„Alatka koja je napravljena u neku svrhu nije unižena time što se za to koristi“, Moirainin glas je bio grub poput njegovog, „ali čovek koji veruje Ocu laži unižava sam sebe. Pričaš da nećeš dozvoliti da budeš iskorišćen, a onda dozvoliš Mračnome da odredi tvoj put kao pas koga je gospodar nahuškao na zeca.“
Rand stegnu pesnice i okrenu glavu. Suviše je ličilo na ono što je Ba’alzamon rekao. „Nisam ja ničiji pas. Čuješ li me? Ničiji!“
Loijal i ostali se pojaviše u prolazu, i Rand žurno ustade, pogledavši Moirainu.
„Neće saznati“, reče Aes Sedai, „dok Šara to ne odredi.“
Njegovi prijatelji su im upravo tada prišli. Lan je išao ispred svih. I dalje je izgledao čvrsto, kao i uvek, ali ipak je bio malo izubijan. Nosio je jedan od Ninaevinih zavoja na glavi, hodajući pomalo ukočeno. Iza njega, Loijal je nosio veliki zlatan kovčeg, ukrašen i okovan srebrom. Niko sem Ogiera ne bi mogao da ga podigne bez tuđe pomoći. Perin je u naručju nosio veliki zavežljaj od bele tkanine, a Met je držao nešto što je ličilo na komadiće grnčarije.
„Dakle, ipak si živ“, nasmej a se Met. Lice mu se natmurilo i pokaza glavom ka Moiraini. „Ona nas nije pustila da te potražimo. Rekla je da moramo da otkrijemo šta je u Zenici. Ja bih pošao bez obzira na to, ali Ninaeva i Egvena su stale na njenu stranu i skoro da su me odgurale kroz prolaz.“
„Sada si ovde“, reče Perin, „i ne izgleda da si previše ugruvan.“ Oči mu nisu sijale, ali dužice su mu sada bile potpuno žute. „To je ono što je važno. Ovde si, i završili smo s onim zbog čega smo došli, šta god to bilo. Moiraina Sedai kaže da smo to obavili i da možemo da idemo. Kući, Rande. Svetlost me spalila, ali hoću da idem kući.“
„Drago mi je što te vidim živog, čobanine“, gunđajući reče Lan. „Vidim da si se držao svog mača. Možda ćeš sada i naučiti da ga koristiš.“ Rand iznenada oseti talas privrženosti prema Zaštitniku; Lan je znao, ali barem ništa nije pokazivao. Pomisli da se možda za Lana ništa nije promenilo.
„Moram da kažem“, reče Loijal spuštajući kovčeg, „daje putovati sa ta ’verenom ispalo daleko zanimljivije no što sam očekivao.“ Silovito je trznuo ušima. „Ako postane makar za mrvu zanimljivije, smesta ću se vratiti u stedding Šangtai, priznaću sve Starešini Hamanu, i nikada više neću ostavljati svoje knjige.“ Ogier se iznenada isceri. Široka usta osmehnuše se od uva do uva. „Zaista je dobro videti te, Rande al’Tor. Zaštitnik je jedini od ove trojice kome je imalo stalo do knjiga, a on nije pričljiv. Šta ti se desilo? Svi smo pobegli i sakrili smo se u šumu dok Moiraina Sedai nije poslala Lana da nas pronađe, ali nije htela da nam dozvoli da te potražimo. Zašto te nije bilo toliko dugo, Rande?“
„Bežao sam i bežao“, polako reče on, „sve dok nisam pao niz jedno brdo i udario glavom o kamen. Mislim da sam pogodio svaku kamenčinu koja je bila na padini.“ To bi objasnilo njegove modrice. Pogleda Aes Sedai, Ninaevu i Egvenu, ali izraz na licima im je bio isti. „Kada sam se osvestio, nisam znao gde sam. Doteturao sam se naposletku dovde. Mislim da je Aginor mrtav — spaljen je. Pronašao sam nešto pepela i parčiće njegovog plašta.“
Laž koju je ispričao delovala mu je šuplje. Nije shvatao kako to da se nisu prezrivo nasmejali i zatražili da im kaže istinu. Ipak, njegovi prijatelji samo klimnuše, prihvativši ono što je rekao, i zvučalo je da im ga je žao. Okupiše se oko Aes Sedai da joj pokažu šta su pronašli.
„Pomozite mi“, reče Moiraina. Ninaeva i Egvena pomogle su joj da se uspravi sve dok nije sedela; čak i tada su morale da je pridržavaju.
„Kako to da su ove stvari bile u Zenici“, upita Met, „a da nisu bile uništene kao i onaj kamen?“
„Nisu bile stavljene tamo da bi bile uništene“, kratko reče Aes Sedai.
Namrštila se kako bi sprečila dalja pitanja dok je uzimala od Meta komadiće grnčarije, crne, bele i sjajne.
Oni su Randu izgledali kao otpaci, ali ona ih je vešto spojila na tlu pored sebe. Komadići su činili savršeni krug veličine čovekovog dlana. Bio je to drevni simbol Aes Sedai, plamen Tar Valona spojen sa Zmajevim očnjakom — crno pored belog. Moiraina ga je gledala na trenutak, a lice joj je bilo bezizražajno. Potom je skinula nož sa pojasa i pružila ga Lanu, pokazujući ka krugu.
Zaštitnik odabra najveći komad, a onda podiže nož visoko i zamahnu njime iz sve snage. Varnice poleteše, komad odskoči od siline udarca, a sečivo puče uz oštar prasak. Pogledao je patrljak na balčaku, a onda ga baci u stranu.
„Najbolji čelik iz Tira“, suvo je rekao.
Met podiže komad i zastenja, a onda ga pokaza svima. Na njemu nije bilo ni ogrebotine.
„Cuendillar“, reče Moiraina. „Srcokamen. Niko nije bio u stanju da ga napravi još od Doba legendi, a čak i tada su ga pravili samo za ono što je jako važno. Kada je jednom stvoren, ništa nije moglo da ga slomi, ni sama Jedna moć koju bi koristila najmoćnija Aes Sedai uz pomoć najmoćnijeg sa ’angreala koji je ikada načinjen. Bilo koja sila usmerena protiv srcokamena samo ga ojačava.“
„Onda, kako...“ Met pokaza komadom koji je držao u ruci prema drugim delićima na tlu.
„Ovo je jedan od sedam pečata na zatvoru Mračnoga“, reče Moiraina. Met ispusti komad, kao da je postao usijan. Činilo se da su Perinove oči na trenutak ponovo zasvetlele. Aes Sedai je počela smireno da sakuplja deliće.
„Nije više bitno“, reče Rand. Njegovi prijatelji ga pogledaše, začuđeni. Zažalio je što nije ćutao.
„Naravno“, Moiraina odgovori. Ali ipak je oprezno spustila sve komadiće u svoju torbicu. „Donesite mi kovčeg.“ Loijal ga je primakao.
Spljoštena kocka zlata i srebra izgledala je kao da je iz jednog komada, ali prsti Aes Sedai prešli su preko komplikovanog rada, pritiskajući po površini. Poklopac se otvori uz iznenadno kliktanje, kao da je bio na oprugama. Unutra je ležao zlatni rog. Uprkos svom sjaju, izgledao je jednostavno naspram kovčega u kome je čuvan. Jedini ukras na njemu bila je traka srebrnog pisma oko vrha piska. Moiraina je podigla rog, kao da diže novorođenče. „Ovo mora biti odneto u Ilijan“, tiho reče.
„Ilijan!“, zareža Perin. „To je skoro kod Olujnog mora, što je gotovo isto udaljeno od naših kuća kao ovo mesto, samo što je Ilijan na jugu, a mi smo na severu.“
„To je...“ Loijal se zaustavi da udahne vazduh. „Da li je moguće...“
„Znaš da čitaš Stari jezik?“, upita Moiraina. Kada je on klimnuo glavom, pružila mu je rog.
Ogier ga je uzeo podjednako pažljivo kao i ona. Nežno je širokim prstom pratio pismo. Oči su mu se sve više širile, a uši su mu bile uspravljene. „Tia mi aven Moridin isainde vadin prošaputa. „Grob nije prepreka mome zovu.“
„Rog Valera.“ Prvi put se činilo da je Zaštitnik uzdrman; u njegovom glasu čulo se strahopoštovanje.
Ninaeva istovremeno reče drhtavim glasom: „Da pozove heroje Doba iz mrtvih da se bore protiv Mračnoga.“
„Spaljen da sam!“, prodahta Met.
Loijal s poštovanjem položi rog u njegov zlatni kovčeg.
„Pitam se“, progovori Moiraina. „Zenica Sveta načinjena je zbog najveće nevolje s kojom će se svet ikada suočiti, ali da li je bila načinjena za to zbog čega smo je... mi... upotrebili, ili da čuva ove stvari? Brzo, to poslednje, pokažite mi ga.“
Rand shvati Perinovo neraspoloženje nakon što je video prve dve stvari. Kada su videli da okleva, Lan i Ogier su mu uzeli zavežljaj od bele tkanine, i raširili su ga između sebe. Dugi beli barjak se razvio i podigao na vetru. Rand je mogao samo da pilji. Delovalo je kao da je iz jednog komada — niti tkan, ni bojen, ni slikan. Figura nalik na zmiju skerletnih i zlatnih krljušti pružala se čitavom dužinom. Noge su joj bile prekrivene krljuštima, stopala su imala pet dugih zlatnih kandži, kao i veliku glavu sa zlatnom grivom i oči poput sunca. Kada je barjak lepršao, izgledalo je kao da se pokreće. Krljušti su svetlucale kao dragoceni metali i dragulji, kao da je stvorenje živo. Gotovo da je mogao da čuje njegov urlik prkosa.