Kada je stigao do prednje strane kuće, legao je uza zid ispod razbijenog prozora i počeo da osluškuje. Tupo udaranje srca u ušima bilo je najglasnije što je čuo. Uspravio se lagano i provirio unutra.
Lonac s paprikašem ležao je prevrnut u pepelu ognjišta. Iveri polomljenog drveta bili su razasuti svuda po sobi; ni komad nameštaja nije ostao čitav. Čak je i sto bio prevrnut, a od dve nogare ostali su grubi patrljci. Svaka fioka bila je otvorena i razvaljena, svaki kredenac i orman otvoreni, a mnoga vrata visila su samo na po jednoj šarki. Sve što je bilo u njima bilo je razbacano i prekriveno nečim belim. Brašno i so, sudeći po isečenim džakovima koji su bili bačeni pored kamina. Četiri izvrnuta tela ležala su na gomili među ostacima nameštaja. Troloci.
Rand je prepoznao jednog po ovnujskim rogovima. Ostali su uglavnom bili slični, čak i u razlikama. Odvratna mešavina ljudskih lica deformisanih gubicama, rogovima, perjem i krznom. Njihove šake, gotovo ljudskog oblika, izgledale su još gore. Dvojica su nosili čizme; ostali su imali papke. Gledao je netremice dok ga oči nisu zapekle. Nijedan Trolok se nije pomerio. Mora da su bili mrtvi. A Tam je čekao.
Utrčao je kroz prednja vrata i stao. Pozlilo mu je od smrada. Štala koja mesecima nije bila počišćena bila je jedino što mu je padalo na pamet, a što bi i približno moglo da se uporedi s ovim. Mrlje pogani ružile su zidove. Pokušavajući da diše na usta, počeo je užurbano da pretura po kršu. U jednom od ormarića bila je mešina za vodu.
Preseče ga struganje koje je čuo iza sebe. Okrenuo se, gotovo se prevrnuvši preko ostataka stola. Zadržao se, a zube je stisnuo tako jako da ga je vilica bolela, kako ne bi cvokotali.
Jedan od Troloka se pridizao. Vučja njuška štrčala je ispod upalih očiju, koje su bile ravnodušne, bezosećajne i previše ličile na ljudske. Čupave šiljate uši neprestano su se trzale. Zakoračio je preko jednog od svojih mrtvih sadruga oštrim jarećim papkom. Ista crna verižnjača kakvu su i ostali nosili trljala se o kožne pantalone, a jedan od ogromnih srpolikih mačeva visio mu je s boka.
Nešto je promrmljao, grleno i oštro, a onda rekao: „Ostali otišli. Narg ostao. Narg pametan.“ Reči su bile izvitoperene i teško ih je bilo razumeti, budući da su ih izgovarala usta koja nisu stvorena za ljudski govor. Trebalo je da ga smire, pomislio je, ali nije mogao da skine pogled s požutelih zuba, dugih i oštrih, koji su sijali svaki put kada bi stvorenje progovorilo. „Narg zna neko nekada se vrati. Narg čeka. Ti ne treba mač. Mač spusti.“
Sve dok Trolok nije progovorio, Rand nije shvatao da obema rukama drhtavo drži Tamov mač ispred sebe, vrha uperenog ka ogromnom stvoru. I glavom i ramenima bio je viši od Randa, a grudi i rake gazda Luhana delovale su kržljavo u poređenju s grudima i rukama ovog stvorenja.
„Narg ne povredi.“ Približavao se, pokazujući mu. „Ti mač spusti.“ Tamne dlake na njegovim nadlanicama bile su guste, poput krzna.
„Dalje od mene“, reče Rand, poželevši da mu je glas mirniji. „Zašto ste ovo uradili? Zašto?“
„Vlja daeg roghdar!“ Režanje se brzo pretvori u zubati osmeh. „Mač spusti. Narg ne povredi. Mirdraal hoće priča tebe.“ Blesak nekog osećanja prešao je preko poremećenog lica. Strah. „Dragi dođu, ti pričaš Mirdraal.“ Načinio je još jedan korak, spustivši veliku šaku na balčak svog mača. „Mač spustiš.“
Rand ovlaži usne. Mirdraal! Najgori likovi iz priča noćas su hodali svetom. Troloci su bili sitnica u poređenju sa Senima. Morao je da pobegne. Ali ako Trolok isuče to masivno sečivo, neće imati nikakve šanse. Naterao je sebe da se drhtavo osmehne. „Dobro.“ Spustio je rake, čvršće stežući mač. „Pričaću.“ Vučji osmeh postade režanje i Trolok se baci na njega. Rand nije ni sanjao da bi nešto tako veliko moglo da se kreće tako brzo. Očajnički podiže mač. Čudovišno telo granu u njega, prikovavši ga uza zid. Vazduh mu izlete iz pluća u jednom dugom dahu. Dok su padali, borio se da udahne. Trolok pade preko njega. Bacakao se pomamno ispod telesine koja je pretila da ga smrvi, pokušavajući da izbegne debele kandže i razjapljene čeljusti koje su posezale za njim.
Odjednom, Trolok se trgnu i umiri. Izubijan i izgreban, gotovo ugušen masom koja je ležala na njemu, Rand je tog trenutka mogao samo da leži tu u neverici. Došao je brzo k sebi, taman na vreme kako bi se izmigoljio ispod tela.
I to mrtvog tela. Okrvavljeno sečivo Tamovog mača strčalo je na sredini Trolokovih leđa. Ipak ga je podigao na vreme. Bilo je i krvi na Randovim rukama, koja je na njegovoj košulji načinila tamnu mrlju. Stomak mu se prevrnuo, i morao je da proguta pljuvačku kako mu se ne bi smučilo. Tresao se jako, kao kada se najviše plašio, ali ovoga puta od olakšanja što je preživeo.
Dragi se vrate, rekao je Trolok. Ostali Troloci će se vratiti u kuću. I Mirdraal — Sen. U pričama, Seni su bile sedam metara visoke, s plamenim očima, i jahale su senke umesto konja. Kada bi se Sen okrenula postrance, ona bi nestajala, i nikakav zid nije ih mogao zaustaviti. Morao je da uzme stvari po koje je došao i brzo da ode.
Stenjući od napora, prevrnuo je Trolokov leš kako bi uzeo mač — i umalo pobegao kada su se otvorene oči zapiljile u njega. Trebalo mu je neko vreme da shvati da je to bio pogled mrtvaca.
Obrisao je rake o pocepane prnje — jutros je to bila jedna od Tamovih košulja — i oslobodio sečivo. Pošto je obrisao mač, nevoljno je bacio krpu na pod.
Pomislio je kako nema vremena za higijenu, smejući se tako da je morao da stisne zube da bi prestao. Drvena građa već je verovatno upila odvratni smrad. Ali nije bilo vremena da se pobrine za to. Nema vremena za čistoću. Možda više nema vremena ni za šta, pomisli.
Bio je siguran da je zaboravio gomilu stvari koje će im biti potrebne, ali Tam je čekao, a Troloci su se vraćali. Sakupio je ono čega je mogao da se seti na brzinu; ćebad iz spavaćih soba odozgo, i čistu tkaninu da poveže Tamovu ranu. Njihove ogrtače i kapute. Mešinu za vodu koju je nosio kada je terao ovce na ispašu. Čistu košulju. Nije znao kada će imati vremena da se presvuče, ali je želeo da se izvuče prvom prilikom iz ove koja je bila umazana krvlju. Vrećice vrbove kore i drugih lekarija bile su deo tamne blatnjave gomile, i nije mogao da se natera da je dodirne.
Kofa vode koju je Tam doneo još je stajala kraj kamina, nekim čudom puna i nedodirnuta. Napunio je mešinu iz nje, na brzinu oprao ruke u ostatku vode, i još jednom brzo pogledao da nije nešto zaboravio. Pronašao je svoj luk u kršu, prelomljen tamo gde je bio najdeblji. Zadrhtao je dok je bacao komade uništenog oružja. Moraće da se zadovolji onim što je već sakupio, odlučio je. Nagomila brzo sve ispred vrata, a pre no što je izašao iz kuće iskopa lampu s poklopcem iz gužve na podu. Imala je još uvek ulja u sebi. Upalivši je jednom od sveća, zatvori kapke — delimično zbog vetra, ali uglavnom da ne bi privukao pažnju — i požuri napolje sa lampom u jednoj, a mačem u drugoj ruci. Nije bio siguran šta će pronaći u ambaru. Zbog onoga što je pronašao u toru, nije gajio preterane nade. Ali kola su mu bila potrebna da odveze Tama u Emondovo Polje, a Bela je trebalo da ih vuče. Ipak, morao je da se nada zbog situacije u kojoj je bio.
Ambar je bio otvoren. Jedna vrata visila su na šarkama i škripala dok su se pomerala na vetru. Unutra je, isprva, izgledalo isto kao i uvek. A onda vide prazne pregrade. Njihova vrata bila su istrgnuta iz šarki, a Bele i krave nije bilo. Otišao je brzo na kraj ambara. Kola su bila prevrnuta na stranu. Polovina paoka na točkovima bila je polomljena. Jedna rukanica bila je sada samo stopu dugačak patrljak.
Očaj, protiv koga se sve vreme borio, sada ga je konačno ispunio. Nije bio siguran da će moći da nosi Tama sve do sela, čak i kada bi njegov otac to mogao da podnese. Tama je bol mogao da ubije pre nego groznica. Ali, bilo je to jedino što je preostalo. Uradio je sve što je mogao. Dok se okretao da pođe, pogled mu pade na odsečenu rukanicu kola koja je ležala na podu posutom slamom. Odjednom se osmehnu.