Skoro da je po mraku izašao na Kamenolomski put pre no što je to i shvatio. Kada je postao svestan gde se nalazi, grlo mu se steglo kao pesnica. Okrenuo je užurbano nosila i odvukao ih malo dalje pod drveće, a onda stao da uhvati vazduh i smiri uznemireno lupanje srca. Još uvek teško dišući, krenuo je na istok, prema Emondovom Polju.
Putovanje između drveća bilo je teže nego da je nosio Tama niz put, a ni mrak svakako nije bio od pomoći. Ipak, izlazak na put bio bi ludost. Zamisao je bila da stigne do sela a da ne sretne nijednog Troloka, niti da ih vidi, a ni oni njega, ako je to ikako bilo moguće. Morao je da pretpostavi da ih Troloci love, a pre ili kasnije shvatiće da su njih dvojica krenuli ka selu. To je bilo mesto kuda su najverovatnije otišli, a Kamenolomski put je bio najverovatnija putanja. Bio je bliže putu no što mu se sviđalo. Noć i senke drveća izgledale su kao stravično oskudan zaklon od bilo koga ko je išao putem.
Mesečina koja se probijala kroz gole grane davala je tek toliko svetla da prevari njegove oči u pomisli kako vide šta mu je pod nogama. Na svakom koraku korenje je pretilo da ga saplete, staro žbunje grabilo ga je za noge, a zbog iznenadnih uvala ili uzvišenja gotovo bi padao kada bi mu noga ostala u vazduhu tamo gde je očekivao čvrstu zemlju, ili bi se saplitao kada bi zapeo o tlo dok se još kretao. Oštri jecaji prekidali su Tamovo mrmljanje kad god bi nosila prebrzo prešla preko kamena ili korena.
Nesigurnost ga je naterala da pilji u tamu dok ga oči nisu zabolele i da sluša kao nikada ranije. Svako grebanje grane o granu, svaki šum borovih iglica naterali bi ga da stane i da napregne sluh, jedva dišući od straha da možda neće čuti neki zvuk koji bi ga upozorio, ili pak, od straha da će ga možda čuti. Tek kada bi bio siguran da je to samo vetar, nastavio bi.
Umor mu se lagano uvlačio u ruke i noge. Noćni vetar, koji se rugao njegovom kaputu i ogrtaču, samo ga je još više iscrpljivao. Težina nosila, nebitna u početku, sada ga je vukla ka zemlji. Više se nije teturao samo zbog saplitanja. Skoro stalna borba da ne padne zamarala ga je gotovo kao i vuča nosila. Ustao je pre zore da završi svoje poslove na farmi, i bez obzira na odlazak u Emondovo Polje, radio je čitavog dana. Da je bila neka druga noć, sada bi se odmarao pred kaminom, čitajući jednu od knjiga iz Tamove male zbirke pre no što bi pošao u krevet. Oštar mraz zaledio mu je kosti, a krčanje u stomaku ga je podsetilo kako ništa nije stavio u usta otkako mu je gazdarica al’Ver dala medenjake.
Gunđao je, prebacujući sebi, besan što nije poneo nešto hrane sa farme. Još nekoliko minuta više ne bi predstavljalo neku razliku. Nekoliko minuta da pronađe malo hleba i sira. Ne bi se Troloci vratili za samo nekoliko minuta. Ili da je bar hleb poneo. Naravno, gazdarica al’Ver će sigurno staviti vruć obrok pred njega kada budu stigli do gostionice. Vreli tanjir njenog gustog ovčjeg paprikaša, najverovatnije. I malo onog hleba koji je pekla. I puno vrelog čaja.
„Navirali su preko Zmajevog zida poput poplave“, iznenada reče Tam, jakim, gnevnim glasom, „i natopili zemlju krvlju. Koliko ih je umrlo zbog Lamanovog greha?“
Rand je skoro pao od iznenađenja. Umorno je spustio nosila na zemlju i odvezao se. Kaiš od ćebeta ostavio je plamene zareze na njegovim ramenima. Sležući ramenima da opusti mišiće, kleknuo je pored Tama. Dok je preturao tražeći mešinu sa vodom, piljio je kroz drveće, bezuspešno pokušavajući da po slaboj mesečini pogleda uz put i niz njega, udaljen na dvadeset koraka. Ništa sem senki nije se pomeralo. Ništa sem senki.
„Nema nikakve poplave Troloka, oče. Ne sada, u svakom slučaju. Bićemo uskoro bezbedni u Emondovom Polju. Popij malo vode.“
Rukom koja kao da je povratila svu svoju snagu, Tam je odbio mešinu. Zgrabio je Randov okovratnik i povukao ga tako blizu sebi da je Rand osetio vrelinu očeve groznice na obrazu. „Zvali su ih divljacima“, rekao je Tam užurbano. „Budale su pričale da će ih pogaziti kao smeće. Koliko je bitaka bilo izgubljeno, koliko gradova spaljeno pre no što su se suočili sa istinom? Pre no što su ujedinjeni narodi ustali protiv njih?“ Pustio je Randa, a njegov glas ispuni tuga. „Polje kod Marata bilo je pokriveno mrtvima. Nije bilo nikakvog zvuka sem krika gavranova i zujanja muva. Kule Kairhiena bez vrhova gorele su u noći kao baklje. Sve do Sjajnih zidova klali su i spaljivali pre no što su bih odbijeni. Sve do...“
Rand mu stavi šaku preko usta. Ponovo se nešto začulo, neko ravnomerno udaranje kome nije mogao da odredi odakle dolazi među drvećem. Na trenutak bi se utišalo, a onda je ponovo jačalo kako je vetar menjao pravac. Namrštivši se, lagano je pomerao glavu, pokušavajući da utvrdi odakle dopire zvuk. Krajičkom oka ugleda pokret. U trenu, klečao je iznad Tama. Iznenadilo ga je kada je osetio balčak mača u mci, ali bio je usredsređen na Kamenolomski put, kao da je to bilo jedino na čitavom svetu.
Lelujave senke na istoku lagano su poprimale oblik konja i jahača. Niz put su ga pratili visoki, zdepasti oblici, koji su trčkali kako ne bi zaostali za životinjom. Bleda mesečeva svetlost presijavala se sa vrhova kopalja i oštrica sekira. Rand nije ni pomislio da bi to mogli biti seljani koji stižu u pomoć. Znao je koje to. Mogao je da ih oseti, kao struganje peska po kostima, čak i pre no što su se približili dovoljno da bi mesečina obasjala plašt sa kapuljačom na konjaniku, plašt koji vetar nije pomerao. Jahačevi obrisi bili su crni u noći, a konjska kopita pravila su isti zvuk kao bilo koji drugi konj, ali Rand je ovog mogao da prepozna među hiljadu drugih.
Iza mračnog jahača stupale su pojave iz noćnih mora, sa rogovima, gubicama i kljunovima. Troloci u duplom redu marširali su strojevim korakom. Čizme i kopita udarali su istovremeno, kao da se pokoravaju istom umu. Rand je izbrojao njih dvadeset dok su prolazili pored njega. Pitao se kakav je to bio čovek koji je imao dovoljno hrabrosti da okrene leđa tolikom broju Troloka. Ili makar jednom, svejedno.
Kolona je u trku nestala ka zapadu. Zvuk udaranja stopala izgubio se u tami, ali Rand je ostao gde je bio, ne mrdajući se. Nešto mu je govorilo da mora da bude potpuno siguran da su otišli pre no što se bude pomerio. Napokon, duboko je uzdahnuo i počeo da se ispravlja.
Ovog puta konj je bio nečujan. Mračni jahač vratio se u zlokobnoj tišini. Njegov senoviti at zastajkivao bi na svakih nekoliko koraka, vraćajući se lagano niz put. Vetar je jače zaduvao, cvileći kroz drveće; konjanikov plašt bio je miran kao smrt. Kad god bi konj stao, glava pod kapuljačom okretala bi se s jedne strane na drugu dok je jahač posmatrao šumu, tražeći nešto. Tačno nasuprot Randu konj se ponovo zaustavi. Senoviti otvor kapuljače okrenu se prema mestu na kome je on klečao iznad svog oca.
Randova šaka grčevito se sklopi oko balčaka. Osetio je pogled, baš kao i tog jutra, i stresao se od mržnje koja je zračila iz njega, mada nije mogao da ga vidi. Taj čovek pod plaštom mrzeo je sve i svakoga, sve što je živelo. Uprkos hladnom vetru, Randovo lice orosi se znojem.
A onda konj nastavi, napravi nekoliko nečujnih koraka pre no što se ponovo zaustavi — i tako produži, sve dok Rand nije mogao da vidi samo jedva prepoznatljivu mrlju u mraku niz put. Moglo je to biti bilo šta, ali on ni za trenutak nije spustio pogled. Bojao se da će, ako ga izgubi iz vida, crnog jahača sledeći put videti tek kada ga taj tihi konj bude pregazio.
Odjednom, senka se žurno vrati natrag, prolazeći pored njega u tihom galopu. Konjanik je gledao ispred sebe dok je kroz noć jurio na zapad, prema Maglenim planinama. Prema farmi.
Rand se opusti, gutajući vazduh i brišući rukavom hladni znoj sa lica. Više ga nije bilo briga zašto su Troloci došli. Biće dobro i ako to nikada ne bude saznao, samo da se sve već jednom završi.
Pribrao se, drhteći, i žurno proverio kako mu je otac. Tam je još mrmljao, ali tako tiho da Rand nije mogao da razazna reči. Pokušao je da mu da da pije, ali voda se samo prelivala preko njegove brade. Tam se zakašlja od ono nekoliko kapi koje je popio, a onda ponovo poče da mrmlja kao da nije ni prekidao.