„Ti jesi dobro, zar ne? Egvena? Nije te povredio.“ Sada je mogao da hoda a da se ne tetura. Kada ju je ugledao, hteo je da zaigra i pored modrica, ali bilo je prijatnije da prekrsti noge i da sedne.
„Nisam ga ni videla nakon što si me...“ Bilo je nesigurnosti u njenom pogledu. „Šta je s tobom, Rande?“
„Dobro sam.“ On se nasmeja. Dodirnuo je njen obraz, i upita se da li mu se učinilo da je malo ustuknula. „Samo da se malo odmorim i biću kao nov. Ninaeva? Moiraina Sedai?“ Njihova imena su mu čudno zvučala dok ih je izgovarao.
Oči Mudrosti delovale su staro, drevno na mladom licu, ali samo je odmahnula glavom. „Malo sam izubijana“, reče, neprekidno ga posmatrajuči. „Moiraina je jedina... od nas koja je zaista povređena.“
„Više je povreden moj ponos nego nešto drugo“, razdraženo reče Aes Sedai, povlačeći svoj plašt koji joj je služio kao ćebe. Izgledala je kao da je bila dugo bolesna, ili da je naporno radila, ali uprkos podočnjacima, oči su joj bile oštre i pune moći. „Aginor je bio iznenađen i besan što sam ga toliko dugo zadržala, ali na svu sreću, nije imao vremena da taj bes iskali na meni. I sama nisam očekivala da ću ga toliko dugo zadržati. U Doba legendi, Aginor je bio po moći odmah iza Rodoubice i Išamaela.“
„Mračni i svi Izgubljeni“, citirala je Egvena slabašnim drhtavim glasom, „vezani su u Šajol Gulu, vezani od Tvorca...“ Drhtavo je uzdahnula.
„Mora da su Aginor i Baltamel bili zarobljeni blizu površine.“ Činilo se da je Moiraina to već objašnjavala, pa je bila nestrpljiva što to radi ponovo. „Pečati na zatvoru Mračnoga oslabili su toliko da su se oslobodili. Budimo zahvalni što nije više Izgubljenih na slobodi. Da jesu, videli bismo ih.“
„Nije bitno“, reče Rand. „Aginor i Baltamel su mrtvi, kao i Šai’ —“
„Mračni“, preseče ga Aes Sedai. Bolesna ili ne, glas joj je bio čvrst, a njene tamne oči zapovedničke. „Bolje da ga i dalje zovemo Mračni. Ili, barem, Ba’alzamon.“
On slegnu ramenima. „Kako hoćeš. Ali mrtav je. Mračnije mrtav. Ubio sam ga. Spalio sam ga...“ A onda se seti i svega ostalog. Sasvim je zaboravio da zatvori usta. Jedna moć. Koristio sam Jednu moć. Nijedan muškarac ne može... Rand obliznu usne koje su se iznenada osušile. Nalet vetra zakovitla opalo i uvelo lišće oko njega, ali nije bio hladniji od njegovog srca. Sve tri su ga gledale. Pažljivo su ga posmatrale, nisu čak ni treptale. Krenuo je rukom ka Egveni i ovoga puta nije mu se učinilo da je ustuknula. „Egvena?“ Ona okrenu lice od njega, a on pusti da mu ruka padne.
Odjednom ga je zagrlila pritiskajući lice uz njegove grudi. „Žao mi je, Rande. Žao mije. Nije mi važno. Zaista nije.“ Ramena su joj se tresla. Učini mu se da plače. Nespretno ju je potapšao po glavi i pogledao druge dve žene.
„Točak tka kako Točak želi“, polako reče Ninaeva, „ali ti si i dalje Rand al’Tor iz Emondovog Polja. Ali, Svetlost mi pomogla, Svetlost pomogla svima nama, suviše si opasan, Rande.“ On se trže kada je video kako ga Mudrost gleda. Bio je to tužan pogled, pun žaljenja i mirenja s gubitkom.
„Šta se desilo?“, reče Moiraina. „Ispričaj mi sve!“
Pod njenim zapovedničkim pogledom, on je tako i učinio. Želeo je da se okrene, da skrati priču, da ponešto izostavi, ali pogled Aes Sedai izvlačio je sve iz njega. Suze su mu potekle niz lice kada je stigao do Kari al’Tor. Svoje majke. Naglasio je to. „Imao je moju majku. Moju majku!“ Na Ninaevinom licu videlo se saosećanje i bol, ali pogled Aes Sedai terao ga je dalje: do mača Svetlosti, do presecanja crne vrpce i do plamenova koji su proždrali Ba’alzamona.
Egvena ga čvrsto zagrli, kao da je htela da ga odvuče od onoga što se desilo. „Ali, to nisam bio ja“, završi Rand. „Svetlost meje... vukla. To nisam bio ja. Zar je to isto?“
„Sumnjala sam od početka“, reče Moiraina. „Ali sumnja nije dokaz. Nakon što sam ti dala novčič i uspostavila onu vezu, trebalo je da hoćeš da uradiš šta god poželim, ali ti si se opirao, preispitivao. To mi je nešto govorilo, ali ne dovoljno. Krv Maneterena oduvek je bila tvrdoglava, a pogotovu nakon što je Aemon poginuo i Eldrenino srce bilo slomljeno. A onda, tuje i Bela.“
„Bela?“ reče on. Ne postoji nikakva razlika.
Aes Sedai klimnu glavom. „Kod Stražarskog Brda Beli nije bilo potrebno da je pročistim od umora; neko je to već uradio. Te noći je mogla da trči brže no Mandarb. Trebalo je da razmislim o tome koga je Bela nosila. Sa Trolocima za našim petama i Draghkarima iznad naših glava, i Polutanima i Svetlost zna čime sve ne, mora da si se silno plašio da će Egvena zaostati. Bilo ti je potrebno nešto jače od bilo čega što postoji i posegao si ka jedinoj stvari koja je to mogla da ti pruži. Saidinu.“
Stresao se. Bilo mu je tako hladno da su mu prsti brideli. „Ako to nikada više ne uradim, ako ga nikada više ne dotaknem, neću...“ Nije mogao to da izgovori. Da poludi. Da ugrozi i zemlju i ljude oko sebe svojim ludilom. Da umre, truleći živ.
„Možda“, reče Moiraina. „Bilo bi mnogo lakše da postoji neko ko bi mogao da te poduči, ali to može da se uradi samo uz ogroman napor volje.“
„Ti možeš da me podučiš. Sigurno da ti...“ Zastade kada Aes Sedai odmahnu glavom.
„Da li mačka može da nauči psa kako da se penje po drveću, Rande? Da li riba može da nauči pticu kako da pliva? Ja poznajem saidar, ali ne mogu da te naučim ništa o saidinu. Oni koji bi to mogli, mrtvi su već tri hiljade godina. Ali možda si ti dovoljno tvrdoglav. Možda je tvoja volja dovoljno snažna.“
Egvena se ispravi i obrisa nadlanicom natekle oči. Delovala je kao da želi da nešto kaže, ali kada je otvorila usta, ništa nije izgovorila. Barem ne uzmiče od mene. Barem može da me gleda, a da ne vrišti.
„Ostali?“, upita on.
„Lan ih je odveo u pećinu“, reče Ninaeva. „Zenica je nestala, ali ima nečeg u središtu bazena. Tamo je sada kristalni stub i stepenice koje vode do njega. Met i Perin želeli su da najpre potraže tebe, kao i Loijal, ali Moiraina je rekla...“ Pogleda uznemireno ka Aes Sedai. Moiraina ju je mimo gledala. „Rekla je da ne smemo da te uznemiravamo dok...“
Grlo mu se stezalo sve dok gotovo nije ostao bez daha. Da li će i oni okretati lica kao što je Egvena učinila? Da li će zavrištati i pobeći od mene, kao da sam Sen? Moiraina progovori, kao da nije primetila kako mu se krv gubi sa lica.
„U Zenici je bilo veoma mnogo Jedne moći. Čak i u Doba legendi, samo nekolicina je mogla toliko Moći da kontroliše bez pomoći, a da ne bude uništeno. Nekolicina njih.“
„Rekla si im?“, promuklo reče on. „Ako svi znaju...“
„Samo Lan“, reče nežno Moiraina. „On mora da zna. I Ninaeva i Egvena, zbog onoga što jesu i zbog onoga što će postati. Nema potrebe da ostali saznaju, ne još.“
„Zašto ne?“ Glas mu je zvučao grubo zbog promuklog grla. „Imaćete nameru da me smirite, zar ne? Zar to nije ono što Aes Sedai rade s muškarcima koji koriste Moć? Promene ih tako da to ne mogu više rade? Učine ih bezazlenim? Tom je rekao da muškarci koji su bili smireni umiru zato što više ne žele da žive. Zašto ti ne pričaš o tome da treba da me odvedeš u Tar Valon da me smire?“
„Ti si ta’veren“, odgovori Moiraina. „Možda Šara namerava još nešto s tobom.“
Rand se ispravi. „Ba’alzamon mi je u snovima rekao da će Tar Valon i Amirlin pokušati da me iskoriste. Pomenuo je neka imena, a ja ih se sada sećam: Raolin Protivmračni i Gver Amalasan. Jurijan Kamenoluki. Davian. Logan.“ Bilo mu je najteže da izgovori poslednje ime. Ninaeva preblede, a Egvena zaprepašćeno uzdahnu, ali on besno nastavi. „Svi do jednog lažni Zmajevi. Nemoj pokušavati da poričeš. Pa, mene niko neće iskoristiti. Ja nisam alatka koju neko može da odbaci na smeće kada se istroši.“