da će Aginora nadvladati njegova sopstvena pohlepa. Ali to sada nije bitno. Dugo se tragalo, ali sada je to završeno. Ti si ovde i ja te znam.“
U središtu Svetlosti lebdela je praznina, a usred nje Rand. On posegnu ka tlu svog doma i oseti tvrdu stenu, suvu i nepobedivu, kamen bez milosti. Tu su mogli da prežive samo jaki, snažni poput planina. „Umoran sam od bežanja.“ Iznenadila ga je smirenost sopstvenog glasa. „Umoran sam od tvojih pretnji mojim prijateljima. Neću više bežati.“ Tek sada vide da i Ba’alzamon ima svoju vrpcu: crnu, daleko deblju od njegove. Bila je toliko široka, da se činilo da je veća i od ljudskog tela, ali ipak nije bila velika koliko Ba’alzamon. Svaki otkucaj te crne vene proždirao je svetlost.
„Zar zaista veruješ da je bitno šta si ti odlučio?“ Oganj Ba’alzamonovih usta se zacereka. Lica na ognjištu su jecala zbog veselja svog gospodara. „Toliko puta si bežao od mene, a ja sam te svaki put stizao i naterao da progutaš svoj ponos, začinjavajući sve cmizdravim suzama. Mnogo puta si ustajao i borio se, a onda si, poražen, puzao pred mojim nogama, moleći za milost. Samo jedno možeš da biraš, crve, i to ovo: klekni pred moja stopala i verno mi služi, a ja ću ti dati moć nad prestolima, ili budi glupa lutka Tar Valona i vrišti dok te budu mleli u prašini vremena.“
Rand se promeškolji, pogledavši kroz vrata kao da traži izlaz. Neka Mračni poveruje da je tako. Napolju je i dalje bila tmina ništavila, prosečena njegovom sjajnom niti. A tamo je lebdela i Ba’alzamonova vrpca, puna i tako crna da je odskakala od spoljne tmine kao od snega. Dve vrpce su kucale poput srčanih vena, jedna naspram druge. Svetlost se jedva odupirala talasima mraka.
„To nije jedini izbor“, reče Rand. „Točak tka Šaru, a ne ti. Pobegao sam iz svake zamke koju si mi postavio. Pobegao sam od tvojih Seni i Troloka, umakao sam tvojim Prijateljima Mraka. Ovde sam te pronašao i usput uništio tvoju vojsku. Ti ne tkaš Šaru.“ Ba’alzamonove oči buktale su poput dva ložišta. Usne su mu bile nepomične, ali Randu se učini da je čuo vrisak kletve upućen Aginoru. A onda je oganj zamro, i to obično ljudsko lice osmehnu se tako da se sledio, čak i pored toplote Svetlosti.
„Mogu se sakupiti i druge vojske, budalo. Tek će doći armije o kojima nisi ni sanjao. I ti si pronašao mene? Ti, puž ispod kamena, pronašao si mene? Od časa tvog rođenja ja sam ti određivao put. On te je vodio ili do groba ili ovamo. Aijeli su pušteni da pobegnu i da jedan od njih preživi, izgovarajući reči koje će godinama odjekivati. Džain Lakonogi, heroj“, izgovori tu reč rugajući se, „od koga sam napravio budalu, što i jeste, i poslao ga Ogierima, mislio je da me se oslobodio. Crni Ađah gmizale su poput crva po čitavom svetu da te pronađu. Ja povlačim konce, a Amirlin je obična marioneta, mada misli da ona upravlja događajima.“
Praznina zadrhta; Rand požuri da je ponovo učvrsti. On sve zna. Mogao je to da uradi. Zaista se možda sve tako i dogodilo. Svetlost zagreja prazninu. Sumnja je zavrištala i utihnula, ostavljajući samo seme. Borio se sa sobom, ne znajući da li da zakopa to seme ili da ga pusti da raste. Praznina se primiri, manja no ranije, i on je lebdeo u spokoju.
Činilo se da Ba’alzamon ništa nije primetio. „Nije bitno da li ćeš mi pripasti živ ili mrtav; to je bitno za tebe i onu moć koju bih ti dao. Služićeš me ti ili tvoja duša. Ali radije bih da klečiš preda mnom živ no mrtav. Poslata je jedna pesnica Troloka u tvoje selo, a mogao sam da pošaljem hiljadu. Sreo si jednog Prijatelja Mraka tamo gde je stotinu njih moglo da te napadne u snu. A ti ih, budalo, čak sve i ne poznaješ; niti one ispred tebe, niti one iza. Ne poznaješ čak ni one koji su pored tebe. Ti si moj. Uvek si mi pripadao i bio moj pas na povocu. Ja sam te doveo ovamo da klekneš pred svoga gospodara ili da umreš i da se tvoja duša pokori.“
„Poričem te. Nemaš nikakvu moć nada mnom, i nikada neću kleknuti pred tebe, živ ili mrtav.“
„Gledaj“, reče Ba’alzamon. „Gledaj.“ I protiv svoje volje, Rand okrenu glavu.
Tamo su stajale Egvena i Ninaeva, blede i prestravljene, sa cvećem u kosi. Pored njih je bila još jedna žena, malo starija od Mudrosti, tamnih očiju i prelepa. Nosila je haljinu iz Dve Reke. Jarko cveće joj je bilo izvezeno oko vrata.
„Majko?“, prodahta Rand, a ona se nasmeši. Bio je to osmeh bez nade. Osmeh njegove majke. „Ne! Moja majka je mrtva, a devojke su na bezbednom, daleko odavde. Poričem te!“ Egvena i Ninaeva se više nisu jasno videle, već se pretvoriše u maglu i rasuše. Kari al’Tor je i dalje stajala. Oči su joj bile raširene od straha.
„Barem mi ona pripada“, reče Ba’alzamon, „i mogu da radim s njom šta hoću.“