Rand odmahnu glavom. „Poričem te.“ Prisili se da izusti te reči. „Ona je mrtva i bezbedna od tebe u Svetlosti.“
Usne njegove majke zadrhtaše. Suze joj krenuše niz obraze; svaka od njih pekla ga je poput kiseline. „Gospodar groba jači je no što je nekada bio, sine moj“, reče mu. „Njegova ruka je duža. Otac laži govori medenim jezikom za neoprezne duše. Sine moj. Moj jedini, dragi sine. Poštedela bih te da mogu, ali on je sada moj gospodar. Njegov hir je zakon mog postojanja. Nemam izbora no da mu se pokoravam i da puzim za njegovu naklonost. Samo me ti možeš osloboditi. Molim te, sine moj. Pomozi mi, molim te. Pomozi mi. Pomozi mi! MOLIM TE!“
Otrže joj se jecaj kada se gologlave Seni, blede i bezoke, pojaviše oko nje. Počepali su joj odeću svojim mrtvačkim šakama, vitlajući kleštima, stegama, svime što je ubadalo, peklo i udaralo njeno nago telo. Nije prestajala da vrišti.
Randov vrisak bio je odjek majčinih. Praznina mu proključa u umu, a mač mu se pojavi u ruci. To nije bilo sečivo sa znakom čaplje, već sečivo od svetlosti, sečivo Svetlosti. Još dok ga je podizao, vatrena bela munja suknu iz njegovog vrha, kao da se sečivo kretalo samo. Oštrica se spusti na najbližu Sen i zaslepljujuća svetlost ispuni odaju. Sijala je kroz Poluljude kao sveća kroz papir, gorela je kroz njih, čineći ga slepim za sve oko sebe.
Iz središta sveg tog sjaja, začu šapat: „Hvala ti, sine moj. Svetlost. Blagoslovena Svetlost.“
Blesak utrnu i on ostade sam u odaji s Ba’alzamonom. Ba’alzamonove oči plamtele su kao Jama prokletstva, ali on ustuknu od mača, kao da je sečivo zaista bilo od same Svetlosti. „Budalo! Uništićeš se! Ne možeš da je koristiš tako, ne još! Ne dok te ne naučim!“
„Završeno je“, reče Rand i zamahnu mačem ka Ba’alzamonovoj crnoj traci.
Ba’alzamon zavrišta dok se mač spuštao, urličući sve dok kameni zidovi nisu počeli da se tresu. Beskrajno zavijanje postade još jače kada sečivo Svetlosti preseče vrpcu. Krajevi se rastaviše uz trzaj, kao da su bili zategnuti. Deo koji je dolazio iz ništavila, spolja, poče da kopni, skupljajući se; drugi udari u Ba’alzamona i odgurnu ga svom silinom na kamin. Začu se nečujni smeh u bezglasnim vriskovima izmučenih lica. Zidovi su se stresli i počeli da pucaju; pod se zaljulja, a komadi kamena padali su na njega s tavanice.
Dok se sve raspadalo oko njega, Rand usmeri mač ka Ba’alzamonovom srcu. „Završeno je!“
Svetlost suknu iz sečiva, raspršivši se u kišu ognjenih varnica nalik na kapljice istopljenog belog usijanog metala. Ba’alzamon podiže ruke jecajući, u uzaludnom pokušaju da se zaštiti. Oganj je vrištao u njegovim očima, pridruživši se drugim plamenovima, dok je kamen počinjao da gori — kamen ispucalih zidova, kamen nakrivljenog poda, kamen koji je padao poput kiše s tavanice. Rand oseti kako se sjajna nit koja je bila vezana za njega tanji sve više, sve dok nije samo sjaj ostao, ali još jače se napregnu. Nije znao šta čini, niti kako. Znao je samo da to mora da se okonča. To mora da se okonča!
Plamen ispuni odaju. Čvrsti plamen. Mogao je da vidi kako Ba’alzamon gori poput lista. Čuo je njegovo zavijanje, osećao kako ga Ba’alzamonovi krici grebu po kostima. Plamen postade čista, bela svetlost, svetlija od sunca. A onda je i poslednji treptaj niti nestao i on je počeo da pada kroz beskrajno crnilo i Ba’alzamonov krik koji se gubio.
Nešto ga udari neverovatnom silinom. Bio je samleven, a samlevena masa se zatresla i zavrištala od ognja koji je besneo u njoj, od gnevne studeni koja je gorela bez kraja.
52
Nema početka ni kraja
Najpre je postao svestan sunca na nebu bez oblaka. Sunčevi zraci su mu sijali pravo u oči. Činilo mu se da ono ide napred-nazad, stoječi u mestu danima, a onda munjevito jureći napred, bacajući se prema dalekom obzorju dok ga je dan pratio. Svetlosti. To bi nešto trebalo da znači. Misao je bila nešto potpuno novo. Ja mislim. Ja označava mene. A onda usledi bol, sećanje na divlju groznicu i modrice koje je zadobio dok ga je ledena drhtavica bacala kao krpenu lutku. Seti se i smrada, masnog nagorelog vonja koji mu je punio nozdrve i glavu.
Prevmu se na stomak, dok su ga mišići pekli od bola, i podiže se na ruke i kolena. Gledao je uljast pepeo u kome je ležao, ništa ne shvatajući. Pepeo je bio razbacan i razmazan preko kamena na vrhu brda. Komadići tamnozelene tkanine bili su pomešani sa garom, samo krpe nagorelih ivica koje su izbegle plamenove.
Aginor.
Stomak mu se prevrnu. Pokušao je da obriše cme mrlje pepela sa svoje odeće i ustuknu kada vide ostatke Izgubljenog. Rand je slabašno uzmahivao, bez nekog velikog napretka. Pokušao je da se osloni na obe ruke i pade. Licem se nadneo nad liticu. Glatki kameni zid kovitlao se pred njim, a dubina ga je mamila. Vrtelo mu se u glavi i on povrati preko ivice.
Otpuza nazad, drhteći, sve dok nije osetio čvrst kamen pod sobom. Tada se ponovo prevrnu na leđa, jedva dišući. Uspeo je uz mnogo truda da nespretno isuče mač iz kanija. Od crvene tkanine ostalo je samo nešto pepela. On približi oružje licu, a morao je to da uradi obema rukama, koje su podrhtavale. Sečivo je imalo znak čaplje. Znak čaplje? Da. Tam. Moj otac. Ali ipak, bilo je samo od čelika. Tek posle trećeg puta uspeo je da drhteći vrati mač u kanije. To je bilo nešto drugo. Ili je bio neki drugi mač.
„Moje ime je“, reče posle nekog vremena, „Rand al’Tor.“ Nešto sećanja mu se vrati, udarivši ga kao olovna kugla, i on zaječa. „Mračni“, prošaputa sam sebi. „Mračnije mrtav.“ Nije više bilo potrebe za oprezom. „Šai’tan je mrtav.“ Svet kao da se zanjiha. Tresao se od tihe radosti, sve dok mu suze nisu navrle na oči. „Šai’tan je mrtav!“, nasmeja se ka nebu. Još sedanja. „Egvena!“ To ime označavalo je nešto važno.
Bolno se pridigao. Tresao se kao vrbov prut na oluji. Teturajući se, prošao je pored Aginorovog pepela, a da ga nije ni pogledao. Sada nije važno. Više je padao no što se spuštao niz taj gornji, strmi deo padine. Kotrljao se i klizao od žbuna do žbuna. Kada je stigao do zaravni, modrice su ga mnogo više bolele, ali je pronašao snagu da ustane, mada je to jedva učinio. Egvena. On nesigurno potrča. Lišće i latice cveća leteli su oko njega dok je jurio kroz rastinje. Moram da je pronađem. Ko je ona?
Ruke i noge su mu više mlatile naokolo poput vlati trave no što su išle tamo kuda je hteo. On se saplete i pade na drvo. Udario je o deblo tako jako da zastenja. Lišće ga je zasipalo po glavi dok je pritiskao lice uz grubu koru, držeći se da ne padne. Egvena. Odgurnu se od drveta i brzo nastavi. Gotovo odmah bi se sapleo i pao da nije uspeo da se natera da ide brže, da potrči. Umesto da se sruši, on se samo zateturao. Sve vreme je bio samo korak od toga da ne padne. To što se kretao teralo je noge da ga bolje slušaju. Uskoro je postao svestan da trči potpuno uspravljen. Zamahivao je rukama dok je u skokovima prelazio padinu. Izleteo je na čistinu, koja je bila potpuno ispunjena ogromnim hrastom, nadgrobljem Zelenog čoveka. Tu je bio i beli kameni luk sa drevnim simbolom Aes Sedai i počrnela, razjapljena rupa gde su vatra i vetar bezuspešno pokušali da zarobe Aginora.
„Egvena! Egvena, gde si?“ Lepa devojka ga pogleda krupnim očima, sedeći ispod raširenih grana. U kosu joj je bilo upleteno cveće i smeđe hrastovo lišće. Bila je vitka i mlada. I prestravljena. Da, to je ona. Naravno. „Egvena, hvala Svetlosti da si dobro.“
Sa njom su bile i druge dve žene. Jedna od njih je imala dugu pletenicu koja je i dalje bila ukrašena sa nekoliko jutarnjih zvezda, i činilo se da je zabrinuta. Druga je ležala. Ležala je na jastuku od presavijenih ogrtača, a nebeskoplavi plašt nije uspevao da sakrije njenu potpuno pocepanu haljinu. U raskošnoj tkanini videla su se nagorela i pocepana mesta, a lice joj je bilo bledo. Ipak, gledala je. Moiraina. Da, Aes Sedai. I Mudrost, Ninaeva. Sve tri žene su ga netremice i uznemireno gledale.