„A ona gomila koja je stigla malo pred zoru?“, upita zabavljač. „Nisu ni pomirisali Troloka i stalno su zapitkivali kada će početi proslava, kao da ne vide da je pola sela u pepelu.“
Gazda al’Ver sumorno klimnu. „To je jedna grana familije. Ali niko od njih se puno ne razlikuje. Ona budala, Darl Koplin, proveo je pola noći zahtevajući da gazdaricu Moirainu izbacim iz gostionice, iz sela. Kao da bi od sela uopšte nešto i ostalo da nije bilo njih.“
Rand je samo upola obraćao pažnju na razgovor, ali ovo poslednje natera ga da progovori. „Šta su uradili?“
„Ma, ona je prizvala munje iz vedrog noćnog neba“, odgovorio je gazda al’Ver „Poslala ih je pravo na Troloke. Video si razvaljeno drveće. Ni Troloci nisu prošli bolje.“
„Moiraina?“, upita Rand ispunjen nevericom, a gradonačelnik klimnu glavom. „Gazdarica Moiraina. A gazda Lan je bio kao vihor s onim njegovim mačem. Ma kakav mač. Taj čovek je oružje sam po sebi. Kao da je bio na deset mesta odjednom, tako je izgledalo. Plamen me spalio, ali da nisam izašao i video, nikako ne bih verovao...“ Protrljao je svoju proćelavu glavu. „Posete za Zimsku noć tek su počele. Ruke su nam bile pune poklona i medenjaka, a glave vina, a onda su psi počeli da reže i odjednom su njih dvoje izleteli iz gostionice i rastrčali se kroz selo, vičući nešto o Trolocima. Mislio sam da su i oni popili previše vina. Na kraju krajeva — Troloci? A onda, pre no što je bilo ko shvatio šta se događa, ti... ti stvorovi bili su među nama, udarajući ljude mačevima, paleći kuće. Zavijali su da ti se sledi krv u žilama.“ Zvučao je zgađeno. „Samo smo trčali kao pilići kada lisica upadne u kokošarnik, dok se gazda Lan nije pojavio.“
„Nema potrebe da budeš tako strog“, reče Tom. „Uradili ste koliko ste mogli. Nije baš svaki Trolok koji leži napolju pao od njihove ruke.“
„Umm... Pa, da.“ Gazda al’Ver se stresao. „Skoro da još uvek ne mogu đa verujem. Aes Sedai u Emondovom Polju. A gazda Lan je Zaštitnik.“
„Aes Sedai?“, prošapta Rand. „Ne može biti. Pričao sam s njom. Ona nije... Ona ne...“
„Misliš li da nose natpise?“, suvo upita gradonačelnik. „Aes Sedai, piše preko čela, ili, možda: Opasnost, drži se podalje!“ Iznenada se lupi po čelu. „Aes Sedai. Ja sam matora budala koja gubi pamet. Postoji šansa, Rande, ako si spreman da rizikuješ. Ne mogu da ti kažem da to uradiš, a da sam ja u pitanju, nisam siguran da bih imao hrabrosti.“
„Šansa?“, upita Rand. „Bilo šta, ako će da pomogne.“
„Aes Sedai mogu da leče, Rande. Plamen me spalio, momče, čuo si priče. Mogu da leče ono što lekovi ne mogu. Zabavljaču, trebalo je da se ti setiš toga pre mene. Priče vrve od Aes Sedai. Zašto nisi nešto rekao, umesto što si pustio da se batrgam okolo?“
„Ja sam ovde stranac“, odgovori Tom, čežnjivo gledajući svoju nezapaljenu lulu, „a domaćin Koplin nije jedini koji ne želi da ima bilo šta sa Aes Sedai. Najbolje je bilo da to bude tvoja ideja.“
„Aes Sedai“, promrmlja Rand, pokušavajući da ženu koja mu se nasmešila uklopi u priče. Pomoć od Aes Sedai ponekad je bila gora od odsustva bilo kakve pomoći. Tako je bilo u pričama, kao otrov u jabuci, a njihovi darovi uvek su imali udicu u sebi, kao mamac za ribe. Iznenada, novčić u njegovom džepu, novčić koji mu je Moiraina dala, kao da se zažario. Poželeo je da ga istrgne iz svog kaputa i baci kroz prozor.
„Niko ne želi da ima posla sa Aes Sedai, momče“, lagano reče gradonačelnik. „To je jedina mogućnost koje mogu da se setim, ah to opet nije mala odluka. Ne mogu da je donesem umesto tebe, ali od gazdarice Moiraine video sam samo dobro... Moiraina Sedai, tako bi trebalo da je zovem, pretpostavljam. Ponekad“, pogledao je značajno Tama, „moraš da pokušaš, čak i kada su izgledi slabi.“
„Neke od priča su, na neki način, preterane“, dodade Tom kao da cedi reči iz sebe. „Neke od njih. Sem toga, momče, kakav izbor imaš?“
„Nikakav“, uzdahnu Rand. Tam je i dalje bio nepomičan; njegove oče bile su upale kao da je bio bolestan nedelju dana. „Idem... Idem da je pronađem.“
„Preko mostova“, reče zabavljač. „Tamo su... Uklanjaju mrtve Troloke. Ali budi oprezan, dečko. Aes Sedai rade ono što žele i to iz svojih pobuda, a one nisu uvek onakve kakvim ih drugi ljudi zamišljaju.“
Poslednje reči čule su se kao povik koji je ispratio Randa kroz vrata. Morao je da drži balčak mača da ga kanije ne bi saplitale dok je trčao, ali nije hteo da troši vreme da ga skine. Sjurio se niz stepenice i istrčao iz gostionice. Za trenutak je zaboravio na umor Šansa za Tama, ma koliko bila mala, bila je dovoljna đa nadvlada noć provedenu bez sna, bar za neko vreme. Nije želeo da razmišlja o tome da je tu šansu pružala Aes Sedai, i da će morati da plati cenu. A što se tiče susreta sa Aes Sedai... Uzdahnuo je duboko i pokušao da trči još brže.
Lomače su se nalazile iza poslednjih kuća na severu, na strani puta ka Stražarskom Brdu, do Zapadne šume. Vetar je još nosio stubove dima koji su bili crni kao ulje dalje od sela, ali opet vazduh je bio ispunjen bolesno-slatkastim smradom, kao da je neko ostavio pečenicu da satima stoji na vatri. Rand se zagrcnu od smrada, a onda snažno proguta pljuvačku kada je shvatio odakle potiče. Zar su za to služile beltinske vatre? Ljudi koji su se starali o lomačama imali su krpe povezane preko noseva i ušiju, ali izrazi na njihovim licima jasno su govorili da tkanina natopljena vinskim sirćetom nije bila dovoljna. Čak i ako se smrad nije osećao, znali su da je tu, i znali su šta rade.
Dvojica ljudi odmotavala su kaiše ama jednog od velikih konja sa Trolokovih članaka. Lan je čučnuo kraj tela i zbacio ćebe dovoljno da otkrije Trolokova ramena i glavu s jarećom gubicom. Dok je Rand trčao prema njemu. Zaštitnik je otkopčao metalnu značku, krvavocrveni trozubac s ramena prekrivenog bodljama Trolokove crne verižnjače.
„Ko’Bal“, izjavio je. Bacio je značku u vazduh i uhvatio je škrgućući zubima. „To znači, sedam družina do sada.“
Moiraina, koja je sedela prekrštenih nogu malo dalje, umorno je zatresla glavom. Štap za šetnju, koji je od jednog do drugog kraja bio ukrašen izrezbarenim cvećem i lozom, ležao je preko njenih kolena, a njena haljina izgledala je izgužvano, kao da je predugo bila u njoj. „Sedam družina. Sedam! Toliko nije bilo ujedinjeno još od Troločkih ratova. Same loše vesti se gomilaju. Plašim se, Lane. Mislila sam da smo dobili u vremenu, ali može biti da smo u većem zaostatku no ikada.“
Rand je piljio u nju, nemoćan da progovori. Aes Sedai. Pokušavao je da se ubedi da ona neće izgledati nimalo drugačije sada kada je znao u koga... šta gleda, i na njegovo iznenađenje — nije. Više nije bila toliko elegantna, pogotovo ne s pramenovima kose koji su štrčali u svim pravcima i nejasnom mrljom od gara preko nosa, ali ne stvarno dragačije. Svakako mora biti nešto na Aes Sedai što bi ukazivalo na to šta je stvarno bila. U drugu ruku, ako je spoljašnji izgled bio slika unutrašnjeg, i ako su priče bile istinite, onda bi pre trebalo da liči na Troloka nego na zgodnu ženu čije dostojanstvo nije bilo umanjeno time što je sedela u prašini. A mogla je i da pomogne Tamu. Bez obzira na cenu, bilo je to važnije od svega drugog.
Duboko je udahnuo. „Gazdarice Moiraina... Mishm, Moiraina Sedai.“ Oboje su se okrenuli da ga pogledaju, i on se ukoči pod njenim pogledom. To nije bio smireni nasmešeni pogled kojeg se sećao sa Zelenila. Njeno lice bilo je umorno, ali njene tamne oči bile su poput očiju jastreba. Aes Sedai. One koje su slomile svet. Lutkarke koje su povlačile uzice i činile da prestoli i narodi igraju igru koju su samo žene iz Tar Valona znale.
„Malo svetla u tami“, promrmlja Aes Sedai, a onda glasnije upita: „Kako si sanjao, Rande al’Tor?“
Zapiljio se u nju; „Sanjao?“
„Od onakve noći svako može da dobije košmare, Rande. Moraš mi reći ako si imao noćne more. Ponekad mogu da pomognem oko loših snova.“