„Beži iz Emondovog Polja!“, povika farmer kiselog lica. Pridružilo mu se nekoliko glasova iz svetine, ali sa oklevanjem, i niko nije prošao napred. Možda su bili voljni da se suprotstave Aes Sedai u gomili, ali niko od njih nije želeo da se ističe. Ne ispred Aes Sedai, koja je imala jak razlog da se uvredi.
„Ti si dovela ova čudovišta!“, dreknu Darl. Mahnuo je bakljom iznad glave i začuli su se povici njegovog rođaka Bilija: „Ti si ih dovela! Ti si kriva!“
Hari je gurnuo laktom Cena Bjuija. Stari krovar stisnu usne i pogleda ga popreko. „Te stvari... Ti Troloci nisu se pojavili dok vi niste došli“, promrmlja Cen jedva čujno. Klatio je glavu s jedne strane na drugu, kao da je želeo da bude negde drugde, pa traži put do tog mesta. „Vi ste Aes Sedai. Ne trebate nam u Dve Reke. Aes Sedai donose nevolje sa sobom. Ako ostanete, samo će ih biti još više.“
Njegove reči nisu izazvale reakciju okupljenih seljana, a Hari se namrštio besno. Odjednom, zgrabio je Darlovu baklju i zatresao je u njenom pravcu. „Napolje!“, povika on. „Ili ćemo te spaliti!“
Zavladala je mrtva tišina, izuzev tapkanja nogu ljudi koji su se povlačili. Narod iz Dve Reke mogao je da se bori kada je bio napadnut, ali nasilje nije bilo uobičajeno, kao ni pretnje, osim ponekog mahanja pesnicom. Cen Bjui, Bili Kongar i Koplini bili su jedini koji su ostali ispred, a i Bili je izgledao kao da želi da se povuče.
Hari se trgao s nelagodom kada je primetio nedostatak podrške, ali brzo se pribrao: „Napolje!“, povika ponovo, a za njim Darl i, najslabije, Bili. Hari je prostrelio ostale pogledom. Većina u gomili nije smela da ga pogleda u oči.
Iznenada, Bran al’Ver i Haral Luhan pojavili su se iz senke i stali po strani od Aes Sedai i gomile. U jednoj ruci gradonačelnik je opušteno nosio veliki drveni malj koji je koristio za zabijanje slavina u bačve. „Da li je to neko predložio da spali moju gostionicu?“, upita tiho.
Dva Koplina su ustuknula, a Cen Bjui se udaljio od njih. Bili Kongar se izgubi u gužvi. „Ne to“, reče Darl brzo. „Nikada to nismo rekli, Brane... ah, gradonačelniče.“
Bran je klimnuo glavom. „Onda sam možda čuo da pretite gostima u mojoj gostionici?“
„Ona je Aes Sedai“, poče Hari besno, ali umuknuo je kada se Haral Luhan pokrenuo.
Kovač se jednostavno istegao, protežući mišićave ruke iznad glave i stežući ogromne pesnice dok zglobovi nisu počeli da mu pucketaju, ali Hari je gledao u snažnog čoveka kao da mu je jedna od tih pesnica bila pod nosom. Haral je skrstio ruke preko grudi. „Izvini, Hari. Nisam mislio da te prekinem. Počeo si da pričaš?“
Ali Hari, ramena skupljenih kao da pokušava da se sabije u sebe i nestane, izgleda nije imao ništa više da kaže.
„Ljudi, zaprepastili ste me“, progunđa Bran. „Paete al’Kaar, noga tvog dečka sinoć je bila slomljena, ali danas sam ga video kako hoda — zahvaljujući njoj. Evarde Kendvine, ti si ležao na trbuhu rasečenih leđa kao očišćena riba dok ona nije položila ruke na tebe. Sada izgleda kao da se to desilo pre mesec dana, a ako sam dobro shvatio, jedva da će se videti ožiljak. A ti, Cene...“ Krovar je počeo da se gubi u gomili, ali stao je zaustavljen Branovim pogledom. „Zaprepastio bih se da vidim bilo kog člana Seoskog saveta ovde, ali najviše tebe, Cene. Tvoja ruka bi još uvek visila beskorisno, gomila opekotina i modrica, da nije bilo nje. Ako nemaš zahvalnosti, zar nemaš ni stida?“
Cen je napola podigao svoju desnu ruku, a onda besno skrenu pogled. „Ne mogu da poreknem ono što je uradila“, promrmlja. Zaista je zvučao postiđeno. „Pomogla je meni i drugima“, nastavio je molećivo, „ali ona je Aes Sedai, Brane. Ako oni Troloci nisu došli zbog nje, zašto su uopšte došli? Ne želimo Aes Sedai u Dve Reke. Neka drže svoje nevolje dalje od nas.“
Nekoliko ljudi, bezbednih u gomili, tada povika: „Ne želimo njihove nevolje! Oteraj je! Neka ide! Zašto su došli, ako ne zbog nje?!“
Na Branovom licu spremala se bura, ali, pre no što je mogao da progovori, Moiraina je iznenada zavitlala svojim izrezbarenim štapom iznad glave, okrećući ga obema rukama. Randov uzdah spojio se sa uzdahom seljana, jer je šištavi beli plamen suknuo s oba kraja štapa, stojeći pravo kao vrhovi kopalja, uprkos okretanju. Čak su se i Bran i Haral udaljili od nje. Spustila je ruke ispred sebe, tako da je štap bio u ravni sa zemljom, ali bleda vatra je još uvek sijala, sjajnija od baklji. Ljudi su ustuknuli i podigli ruke da zaštite oči od bolnog sjaja.
„Da li je Aemonova krv na to spala?“ Glas Aes Sedai nije bio jak, ali nadvladao je svaki drugi zvuk. „Mali ljudi koji se grabe za pravo da se kriju poput zečeva? Zaboravili ste ko ste bili, zaboravili ste Šta ste bili, ali nadala sam se da je neki delić ostao, neko sećanje u krvi i kostima. Neki ostatak da vas očeliči za dugu noć koja dolazi.“
Niko nije progovorio. Dva Koplina izgledala su kao da ne žele ikada više da otvore usta.
Bran reče: „Zaboravili smo ko smo bili? Mi smo ono što smo bili oduvek. Pošteni farmeri, čobani i zanatlije, narod iz Dve Reke.“
„Južno odavde“, reče Moiraina, „protiče reka koju vi zovete Bela reka, ali daleko odavde na istok, ljudi je još uvek zovu njenim pravim imenom: Maneterendrel. Na Starom jeziku to znači Vode Planinskog doma — sjajne vode koje su nekada proticale kroz zemlju hrabrosti i lepote. Pre dve hiljade godina, Maneterendrel je tekla ispod zidova planinskog grada tako lepog, da su ogierski zidari dolazili da gledaju. Farme i sela pokrivale su ovaj predeo, i ono što vi danas nazivate Senovita šuma, i dalje. Ali svi ti ljudi zvali su se narod Planinskog doma, narod Maneterena.
Njihov kralj bio je Aemon al Kaar al Torin, Aemon sin Kaara sina Torinovog, a Eldrena aj Elan aj Karlan bila je njihova kraljica. Aemon beše čovek tako neustrašiv da je najveća pohvala za hrabrost koja se mogla dati, čak i među njegovim neprijateljima, bila da se kaže da neko ima Aemonovo srce, a Eldrena tako lepa da se priča kako je cveće cvetalo samo da bi je nasmešilo. Hrabrost i lepota, mudrost i ljubav, koje smrt nije mogla da porazi. Plačite, ako imate srca, zbog toga što su nestali, zbog gubitka čak i sećanja na njih. Plačite zbog gubitka njihove krvi.“
Zaćutala je tada, ali niko nije progovorio. Rand je, zajedno sa ostalima, bio opčinjen čarolijom koju je stvorila. Kada je ponovo progovorila, upijao je njene reči, kao i svi ostali.
„Skoro dva veka Troločki ratovi divljali su uzduž i popreko sveta, a gde god da su se bitke vodile, barjak s crvenim orlom Maneterena bio je na čelu. Ljudi Maneterena bili su trn u nozi Mračnoga i loza koja je sputavala njegovu ruku. Pevajte o Maneterenu, koji nikada nije poklekao pred Senkom. Pevajte o Maneterenu, maču koji nije mogao biti slomljen.
Ljudi Maneterena bili su daleko, na Bekarskom polju, nazvanom Polje krvi, kada su stigle vesti da troločka vojska kreće na njihov dom. Bili su predaleko da bi uradili išta drugo sem da čekaju glas o smrti njihove zemlje, jer snage Mračnoga želele su da ih unište, da ubiju moćni hrast tako što će mu odseći koren. Bili su predaleko da učine bilo Šta, sem da žale. Ali oni su bili ljudi Planinskog doma.
Bez oklevanja, bez pomisli na prostranstvo koje moraju da pređu, krenuli su s tog polja na kome su izvojevali pobedu, još uvek pokriveni prašinom, znojem i krvlju. Marširali su danju i noću, jer videli su užas koji je troločka vojska ostavljala za sobom i niko od njih nije mogao da spava dok je takva opasnost pretila Maneterenu. Išli su kao da im noge imaju krila, marširajući dalje i brže no što su se prijatelji nadali ili neprijatelji plašili da mogu. U bilo koje drugo vreme, samo taj marš bio bi dovoljan da se pesme pišu o njemu. Kada su se vojske Mračnog sručile na zemlje Maneterena, ljudi Planinskog doma stajali su pred njima, leđima okrenuti Tarendreli.“