Užurbano stavi lampu i mač na pod, i već sledećeg trenutka rvao se sa kolima, podižući ih uz lomljavu paoka, a onda podmetnu rame kako bi ih prevrnuo na drugu stranu. Neoštećena rukanica bila je pred njim. Zamahujući mačem zasekao je suvu jasenovinu. Na njegovo iznenađenje i zadovoljstvo, veliki iveri leteli su sa svakim zamahom, i presekao ju je brzo kao da je imao dobru sekiru.
Kada je rukanica pala na zemlju, pogledao je sečivo mača u čudu. Čak i najoštrija sekira bi se istupila nakon sečenja tog tvrdog suvog drveta, ali mač je izgledao oštar kao što je i bio. Dotakao je oštricu palcem, a onda ga brzo stavio u usta. Sečivo je i dalje bilo oštro poput brijača.
Ali nije imao vremena za čuđenje. Gaseći lampu — nije bilo potrebe da i ambar izgori uz sve ostalo — uzeo je rukanice i potrčao da pokupi stvari koje je ostavio pred kućom.
Sve to skupa bilo je kabasto, ne toliko teško koliko nezgodno za nošenje. Rukanice su se ukrštale i uvrtale u njegovim rukama dok se teturao preko zaoranog polja. Kada se vratio u šumu, bilo je još gore. Kačile su se za granje i umalo ga oborile s nogu. Lakše bi mu bilo da ih je vukao, ali to bi ostavilo jasne tragove. Nameravao je da to odloži što je više moguće.
Tam je bio tamo gde ga je i ostavio, naizgled u snu. Ponadao se da spava. Iznenada prestravljen, bacio je stvari koje je nosio i prislonio ruku uz očevo lice. Tam je još disao, ali goreo je u groznici.
Dodir je probudio Tama, mada u stanju maglovite ošamućenosti. „Jesi li to ti, momče?“, izustio je. „Brinuo za tebe. Snovi o prošlim vremenima. More.“ Tiho mrmljajući, ponovo je utonuo u san.
„Ne brini“, reče Rand. Prebacio je Tamov kaput i ogrtač preko njega kako bi ga zaštitio od vetra. „Odvešću te do Ninaeve što pre budem mogao.“ Dok je govorio, koliko zbog Tama toliko i zbog svog samopouzdanja, strgao je krvavu košulju sa sebe, jedva primetivši hladnoću u žurbi da je se otarasi, i brzo navukao čistu. Kada je bacio svoju staru košulju, osetio se kao da se upravo okupao. „Bićemo ubrzo bezbedni u selu i Mudrost će sve srediti. Videćeš. Sve će biti u redu.“
Ta misao bila mu je kao svetionik dok je oblačio svoj kaput i saginjao se da previje Tamovu ranu. Kada budu stigli do sela biće bezbedni, a Ninaeva će izlečiti Tama. Samo je morao da ga odvede tamo.
6
Zapadna šuma
Rand nije baš najbolje mogao da vidi šta radi po mesečini, ali izgledalo je da je Tamova rana bila samo plitak rez preko rebara, ne duži od dlana njegove ruke. U neverici je zavrteo glavom. Video je svog oca sa mnogo većim povredama, ali i tada ne bi prestajao sa radom, sem da ih opere. Užurbano je pregledao Tama od glave do pete, tražeći nešto ozbiljno u toj meri da izazove groznicu, ali našao je samo tu jednu posekotinu.
Iako mala, rana je bila dovoljno teška; oko nje je sve bilo upaljeno. Posekotina je bila čak vrelija od drugih delova Tamovog tela, a ono je toliko gorelo da je Rand stegnuo zube, zabrinut. Takva groznica mogla je da ubije ili izmoždi čoveka. Natopio je tkaninu vodom iz mešine i stavio je preko Tamovog čela.
Pokušao je nežno da ispere i previje ranu na očevim rebrima, ali prigušeno ječanje i dalje je prekidalo Tamovo tiho mrmljanje. Gole grane nadnosile su se nad njih, i izgledalo je kao da im prete dok ih vetar njiše. Troloci će sigurno otići kada ne budu uspeli da pronađu Tama i njega, kada se vrate na farmu i vide da tamo nema nikoga. Pokušao je da natera sebe da poveruje u to, ali nemilosrdno uništavanje po kući i besmislenost svega toga ostavili su malo mesta za nadu. Verovanje da će Troloci prestati sa ubijanjem svega i svačega na šta naiđu bilo je opasno; predstavljalo je nerazuman put kojim nije smeo da ide.
Troloci. Svetlosti nad nama, Troloci! Čudovišta iz zabavljačevih priča pojavila su se iz noći da nam razbiju vrata. I Sen, Svetlost me obasjala, Sen!, prošlo mu je kroz glavu.
Odjednom je shvatio da drži nevezane krajeve zavoja u nepokretnim rukama. Ukočen kao zec koji je video jastrebovu senku, pomisli prekorno. Gnevno odmahnuvši glavom, završio je sa vezivanjem zavoja oko Tamovih gradi.
Ni to što je znao šta treba da uradi ni sam rad nisu mu mnogo pomogli da se oslobodi straha. Kada se Troloci budu vratili, sigurno će pretražiti šumu oko farme u potrazi za ljudima koji su im pobegli. Telo ubijenog Troloka sigurno će im reći da ljudi koje su tražili nisu bili daleko. Ko zna šta će Sen da uradi ili šta bi mogla da uradi? Pored toga, reči njegovog oca o troločkom sluhu još su mu odzvanjale u glavi. Uhvatio se kako se bori sa mišlju da stavi raku preko Tamovih usta, da priguši ječanje i mrmljanje. Neki prate miris. Šta mogu da uradim u vezi s tim? Ništa, pomisli. Nije mogao da troši vreme brinući se o onome što nije mogao da popravi.
„Moraš da ćutiš“, prošaputao je u očevo uvo. „Troloci će se vratiti.“
Hrapavim prigušenim glasom Tam je progovorio: „Još si lepa, Kari. Lepa kao devojka.“
Rand se namrgodi. Njegova majka bila je mrtva već petnaest godina. Ako je Tam mislio da je još živa, onda je groznica gora no što je pretpostavljao. Kako da ga natera da bude tih, sada kada je tišina značila život?
„Majka hoće da budeš tih“, prošaputa Rand. Iznenada, grlo mu se steglo. Zastao je da bi ga pročistio. Imala je nežne rake; toliko se sećao. „Kari hoće da budeš tih. Evo. Pij.“
Tam je žedno gutao iz mešine za vodu, ali posle nekoliko gutljaja okrenuo je glavu u stranu i ponovo počeo tiho da mrmlja, isuviše tiho da bi ga Rand razumeo. Nadao se da je to bilo isto toliko nečujno i za Troloke koji su ih lovili.
Nastavio je užurbano sa pripremama. Tri ćebeta obmotao je oko motki i između njih. Motke je odsekao sa kola, načinivši tako priručna nosila. Samo jedan kraj će moći da podigne, tako da će se drugi vući po zemlji, ali to će morati da bude tako. Od poslednjeg ćebeta isekao je dugačak kaiš nožem koji je nosio o pojasu, a onda vezao krajeve kaiša za motke.
Nežno koliko je to bilo moguće, stavio je Tama na nosila, trzajući se na svaki jecaj. Njegov otac je oduvek izgledao neuništiv. Ništa ga nije moglo povrediti; ništa ga nije moglo zaustaviti ih bar usporiti. To što je on sada bio u takvom stanju ostavljalo je Randa i bez ono malo hrabrosti koju je prikupio. Ali morao je da nastavi dalje. To je bilo sve što ga je gonilo napred.
Kada je konačno smestio Tama na nosila, Rand je na trenutak oklevao, a onda skinu pojas sa kanijama sa očevog struka. Kada se opasao, osetio se čudno. Pojas, kanije i mač zajedno težih su tek nešto više od kilograma, ali kada je vratio sečivo u korice, učinilo mu se da ga vuče kao da je mnogo teže.
Ljutio se sam na sebe. Ovo nije bilo ni vreme ni mesto za glupe ideje. Bio je to samo veliki nož. Koliko puta je sanjario o tome da nosi mač i prolazi kroz avanture? Ako je mogao da ubije jednog Troloka njime, svakako je mogao da otera i drage. Samo, suviše je dobro znao da je ono što se odigralo u kući bilo čista sreća. A avanture o kojima je sanjario nikada nisu uključivale cvokotanje zubima, ih bežanje kroz noć kako bi spasao glavu, ili njegovog oca na ivici smrti.
Obmotao je žurno poslednje ćebe oko Tama, i stavio mešinu sa vodom i ostatak tkanina pored svog oca na nosila. Duboko uzdahnuvši, kleknu između motki i podiže kaiš isečen od ćebeta preko glave. Obmota ga preko ramena i podvuče pod miške. Kada je podigao motke, njegova ramena nosila su najveći deo tereta, a nije delovao teško. Pokušavajući da korača ravnomerno, krenuo je ka Emondovom Polju, dok su se nosila vukla za njim.
Već je odlučio da se probije do Kamenolomskog puta, a onda da ga prati sve do sela. Opasnost će svakako biti veća uz put, ali Tamu sigurno neće niko pomoći ako se budu izgubili, pokušavajući da po noći pronađu put kroz šumu.